{"id":235,"date":"2022-08-03T09:44:03","date_gmt":"2022-08-03T07:44:03","guid":{"rendered":"https:\/\/razvedka.info\/rs\/2022-08-jos-uvek-ne-znam-da-li-je-tata-ziv\/"},"modified":"2022-08-03T09:44:03","modified_gmt":"2022-08-03T07:44:03","slug":"jos-uvek-ne-znam-da-li-je-tata-ziv","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/2022-08-jos-uvek-ne-znam-da-li-je-tata-ziv\/","title":{"rendered":"„Jo\u0161 uvek ne znam da li je tata \u017eiv“"},"content":{"rendered":"

Sa 14 godina, Nastja Aleksikova je bila primorana da napusti svoj dom i potra\u017ei novu u potpunoj opskurnosti. Ona je jedna od one ukrajinske dece \u010diji su se \u017eivoti ruski napad zauvek promenili i ispunili u\u017easima rata.<\/p>\n

U okviru projekta „Svoi“ Kanal 24<\/a> pri\u010da pri\u010du o Nastiji, koja je zajedno sa ranjenom majkom evakuisana iz Severodoneca u Lviv. Njegov otac je ostao u bolnici. Devojka jo\u0161 uvek ne zna \u0161ta nije u redu sa njim.<\/p>\n

Uz dozvolu urednika, ponovo \u0161tampamo intervju.<\/p>\n

***<\/p>\n

U Severodonecu, od po\u010detka rata, svaki dan je postajao pakleno „vreo“ od neprijateljskog granatiranja. Ona i ostala deca nisu imali izbora. U tako mladom dobu, jedina misija je bila da pre\u017eivimo i pobegnemo.<\/p>\n

Me\u0111u opisima ovog ovozemaljskog pakla, Nastja se prise\u0107a sre\u0107nog i bezbri\u017enog \u017eivota pre rata. Prva slika grada u njenoj glavi su prijatelji i sre\u0107ne \u0161etnje sa njima. Najstino omiljeno mesto u Severodonecu je centralni trg i sportska \u0161kola koju je poha\u0111ala.<\/p>\n

Na\u017ealost, za nju su to samo se\u0107anja i snovi o povratku. Sre\u0107om, uspela je da se evakui\u0161e sa majkom i prona\u0111e drugu ku\u0107u u bezbednijem delu.<\/p>\n

„24. februara sam se probudio i krenuo u \u0161kolu“: Kako je po\u010deo rat za Nastju<\/strong>\n<\/p>\n

Kako je po\u010deo rat za vas 24. februara? \u0160ta se tada desilo u Severodonecu \u2013 ljudi su se uspani\u010dili, pomislili \u0161ta \u0107e uraditi?<\/strong>\n<\/p>\n

Se\u0107am se svog poslednjeg dana pre rata: do\u0161ao sam iz \u0161kole, sve je bilo u redu, niko nije imao predznanja. Mislio sam da je sve to posao budale, da \u0436e rat biti dve nedelje i da \u0436e se zavr\u0459iti. I nastavlja se do danas.\n<\/p>\n

U samom gradu pre rata nije bilo panike, a na dan napada nije bilo sirene. Ni ja nisam pani\u010dio, nisam znao skoro ni\u0161ta o ratu uop\u0161te.<\/p>\n

\n

A 24. februar je za mene bio tipi\u010dno jutro: kao i uvek, probudio sam se i krenuo u \u0161kolu. Slede\u0107eg dana, panika se malo pojavila, jer su svi oko njih govorili da rat, moramo da skupljamo stvari, da napustimo grad.<\/p>\n

\n

\n
\n

\u0160ta se desilo u gradu dok si ti bio tamo, kakva su bila tvoja ose\u0107anja?<\/strong>\n<\/p>\n

Pre nego \u0161to sam oti\u0161ao, sve je bilo relativno normalno, sve je funkcionisalo. Mama i tata su oti\u0459li u prodavnicu, bilo je sve \u0459to ti je trebalo. \u017diveli smo blizu centra, ali i dalje veoma glasne eksplozije nisu stigle do nas. U prvim danima bilo je neko granatiranje, ve\u0107 smo \u010duli pucnjavu, ali smo sedeli u ku\u0107i. Bili smo relativno tihi, pa nismo pani\u010dili. Kada se to ve\u0107 \u010dulo, sakrili su se u toaletu.\n<\/p>\n

