9. maj je glavni dan u istoriji Rusije, odbrojavanje koje po\u010dinje „blagoslovenim“ Bre\u017enjevim vremenima. Od 1965, kada je „veteran Velikog patriotskog rata“, politi\u010dki instruktor Leonid Bre\u017enjev, postaju\u0107i prvi sekretar Centralnog komiteta CPSU, nije smislio ni\u0161ta bolje nego da opsceno o\u017eivi se\u0107anje na najstra\u0161niji rat u istoriji \u010dove\u010danstva.<\/p>\n
Ni praznik „Velike oktobarske socijalisti\u010dke revolucije“ u sovjetsko vreme, ni Dan Rusije u postsovjetska vremena nisu postali glavni praznici te zemlje. (\u0160ta da ka\u017eemo o „majskim“ praznicima ili Danu nacionalnog jedinstva \u2013 biv\u0161i su bili samo odli\u010dan izgovor za poljoprivredne radove u dahama tokom du\u017eeg vikenda, drugi je dao uspon nacionalisti\u010dkim\/neonacisti\u010dkim „ruskim mar\u0161ovima“.) Samo je „Dan pobede“, kako je poznato iz pesme Davida Tukhmanova, mirisao na barut.<\/p>\n
Uzgred, u ovoj pesmi, nastaloj ve\u0107 u vreme „razvijenog socijalizma“, to jest u duboko kriti\u010dnim vremenima pokojnog Bre\u017enjeva, iako je nagla\u0161eno da je ovaj dan praznik, dodat je klju\u010d „sa suzama u o\u010dima“. A mi \u010diji su baba i deda (a mo\u017eda \u010dak i roditelji) dotakli taj rat bili smo dobro upoznati sa glavnim sloganom posleratnog Sovjetskog Saveza: „Sve dok nema rata.“ Naravno, u tom sloganu je bilo odre\u0111enih propagandisti\u010dkih nota, jer se SSSR tih vremena aktivno „borio za mir“ \u2013 ali je ova pozicija na\u0161la i odgovor u narodnoj svesti.<\/p>\n
Na\u0161ao sam ga, jer su oni koji su pre\u017eiveli rat (a sa njim i masovna represija druge polovine tridesetih, i Holodomor 1946\/47) razumeli \u0161ta zna\u010di ova re\u010d od pet slova. Dakle, hteli to u kancelarijama na Trgu Staraja u Moskvi ili ne, zaista su bili ujedinjeni u tom pravcu \u2013 Komunisti\u010dka partija i nestrana\u010dko stanovni\u0161tvo najve\u0107e zemlje na svetu.<\/p>\n
Me\u0111utim, posle „turbulentnih“ devedesetih, koje su se predvidljivo zavr\u0161ile povratkom na vlast Komiteta za dr\u017eavnu bezbednost u po\u0161ti ove zemlje, prefarbanim u Federalnu slu\u017ebu bezbednosti, situacija je po\u010dela da se menja. Pacifisti\u010dka ose\u0107anja me\u0111u mla\u0111im delom dru\u0161tva i nostalgi\u010dna se\u0107anja me\u0111u pravim veteranima Drugog svetskog rata zamenjena su drugim ideolozima koji su bili vi\u0161e u skladu sa agresivnim raspolo\u017eenjima tada\u0161njih (sada\u0161njih) vlasti Kremlja.<\/p>\n
Na primer, \u010dinjenica da bi se sama Rusija izborila sa „nema\u010dkim fa\u0161isti\u010dkim osvaja\u010dima“, bez pomo\u0107i Ukrajine i drugih sada nezavisnih dr\u017eava. Ili skepti\u010dan odnos prema kolosalnoj pomo\u0107i u formatu Lend-Lease \u2013 koja je i\u0161la \u0161to dalje do najapsurdnije izjave guvernerke Vladimira Regiona Ruske Federacije Svetlane Orlove da „Amerikanci jo\u0161 nisu platili Lend-Lease“.<\/p>\n
A glavna fraza, meme fraza, u modernoj terminologiji, bila je slogan „Mo\u017eemo to ponovo da uradimo“. To je koncentrisana ideologija Putinove Rusije, agresivne i arogantne pod-imperije, koja, kao i njeni mentalni „roditelji“ \u2013 Sovjetski Savez i Veliki nema\u010dki Rajh \u2013 mogu postojati samo u uslovima stalne potrage gde bi drugo pro\u0161irila svoju teritoriju.<\/p>\n
Ovaj slogan, kao i „Sve dok nema rata“, tako\u0111e su postali popularni. Pre svega zato \u0161to su oni koji su znali \u0161ta je rat ve\u0107 umrli (ili tiho umrli u svojim krevetima, ne idu\u0107i na parade). A nove generacije, koje su izneli ne humanisti\u010dki filmovi Leonida Bajkova ili pravo remek-delo Stanislava Rostockog „Zore ovde su tihe“, ve\u0107 kriminalno-ksenofobi\u010dna dilogija Oleksija Balabanova o njegovom „bratu“ Danili Bagrov, gledali su svet potpuno druga\u010dijim o\u010dima. (Uzgred, kako je kasnije rekao i sam Rostotski, film zasnovan na romanu Borisa Vasilijeva snimljen je ne u \u010dast velike pobede, ne o grandioznoj trijumfu, ve\u0107 u znak se\u0107anja na medicinsku sestru koja ga je spasila, mladog borca, od smrti. kakvu lepotu je taj rat uni\u0161tavao).<\/p>\n
Militaristi\u010dki slogan je toliko apelovao na Ruse \u2013 i vlasti i obi\u010dne gra\u0111ane \u2013 iz drugog razloga. To se nije moglo dokazati, kao ni opovrgnuti. Pa, kako da potegne\u0161 svoje re\u010di? Osim Putinove izjave od 16. decembra 2010. godine, kada je on, tada formalni premijer Ruske Federacije, izjavio da bi „svakako pobedili“. Precrtaju\u0107i istoriju jedinstvenih arkti\u010dkih konvoja koji su sve transportovani u SSSR, od aviona do gula\u0161a, i stra\u0161ne sudbine hiljada, desetina, stotina hiljada onih koje su zvali „crne ko\u0161ulje“ \u2013 onih Ukrajinaca koji su mobilisani u levo-bankovnoj Ukrajini 1943. godine i zapravo ba\u010deni na klanje tokom prelaska Dnjepera. Dnipro, koji je, prema re\u010dima o\u010devidaca, bio crven od krvi. ukrajinske krvi…<\/p>\n