{"id":24219,"date":"2024-03-27T12:20:21","date_gmt":"2024-03-27T11:20:21","guid":{"rendered":"https:\/\/razvedka.info\/rs\/2024-03-moram-da-naucim-ukrajinski-jer-moj-zivot-zavisi-od-toga\/"},"modified":"2024-03-27T12:20:21","modified_gmt":"2024-03-27T11:20:21","slug":"moram-da-naucim-ukrajinski-jer-moj-zivot-zavisi-od-toga","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/2024-03-moram-da-naucim-ukrajinski-jer-moj-zivot-zavisi-od-toga\/","title":{"rendered":"Moram da nau\u010dim ukrajinski, jer moj \u017eivot zavisi od toga"},"content":{"rendered":"

Septembar 2022. Eksplozija. Iza njega su desetine, stotine drugih. Granatiranje je u\u0438enjeno satima. Ukrajinska vojska dr\u017ei svoju poziciju u pravcu Bakhmuta. Granata udara blizu rova. Jedan od vojnika zove pomo\u0436. Britanac Pol Ogilvi, koji je u redove oru\u017eanih snaga od po\u010detka invazije punih razmera, odgovara. Napravi korak, noga mu tone. Uprkos ovome, nema bola. Neko vreme, vojnik misli da je ostao bez noge. \u010covek \u0107e biti evakuisan za nekoliko sati. Tokom spasavanja dobi\u0107e jo\u0161 jednu povredu.<\/p>\n

Britanski vojnik Pol Ogilvi podvrgnut je rehabilitaciji skoro godinu i po dana. Ternopil lekari su uspeli da spasu nogu volontera od amputacije. Pol se oporavlja i poslednjih pet meseci \u017eivi sa lokalnim volonterom Jaroslavom Kolodijem.<\/p>\n

Ispri\u010da\u0107emo pri\u010du o Polu Ogilviju, koji je do\u0161ao da pomogne Ukrajincima u ratu i, uprkos tome \u0161to je te\u0161ko ranjen, sprema se da se vrati na front.<\/p>\n

„Vi\u0161e si bez \u0161taka!“<\/h3>\n

Brojni lift bolnice Ternopil staje na drugom spratu. Glasan smeh dolazi iz hodnika. Na kau\u010du preko puta vrata lifta sede dva vojnika u civilnoj ode\u0107i \u2013 28-godi\u0161nji Mikola iz Ivano-Frankivska, koji je do\u0161ao na konsultacije pre operacije, i 54-godi\u0161nji Pol iz Londona. Danas je Pavle stigao u bolnicu sa volonterom Jaros\u0142aw Kolodiyem, koji je doneo pomo\u0107 za bolnicu: ceo hodnik je ispunjen kutijama i kolicima. Ortopedski hirurg Serhiy Gariyan, koji izvodi operacije na ukrajinskim vojnicima, brzo hoda du\u017e nje.<\/p>\n

„Sergej, mogu li da te imam na minut? Doneli smo pomo\u0107 iz Austrije, treba nam fotografija za izve\u0161taj“, ka\u017ee Jaroslav i poziva vojsku da fotografi\u0161e.<\/p>\n


\n

„Pavle, ho\u0107e\u0161 li taksijem ku\u0107i?“, pita Jaroslav i \u017euri poslom. Pol hoda hodnikom bolnice. Umorni ranjeni vojnici iz razli\u010ditih delova Ukrajine le\u017ee na odeljenjima. Iznenada, uzvi\u010dnik se \u010duje sa jednog od odeljenja.<\/p>\n

„Pavle! To je Holivud! Zgodan! Ve\u0107 si bez \u0161taka! Kako mi je noga? Haha! Sve je u redu, hvata Wi-Fi. 5G!“ ka\u017ee ranjeni vojnik i pokazuje metalnu strukturu u nozi.<\/p>\n

„O da! Imam puno prijatelja u bolnici“, nasmeja se Pavle i od\u0161eta ne do lifta, ve\u0107 do stepenica da si\u0111e na prvi sprat. Na putu ka izlazu, jo\u0161 nekoliko lekara \u0107e pri\u0107i \u010doveku da se raspita o njegovoj dobro\u0107i.<\/p>\n