„Roditelji su bili u prodavnici kada je raketa odletela tamo“: Nastja jo\u0161 uvek ne zna gde joj je tata i da li je \u017eiv<\/strong>\n<\/p>\n

\u0160ta se desilo 21. Mogu li da zamislim kako je nekada bilo?<\/strong>\n<\/p>\n

U 9 sati ujutru roditelji su ponovo oti\u0161li u prodavnicu, koja je daleko od nas. Samo su nestali. \u0418ekala sam ih do 18:00, ali nisam \u0438ekala. Ispostavilo se da je raketa upravo stigla tamo. Roditelji su bili u radnji u ovom trenutku. Mama je ranjena \u0161rapnelom, lagala je i zvala tatu. \u010cuo je njene krike, ali je bio toliko povre\u0111en da nije mogao ni\u0161ta da ka\u017ee. Tako\u0111e je ranjen.\n<\/p>\n

Svi su potom preba\u010deni u bolnicu u Severodonecu. Tata je tada na odeljenju intenzivne nege ve\u0107 po\u010deo ne\u0161to da govori. Sada ne znam ni\u0161ta o njemu, nije mi re\u010deno gde je, da li je \u017eiv, ili je mo\u017eda umro. Ali sam izvadio majku i spasao je.\n<\/p>\n

Kada ste shvatili da vi\u0161e ne morate da ostajete u gradu jer je tamo opasno?<\/strong>\n<\/p>\n

Mama je ostala u bolnici dve nedelje. \u017diveo sam sa kom\u0161ijom sve ovo vreme. Bolnica nije imala svetla, vode i svi pacijenti su otpu\u0161teni. Tada su po\u0438eli da pri\u0438aju o tome da napu\u0161tamo grad. Dok je tata bio sa nama, nismo \u017eeleli da odemo. Iako je moj ujak insistirao na tome i ja sam ube\u0111io roditelje, ali oni to nisu \u017eeleli. Me\u0111utim, posle ove situacije odlu\u010dili su da napuste Severodonetsk. Nije bilo sumnje. I\u0161li smo sa mojom majkom do autobusa da stignemo do Dnjepera.\n<\/p>\n

Ljudi su bili spremni da daju sve \u0161to imaju: Nastja voli \u017eivot<\/strong>\n<\/p>\n

Kako se 14-godi\u0161njak ose\u0107a kada ode u nepoznato?<\/strong>\n<\/p>\n

Prvi put smo stigli do Dnjepera, sedeli smo na stanici oko sat vremena. Mnogo sam plakala jer sam bila upla\u0161ena. Pla\u0161ila sam se da ne\u0107u mo\u0107i da odem, ose\u0107aj u\u017easa je zahvatio. Setio sam se kako je u Severodonecu, dok smo sedeli u podrumu, projektil odleteo do nas za 30-40 metara, bilo je veoma glasno. Zvala sam ujaka da me bar neko razuveri. Imao sam mnogo nervoze u du\u0459i. U Dniprou smo mogli du\u017ee da sedimo, ali smo rekli da je moja majka ozbiljno povre\u0111ena. Dozvoljeno nam je da u\u0440emo u voz bez reda i oti\u0459li smo u Lviv.\n<\/p>\n

Kakvi su bili va\u0161i prvi utisci i emocije u Lvivu? Da li je to grad i ispostavilo se da su ljudi onako kako ste zami\u0161ljali i \u010duli za njih?<\/strong>\n<\/p>\n

Nisam bio u Lvivu do tog trenutka. Ja Audrazu je prihva\u0107ena jednoglasno. Pogodilo me je to \u0161to su mi svi ovde rekli da im je drago \u0161to me vide, to jest potpuno nepoznatu osobu. Svuda su bili pozvani i spremni da daju sve \u0459to su imali. Ose\u0107ao sam se izuzetno bri\u017eno i podr\u017eano. Volim da gledam neke komedije, a neke su snimljene na ulicama Lviva. A onda sam video drevni grad u stvarnosti, malo uronjen u istoriju. Ljudi ovde su veoma ljubazni. I svi ka\u017eu da u Lvivu ima dobrih ljudi, ovde nema zlih.\n<\/p>\n

