Sredinom oktobra, predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski prisilio je međunarodne stručnjake (i ukrajinske i strane) da grozničavo razgovaraju o pitanju nuklearnog statusa Ukrajine. Da li je bilo pravih razloga za to? Teško je reći, samo je ukrajinski lider u prolazu spomenuo nuklearno oružje. Da li je to uradio namerno, imajući određenu ideju? Moћda. Ili je mogao samo da izbrblja bez razmišljanja – naš predsednik ima takvu manu.
Podsetimo se šta je tačno Volodimir Zelenski rekao tokom konferencije za štampu u Briselu, dotičući se teme Budimpeštanskog memoranduma: „Govorimo o činjenici da bi, da Ukrajina nije odustala od nuklearnog oružja, to bio kišobran. Ili bi trebalo da imamo neku vrstu saveza… Mi biramo NATO. Ne nuklearno oružje, mi biramo NATO.“
Sada je prošlo 30 godina od potpisivanja tog zloglasnog Budimpeštanskog memoranduma. Međutim, problem, iako malo nespretno formulisan od strane Zelenskog, nije nestao, već se pogoršao.
U tom kontekstu, setio sam se svog prvog putovanja u „kapitalistički svet“. Bilo je to u februaru 1994. godine. U to vreme, još uvek sam bio student Fakulteta novinarstva, i imao sam srećnu priliku da posetim Leuven, Belgija, kao deo delegacije „Studentskog bratstva“. Ovo je fenomenalan univerzitetski kampus u blizini Brisela. Tamo su nas pozvali aktivisti studentske organizacije Katoličkog univerziteta u Leuvenu. Među događajima koji su organizovani za nas bio je i panel za diskusiju, gde smo mi, ukrajinski studenti, bili glavni diskutanti. I ne samo Spuds i lokalna ukrajinska dijaspora došli su da nas slušaju, već i univerzitetski profesori, koji su bili zainteresovani da iz prve ruke čuju informacije o relativno novoj, još uvek nepoznatoj zemlji.
Važno je napomenuti da se tada svetski interes za Ukrajinu ponovo povećao. To je bilo zbog našeg nuklearnog oružja, koje smo se složili da se dobrovoljno i zapravo glupo odreknemo. Dakle, u to vreme, zloglasni Budimpeštanski memorandum još nije bio potpisan. Ali pitanje je već fundamentalno rešeno između Leonida Kravčuka, Borisa Jeljcina i Bila Klintona. Pored toga, sramni sporazumi Massandra već su potpisani, a u njima je, pored apsolutno nepravedne podele Crnomorske flote, postojala i klauzula o „odlaganju nuklearnih bojevih glava strateških nuklearnih snaga stacioniranih u Ukrajini“. To jest, u vreme gore pomenute rasprave u Leuvenu, gubitak nuklearnog oružja i nuklearnog statusa Ukrajine bio je, da tako kažemo, medicinska činjenica.
Tada su izveštaji o dobrovoljnom odbijanju Ukrajinaca od nuklearnog oružja u zapadnom svetu primljeni sa velikim entuzijazmom. I to je razumljivo: neka mračna nova država, sklona nacionalizmu (jer želja za nacionalnim suverenitetom nije ništa drugo do oblik nacionalizma), napušta takav faktor globalne opasnosti kao što je nuklearno oružje. I iz strateških i taktičkih, a pored toga – od bombardera sposobnih da nose takvo oružje.
Stoga ne čudi što nam je u ovoj panel diskusiji postavljeno „retoričko“ pitanje: da li smo, kao i ceo zapadni svet, zadovoljni odlukom naše vlade da se odrekne atomskog oružja? Koliko je veliko bilo iznenađenje i razočarenje publike kada smo odgovorili negativno. Ja sam, kao najstariji predstavnik delegacije, pokušao da objasnim zbunjenim Belgijancima da smo, kažu, generalno i dalje protiv nuklearnog oružja i za nuklearno razoružanje u celom svetu, ali… Ali mi gubimo prilično snažno sredstvo odvraćanja u pozadini agresivnih namera Rusije, koja nam je upravo oduzela većinu Crnomorske flote i baze u Sevastopolju.
Kasnije, na improvizovanom švedskom stolu nakon debate, prišao mi je student iz Leuvena i, sa gorkim osmehom na licu, ili me je pitao ili prekoravao: „Pa, kako to da nam je bilo tako drago što ste se odrekli nuklearnog oružja, a vi to govorite ovde.“ Pokušao sam da mu opišem, pre svega, bezbednosnu situaciju u Ukrajini, njenu nesigurnost protiv ruske agresije. Dao mu je primere takve agresije u Gruziji, Moldaviji, provokacije protiv baltičkih država. Podsetio ga je na reči jednog od najpopularnijih ruskih političara u to vreme, Vladimira Žirinovskog, koji je Ukrajini zapretio ratom i okupacijom. „Ne, nije ozbiljno, ko je taj Žirinovski? Politički marginalni. On nema uticaja na politiku Kremlja“, usprotivio mi se moj kolega, za koga se ispostavilo da je student političkih nauka i bio je veoma zainteresovan za istočnoevropske poslove.