„Prijatelj je rekao da \u0107e me definitivno izvu\u0107i“<\/h3>\n

Pavle otvara vrata velike i prostrane ku\u0107e porodice Jaroslav, gde \u017eivi vi\u0161e od pet meseci. Razigrani Dalmatinac Doj\u010de viri iza vrata. Pas je zadovoljan ljudima, trlja se o kaput i ostavlja mrlju od belog krzna na njemu.<\/p>\n


\n

Vojnik sedi za kuhinjskim stolom, na kome le\u017ee njegove bele\u0161ke o ukrajinskom jeziku. Polova noga je bila umorna. Iza \u010doveka, crvene \u0161take stoje uza zid. Pol ih nije koristio dve nedelje i \u010dak je mogao da hoda kilometar i po bez njih. Ka\u017ee da ima problema sa cirkulacijom zbog neudobnih cipela, ali da \u0107e za nekoliko dana imati nove cipele.<\/p>\n

Pol je u Ukrajini od 2022. godine i ponekad mu nedostaje rodni London. Polova mama je medicinska sestra, a tata vodoinstalater. Preselili su se u Englesku sa Jamajke. Pol je bio na Jamajci samo jednom, sa 11 godina. Ne se\u0107a se o kakvim profesijama je sanjao jo\u0161 kao dete, a prvi put je obukao vojnu uniformu sa 16 godina.<\/p>\n


\n

„Kada sam imao 18 godina oti\u0161ao sam u Hrvatsku i tamo se borio pet godina. Posle toga sam radio u dve firme za obezbe\u0111enje, ali to nije bilo tako interesantno. Oti\u0161ao sam u Hrvatsku jer sam tra\u017eio avanturu i \u017eeleo sam da uradim pravu stvar. Bio je rat u Hrvatskoj, nedostajali su im ljudi. Bio sam na obuci i upoznao tri britanska vojnika, i zamolili su me da volontiram. Slo\u017eio sam se, iako sam tek primio Dobar posao. Za mene, rat nikada nije bio o novcu, nikada nisam mnogo zaradio od rata. Nisam ni mislio da \u0107u biti pla\u0107en kada sam do\u0161ao u Ukrajinu“, ka\u017ee Pol.<\/p>\n

Ide u svoju sobu. Nekoliko minuta kasnije doneo je debelu knjigu o specijalnim operacijama u Hrvatskoj, koju mu je dao poznanik generala. Me\u0111u starim fotografijama je i njegova fotografija.<\/p>\n

„Tokom rata u Hrvatskoj mnogo smo radili iza neprijateljskih linija. Bilo je mnogo ranjenih i ubijenih. Morali smo da ostavimo mrtve. Njihove porodice su mnogo patile od ovoga, pa sam prestao da idem na sahrane. Ro\u0111aci su pitali: „Gde je moj sin?“ Nisam mogao da ka\u017eem da je va\u0161 sin pogo\u0111en u glavu i da smo morali da ga ostavimo 30 kilometara od napred“, ka\u017ee Pol.<\/p>\n

Vojnik je znao za rusko-ukrajinski rat od samog po\u010detka, od 2014. Njegovi prijatelji, sa kojima se borio u Hrvatskoj, do\u0161li su da obu\u010davaju ukrajinske vojnike. Pavle ka\u017ee da je neko stalno poku\u0161avao da ga uvu\u010de u Ukrajinu. Me\u0111utim, odbio je da do\u0111e jer je \u017eeleo miran \u017eivot. On nije mislio da \u0107e rat punih razmera po\u010deti 2022.<\/p>\n

„2022. godine, \u0161est mojih prijatelja odlu\u010dilo je da ode u Ukrajinu. Nisam i\u0161ao sa njima iz sme\u0161nog razloga \u2013 morao sam da le\u010dim zube. Moji prijatelji su stigli do terena za trening u Javorivu, koji je ubrzo bombardovan. Imao sam sre\u0107e \u0161to sam stigao kasnije. Ali kada su se moji prijatelji spremali, znao sam da \u0107u definitivno oti\u0107i u Ukrajinu“, prise\u0107a se Pol.<\/p>\n

Njegovi ro\u0111aci nisu bili ljuti zbog ovog izbora. Pol se prvobitno borio u redovima Me\u0111unarodne legije, ali je kasnije preba\u010den u 10.<\/p>\n