Ko je pomogao tebi i tvojoj majci da se skrasite?<\/strong>\n<\/p>\n

Moj ujak je na\u0459ao dobrovoljca u Lvivu unapred, dao mi je svoje kontakte. Zvali smo i on i moja majka su nas upoznali. Onda smo oti\u0459li u selo blizu Lviva. Dobrovoljac nas je smestio. Ima veliku ku\u0436u i ima posla sa izbeglicama kao \u0459to smo mi.\n<\/p>\n

Nisu hteli da idu u sam grad, jer je veoma prijatno u ovom selu. \u010cini mi se da ovde ima istih ljudi kao i u na\u0161em Severodonecu. Veoma smo dobro primljeni. Na\u0161ao sam deo mog grada ovde blizu Lviva.<\/p>\n

\n

\n
\n

Imam prijatelje koji su pozvani da se igraju u de\u010dijem pozori\u0161tu. Idem i na \u010dasove klavira, \u0161etam sa prijateljima i \u010dak malo komuniciram sa drugovima iz Severodoneca. Sanjam da \u0436u se uskoro vratiti tamo. Mada u isto vreme, i dalje mi se vi\u0161e svi\u0111a ovde.\n<\/p>\n

„Ljudi u Lvivu su mi sada rodom, a grad je postao drugi dom“<\/strong>\n<\/p>\n

Mislite li da je „druga ku\u0436a“ sada postala istinski dom? A ljudi u blizini, koji su do nedavno izgledali potpuno vanzemaljski, postali su ro\u0111aci?<\/strong>\n<\/p>\n

Ljudi koje sam ovde upoznao i koji su mi bliski sada su mi postali veoma dragi. Ose\u0107am se kao da su mi neki od njih kao bra\u0107a i sestre. Ovo mesto je postalo moja druga ku\u0107a i delimi\u010dno je zamenilo moj grad. Mama se ose\u0107ala bolje ovde nakon \u0161to je povre\u0111ena. \u0418ak tr\u0438i okolo i na\u0440e posao.<\/p>\n

\n

\n
\n

\u0160ta re\u0107i ljudima koji se pla\u0161e da napuste svoje domove i presele se na bezbednija mesta? Koji savet bi im dao?<\/strong>\n<\/p>\n

Mogu da savetujem samo jedno \u2013 da hitno napustite Severodonetsk ili druge okupirane ili opasne regione. Znam da sada nema borbe u mom gradu, zarobljena je, nema nervoze. Ali niko ne zna kako \u0436e se sve vratiti. Odluka o odsustvu je pravovremena i uspe\u0161na, naro\u010dito dok ponovo ne bude tu\u010da. Moramo bezbedno da odemo, jer ljudi koji ostaju rizikuju svoje \u017eivote. Trebalo bi da misle na sebe, svoju porodicu, pa \u010dak i tada na svoj dom.\n<\/p>\n

„Posle pobede \u017eelim da organizujem koncert o Oru\u017eanim snagama u centru Severodoneca“<\/strong>\n<\/p>\n

\u0160ta \u0107ete uraditi odmah posle pobede?<\/strong>\n<\/p>\n

Imam jednu ideju. Na trgu mog rodnog grada \u017eelim da organizujem koncert o Oru\u017eanim snagama Ukrajine. O na\u0161im ratnicima koji rizikuju svoje \u017eivote za nas tako da mi pobedimo. Zato \u045belim da sakupim novac za njih.<\/p>\n

\nOriginalne<\/a><\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Sa 14 godina, Nastja Aleksikova je bila primorana da napusti svoj dom i potra\u017ei novu u potpunoj opskurnosti. Ona je jedna od one ukrajinske dece \u010diji su se \u017eivoti ruski napad zauvek promenili i ispunili u\u017easima rata. U okviru projekta „Svoi“ Kanal 24 pri\u010da pri\u010du o Nastiji, koja je zajedno sa ranjenom majkom evakuisana iz […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":239,"comment_status":"","ping_status":"","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[1],"tags":[97,7,166,12,5],"class_list":["post-235","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-rat","tag-izbeglice","tag-rusko-ukrajinski-rat","tag-severodonetsk","tag-vesti-o-ukrajini","tag-vrhunske-vesti"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/235","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=235"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/235\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/media\/239"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=235"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=235"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/ruwar.org\/rs\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=235"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}