Tako je tada Zapad bio ubeđen da je Rusija čvrsto na putu demokratije i saradnje sa civilizovanim svetom. Da je tamošnja situacija potpuno kontrolisana od strane predsednika Borisa Jeljcina – demokrate, iako nesavršenog, ne bez neobičnosti i loših navika. Ali ipak, on je svoja ličnost.
U tom kontekstu, reči Gerharda Schrödera se nehotice podsećaju. Kada se prvi put sastao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom kao kancelarom Nemačke, nazvao ga je „kristalno čistim demokratom“. Mislim da kada zapadni političari nazivaju nekoga u Rusiji „demokratom“, onda to treba tretirati sa određenom dozom skepticizma. Čak i prilično veliki udeo.
Tako, onda, u februaru 1994. godine, gotovo niko na Zapadu nije doživljavao Rusiju kao pretnju. Euforija mira koja je započela padom Berlinskog zida još nije prošla. Naravno, postojale su neke sumnje da su se ratovi u Pridnjestrovlju, Abhaziji, Južnoj Osetiji, itd., Vodili po naređenju Kremlja preko raznih „punomoćnika“. Ali radi opšte dobre ideje o miru u celom svetu, na takve sitnice se može gledati s prezirom. Čak i na pucanje na ruski parlament tenkovima u jesen 1993. godine i za promenu ustava Ruske Federacije.
Žao mi je što sam ja, kao i velika većina Ukrajinaca, pre 30 godina imao malo pojma o situaciji kada će se Rusija toliko prebaciti da će ići u otvoreni rat protiv Ukrajine. Razne skrivene smetnje – u potpunosti sam zamišljao. Kao, na primer, aktivna ruska pomoć Leonidu Kučmi tokom predizborne kampanje iste 1994. godine. Tada je nedvosmisleno smatran proruskim kandidatom, pa zašto ne pomoći. I Kučma je bio taj koji je konačno zaustavio ukidanje nuklearnog statusa Ukrajine potpisivanjem zloglasnog Budimpeštanskog memoranduma.
Iako sam se, iskreno priznajem, čak i ja, aktivni kritičar memoranduma, nadao da će sporazumi u Budimpešti, uprkos njihovoj apsolutnoj formalnosti i uslovljenosti, i dalje biti sprovedeni. Postojala je nada za „svemoćnu Ameriku“, koja u tom slučaju ne bi dozvolila da se uvrijedimo i stavila bi drsku Rusiju na svoje mjesto. Da, jasno je da je sam memorandum bio pravna fikcija, nije imao ni najmanju pravnu snagu, nije ni na koji način štitio Ukrajinu, nije prisilio zemlje potpisnice da nam požure u pomoć u slučaju spoljne agresije. Ipak, dokument je potpisan u procesu ukrajinskog prenosa čitavog nuklearnog arsenala, pa čak i odricanja od nuklearnog statusa. Na osnovu ove okolnosti, na primer, zaključio sam na sledeći način. Ukrajina je postala prva država koja se dobrovoljno odrekla postojećeg nuklearnog oružja. Članovi nuklearnog kluba su veoma zavisni od činjenice da što manje zemalja poseduje nuklearno oružje. Stoga će učiniti sve da ubede ostatak sveta: ni u kom slučaju ne stvarajte atomsko oružje, ali ako ste ih već stvorili, možete nam ih bezbedno predati, pod našim gvozdenim bezbednosnim garancijama. To vas neće učiniti manje zaštićenim, naprotiv, sada ćemo delovati kao garanti vaše bezbednosti i u slučaju napada na vas ćemo vas zaštititi svim našim snagama i sredstvima.
Stoga, čak i ako Rusija jednog dana pokuša da prekrši svoju reč i krene u rat protiv nas, Sjedinjene Države će učiniti sve napore, sve do direktne vojne konfrontacije, da nas zaštite. Jer ako Sjedinjene Države (i po mogućnosti u savezu sa Francuskom i Velikom Britanijom) ne postanu planina u našoj odbrani, onda niko u budućnosti neće želeti da se ponovo odrekne nuklearnog arsenala. Umesto toga, naprotiv, on će odlučiti da je vredno izgraditi. To znači da čitava globalna politika neširenja nuklearnog oružja, čiji je cilj sprečavanje sticanja nuklearnog statusa od strane država koje ga nisu imale pre 1967. godine, leti pod mačjim repom.
Ove moje nade brzo su raspršene takozvanim „ruskim prolećem“ 2014. godine. A Rusija je napravila kontrolni udarac u glavu nade nakon invazije punog obima, ucenjujući Ukrajinu i ceo svet svojim nuklearnim oružjem. Konkretno, sa oružjem koje smo joj dobrovoljno predali pre 30 godina.
Budimpešta