„Mo\u017eda je moja porodica bila ljuta samo zato \u0161to sam napustio legiju i nisam pri\u010dao ni sa kim dobrih \u0161est meseci. Oti\u0161ao sam u ukrajinsku jedinicu, koja nije po\u010dela od nule. Moja porodica je htela da zna za\u0161to. Bilo mi je veoma te\u0161ko da sve objasnim“, ka\u017ee vojnik.<\/p>\n


\n

Pol ka\u017ee da je on \u017eandar svih trgovina u vojsci: njegovi zadaci su vezani za izvi\u0111anje i napad, upotrebu raznog oru\u017eja. On je zadobio povrede zbog kojih je umalo izgubio nogu u septembru 2022. u blizini Soledara u regionu Donetsk. On podse\u0107a da su Rusi upali na polo\u017eaje koje je dr\u017eala ukrajinska vojska i napali tenkovima, artiljerijom i bespilotnim letelicama.<\/p>\n

„Ostali smo tamo dve no\u0107i. Ruska artiljerija po\u010dela je da radi u 8 ujutru, a zavr\u0161ila se u 20 \u010dasova. U to vreme, nisu mogli da nas uhvate. Jednog dana sam \u0438uo eksploziju. Vojnik Taras je tra\u017eio pomo\u0107 jer je ranjen. Shvatio sam da ne mogu da se okrenem. Poku\u0161ao sam da ustanem \u2013 i noga mi je izgleda pala. Zamolio sam drugog vojnika da mi primeni turnir. Pogledao me je u nogu i rekao, „O, ne…“ Mislio sam da mi je noga upravo otkinuta. Na mene je primenjen turnir. Videli su nas ruski dronovi, nismo mogli da se evakui\u0161emo. Me\u0111utim, moj prijatelj je rekao da \u0107e me definitivno izvu\u0107i odavde. Zamolio sam ih da sa\u010dekaju da Rusi ne obra\u0107aju pa\u017enju na nas. Poku\u0161ao sam da ih ubedim da mi je noga dobro i da mi je samo slomljena“, ka\u017ee Pol.<\/p>\n

Uprkos granatiranju, vojnici iz njegovog voda su do\u0459li da se evakui\u0459u. Jedan od njih je izgubio nogu kada je nagazio na zamku. Poku\u0161ali su nekoliko puta da izvuce Pola, ali su Rusi napali dronovima i bacili granate.<\/p>\n

„Momci su povre\u0111eni i poku\u0161ali su da me izvuku. Kada su me opet izbacili, morao sam da se uvu\u010dem u rov. Uspeo sam da stabilizujem nogu. Nisam imao bolove, samo mi je noga bila pod veoma \u010dudnim uglom. Osim toga, znao sam da postoji rupa u njemu, ali nisam shvatao koliko je to lo\u0459e. Nismo mogli da iza\u0440emo odatle satima. Posle nekog vremena momci su me izvukli, granatiranje se nastavilo, ponovo sam bio ranjen, ali sam samo imao sre\u0107e \u0161to sam pre\u017eiveo“, prise\u0107a se vojnik i dodaje da sve to nije bilo tako impresivno kao \u0161to su svi navikli da vide kod militanata.<\/p>\n

Nakon toga je hospitalizovan sa brojnim ranama i prelomima u Dobropiliji, a kasnije i u Vara\u0161u u regionu Rivne.<\/p>\n

„Moji ro\u0111aci su bili sre\u0107ni jer nisam u ratu i noga mi nije amputirana. To me je \u010dinilo nesre\u0107nim na nekoliko dana. Moje sestre i brat su hteli da do\u0440u, ali ja sam rekao da ne moram. Imaju puno posla, a mi mo\u017eemo bezbedno da komuniciramo preko Zuma i dru\u0161tvenih mre\u017ea, moji sestri\u0107i mi uvek pi\u0161u ujutru. Dobijam stotine poruka: „Kako si? \u0160ta radi\u0161? \u0160ta jede\u0161?“, ka\u017ee Pol.<\/p>\n


\n

„Stvarno \u017eelim da be\u017eim“<\/h3>\n

Britanski dobrovoljac \u0160on Hopkins, koji poma\u017ee Ukrajini od po\u010detka invazije punih razmera, pomogao je Polu da do\u0111e do Ternopila i upozna Jaroslava Kolodija. U Ternopilu su hirurzi uspeli da spasu Pola nogu zahvaljuju\u0107i osteosintezi. \u0160on Hopkins je uspeo da prona\u0111e specijalne implante u Australiji, po\u0161to nisu bili dostupni u Ukrajini. Trebalo je \u0161est meseci da se prona\u0111e i isporu\u010di. U Ternopilu, Pavle je pro\u0161le godine podvrgnut dvema operacijama, nakon \u010dega ga je Jaroslav pozvao da \u017eivi u svojoj ku\u0107i.<\/p>\n

„Jaroslav je pomogao, doneo mnogo toga, mnogo toga preveo. Tako smo postali veoma dobri prijatelji. Imala sam veliku sre\u0107u \u0161to se ponudio da ostane sa njim. Planirao sam da iznajmim stan jer me \u017eivot u bolnici izlu\u0111uje. Svi\u0111a mi se Jaroslavova porodica, ali priznajem da sam kod ku\u0107e skoro sve vreme sama. Ja sam introvert, tako da mi nije te\u0459ko. Pored toga, oporavljam se i postajem sve manje zavisan od drugih“, ka\u017ee vojnik.<\/p>\n

Pol gleda u nogu. Ka\u045be da boli sve vreme, ali svakim danom mu je sve bolje. Le\u010di se i ne voli da bude dramati\u010dan. Svako jutro po\u010dinje u 8:00 ujutru. Uz pomo\u0107 specijalne naprave zagreva koleno, naknadno radi posebne ve\u017ebe. Nedavno ujutru, Pol je uspeo da protegne i dodirne noge. Generalno, treba mu 4-5 sati dnevno da trenira. Ako sve bude marljivo radio, mo\u0107i \u0107e da se kandiduje u avgustu ili septembru. Lekari obe\u0107avaju da se potpuni oporavak mo\u017ee posti\u0107i za godinu dana.<\/p>\n

„Idem u teretanu slede\u0107e nedelje. Stvarno \u017eelim da po\u010dnem da be\u017eim. Da bih to uradio, tako\u0111e moram da smr\u0161am. Verovatno ste primetili da se u bolnici, posle operacija, svo vojno osoblje ugojilo. Moram da ve\u017ebam dva sata ujutru i dva sata uve\u010de, a onda \u0107e moje telo oja\u010dati. U Hrvatskoj sam slomio koleno i trebalo mi je godinu dana da ponovo prohodam i tr\u010dim. Nakon toga, patio je od bolova jo\u0161 godinu dana i bio je u apsolutnoj agoniji. Kada sam napustio Hrvatsku, \u0161est meseci kasnije, morao sam da idem na specijalne masa\u017ee. A onda sam se jednog dana probudio i nisam osetio nikakav bol“, ka\u017ee Pol.<\/p>\n

On se po gradu kre\u0107e uglavnom taksijem i napominje da Ternopil nije ba\u0161 pogodan za osobe sa invaliditetom.<\/p>\n


\n

„Umalo da ubijem prijatelja jer nisam dovoljno razumeo hrvatski“<\/h3>\n

Pored fizi\u010dkog treninga, Pavle trenira i svog ukrajinskog. Mo\u017ee da se sla\u017ee na svakodnevnom nivou. Me\u0111utim, on ka\u017ee da \u0107e slede\u0107e godine vi\u0161e podu\u010davati kako bi nastavio svoju slu\u017ebu.<\/p>\n

„Te\u010dno govorim hrvatski. U Hrvatskoj nije bilo mnogo ljudi koji su govorili engleski, pa su morali da u\u010de lokalni jezik, nije bilo interneta. Zamalo da ubijem drugaricu jer nisam dovoljno razumela hrvatski. Ovo je lekcija koju u\u0438im sve. Stranci mogu da stvore probleme jedinici u kojoj svi govore ukrajinski. Zato moram da u\u010dim ukrajinski, jer moj \u017eivot zavisi od toga. Tako\u0111e je veoma nepristojno do\u0107i u stranu zemlju i ne govoriti njen jezik. Smatram da je to veoma uvredljivo“, obja\u0161njava Pol.<\/p>\n

Hvata svoje bele\u0161ke i \u010dita re\u010di i fraze na ukrajinskom. Pol pokazuje aplikacije za u\u010denje jezika koje ima na telefonu. Jednu od aplikacija pla\u0107a njegova sestra.<\/p>\n

„Prvo \u0161to sam nau\u010dio da pi\u0161em na ukrajinskom bilo je moje ime i prezime. Jer ranije, kada su lekari imali potrebu da popune neka dokumenta, samo su se uspani\u010dili, ali kada sam sam napisao svoje ime, prezime, datum ro\u0111enja sam, svi su bili sre\u0107ni“, sme\u0161i se Pavle.<\/p>\n

„Ova godina ne\u0107e biti uspe\u0161na“<\/h3>\n

Pol ka\u017ee da za njega rat jo\u0161 nije gotov. Planira da se vrati i kupi opremu sopstvenim novcem: dva neprobojna prsluka i oklopne plo\u010de, pribor za prvu pomo\u0107, nao\u010dare itd. Uskoro \u0107e dobiti no\u0107ne znamenitosti i planira da kupi termalni snimak. A ovo je samo polovina onoga \u0459to je neophodno.<\/p>\n

„Sna\u017eno verujem u pobedu Ukrajine. Ako pobedimo, ljudi ne razumeju kako izgleda pobeda. Uvek ima mnogo o\u010daja i suza. Ova godina ne\u0107e biti ba\u0161 uspe\u0161na, jer postoji Amerika koja se pona\u0161a kao seronja, postoji Evropa za koju je potrebno previ\u0161e vremena da donese odluke. Postoje ljudi koji ne razumeju va\u017enost rata. Jednom sam u\u0161ao u taksi, a voza\u010d mi je rekao da ne \u017eeli da ide napred jer ne \u017eeli da umre. Da je bio rat u Engleskoj i da je jedan od Engleza to rekao, bio bih u\u017easno ljut. Nije fer prema momx prijatelja koji se bore mesecima i ne vide svoje \u017eene i decu“, ka\u017ee vojnik.<\/p>\n

On je siguran da su Ukrajinci dobri vojnici, ali regrutima je potrebna ve\u0107a obuka kako bi bolje koristili oru\u017eje i osetili koheziju. Spreman je da pomogne i nastavi da se bori.<\/p>\n

„Rusija se izmi\u0161ela onome \u0161to je uradila 2014. Vrati\u0107u se jer imam ose\u0107aj nezavr\u0161enog posla. Kada sam se pridru\u017eio ukrajinskoj jedinici, po\u010deo sam da radim i sti\u010dem poverenje. Mora\u0161 da se doka\u017ee\u0161 da bi se ljudi navikli na tebe, tako da bude\u0161 shva\u0107en. Sve zavisi od poverenja, jer vam se tada daje vi\u0161e misija. Ponekad su misije veoma te\u0161ke, ali kada ih zavr\u0161ite, dobijate iskustvo. Ljudi vam vi\u0161e veruju, ali zadaci postaju opasniji“, ka\u017ee Pol.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Septembar 2022. Eksplozija. Iza njega su desetine, stotine drugih. Granatiranje je u\u0438enjeno satima. Ukrajinska vojska dr\u017ei svoju poziciju u pravcu Bakhmuta. Granata udara blizu rova. Jedan od vojnika zove pomo\u0436. Britanac Pol Ogilvi, koji je u redove oru\u017eanih snaga od po\u010detka invazije punih razmera, odgovara. Napravi korak, noga mu tone. Uprkos ovome, nema bola. Neko […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":24220,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[1],"tags":[3439,3090,3440,3138,1611,3442,3441,2880,3298,3003,3443],"class_list":["post-24219","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-rat","tag-breaking-news","tag-hospitals","tag-paul-ogilvie","tag-rehabilitation","tag-russian-ukrainian-war","tag-sean-hopkins","tag-serhiy-garian","tag-ternopil-news","tag-united-kingdom","tag-volunteers","tag-yaroslav-kolodiy"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/24219","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=24219"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/24219\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/media\/24220"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=24219"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=24219"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=24219"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}