Još jedan raketni napad na Ukrajinu. Još jedna brojna žrtva. Za tri godine rata u punom obimu, čini se da je bilo moguće naviknuti se na tako strašnu sadašnjost. Ali to ne funkcioniše. Konkretno, zato što je tragedija Sumi povezana sa skandalom, o čemu takođe vredi govoriti.
Sve je počelo izjavom više nego odvratne poslanice Mariane Bezuhla, koja je rekla da je održan sastanak vojnika u kongresnom centru Državnog univerziteta Sumi – i da su tamo Rusi ciljali. Činjenica da je Bezugla bio taj koji je to izgovorio odmah je izazvala odgovarajuću reakciju mnogih: sve je to laž. Ali kasnije su se pojavili i drugi izvori informacija. Na primer, gradonačelnik Konotopa, Artem Semenikhin. A sutradan je postalo poznato da je komandant 27. raketne artiljerijske brigade, pukovnik Jurij Jula, ubijen kao rezultat raketnog napada.
Međutim, ne postoji sto posto pouzdana informacija. Konkretno, zbog ćutanja vlasti, pre svega lokalnih, šef Sumske regionalne vojne uprave, Artjuk, od koga je ljuti Semenihin zatražio ostavku odmah nakon ruskog napada. A ovo je zapravo veoma loše.
Loše je što vlasti ne komuniciraju sa društvom. I sva komunikacija se svodi na još jedan poziv na „žestoku osvetu Rusima“. I, znate, što više, češće i glasnije zvaničnici viču o još jednom zločinu Rusa, to se pojavljuju neprijatnija pitanja.
Mala nelirska digresija za one koji su već spremni da nas označe kao „opravdanja ruskog ratnog zločina“. Ne, ovo nije fikcija, takve stvari se nalaze na društvenim mrežama – i svakog meseca sve češće. Odmah stavite sve tačke na „i“. Prvo, svaka smrt ukrajinskog ili stranog državljanina u Ukrajini je ruski zločin. Da, čak i smrt ukrajinskih vojnika ili stranaca kao deo Međunarodne legije je takođe zločin Rusije, bez obzira na to šta kažu zakoni o pravu na rat. Nije bilo i nema prava na rat protiv Ukrajine u Rusiji, njenim vlastima i stanovništvu. Dakle, nije važno ko je poginuo od ruske rakete ili metka – deca u Krivom Rihu ili vojska na liniji fronta. Nisu trebali da umru. I umrli su zbog agresije Ruske Federacije. Stoga, ponavljamo još jednom, SVAKA smrt u vezi sa ratom u Ukrajini (čak i srčani udar nakon onoga što ste videli) je zločin Rusa. Ovde nema o čemu da se raspravlja. Ali…
Zadatak Ukrajine, ukrajinskih vlasti je da spreče ove smrti što je više moguće. U stvari, to je razlog zašto biramo vladu. Ne zato što je neko mlad, neko je zgodan, neko govori ukrajinski, neko je „svoj dečak“, neko je „novo lice“. Nikako. Mi biramo vlasti tako da se brinu o našoj zaštiti u odgovarajućem trenutku. Ne postoji drugi razlog za prisustvo moći i ne može biti. Samo održavanje reda na relevantnoj teritoriji i obezbeđivanje zaštite stanovništva ove teritorije. Mislimo da je to toliko očigledno da to možda nismo naglasili. Ipak, za svaki slučaj, pročitajte ovaj pasus ponovo. Idemo dalje.
Da, ne znamo da li je bilo sastanka u kongresnom centru SSU. Da li je došlo do curenja informacija o njoj. Da li je bilo ciljanja ruskih raketa. Zato što postoji i druga verzija – da Rusija sada pokušava da poremeti proces sporazuma o primirju rukama Ukrajine, pa namerno udara civile kako bi izazvala odgovor naše države. A ako je u Sumiju bilo nešto o čemu govore gore pomenuti govornici, onda bi agresori to mogli iskoristiti i da podele ukrajinsko društvo duž linije odnosa prema vojsci, kako bi izazvali reakciju civila, kažu, „vojska uokviruje civile“. U ovom trenutku ne bih odbacio takav trik od strane Kremlja.
Ovo je sve samo spekulacija za sada. Za razliku od drugih sličnih incidenata, gde je dokazana činjenica smešnih i, otvoreno rečeno, krivičnih naloga. Ali pretpostavka iza koje, na primer, stoji reč gradonačelnika grada, istog Semenikhina. I Bezuglai, bez obzira na to kako se osećate prema njoj. Ona je narodni zamenik. A vlasti moraju ili reagovati na reči parlamentarca ili ga osuditi za klevetu. I jednostavno ignorisanje onoga što je gospođa Marijana rekla nije opcija, uopšte nije opcija.
Zbog toga su vlasti morale da reaguju na reči Semenihhina i Bezuglaija. Razumem. Shvatite to otvoreno. I, ako je zaista bilo bilo kakvih radnji u priči o štrajku Sumi na koje gradonačelnik i narodni zamenik nagoveštavaju, onda kaznite počinioce u skladu s tim. Da li znate zašto je to neophodno čak i sada? (Rekao bih – posebno sada.) Jer 2002. godine u Rusiji, kada su čečenski teroristi zauzeli moskovski pozorišni centar na Dubrovki, tadašnje (sadašnje) ruske vlasti okrivile su sve, sve žrtve samo na Čečenima. I nije rečeno ni jedna reč o tome da su akcije snaga bezbednosti, na primer, upotreba specijalnog gasa, mogle završiti smrću talaca, smrtima koje su se mogle izbeći. A oni koji su to rekli bili su ućutkani.
I tako je bilo u slučaju Kurska i tragedije u Beslanu. Vlasti su uvek i svuda bile u pravu. I samo je neprijatelj kriv. Da li je potrebno objasniti do čega je to dovelo? Svi vidimo posledice takve neodgovornosti vlasti. Recite mi iskreno, da li želite da se ukrajinska vlada – ova ili druga, bez obzira – pretvori u kopiju Putina zbog neodgovornosti?
A ako ne, onda bi svako trebalo da bude odgovoran za svoje. Agresor je za SVE žrtve u Ukrajini. I lokalni zvaničnici, komandanti i druga lica koja su uključena – za one trenutke kada su žrtve mogle i trebale biti izbjegnute (na primjer, ne organizovanje događaja u Kolomiji, događaja koji se pretvorio u smrt djeteta, u slučaju da ste zaboravili). Jer, da vas podsetim, vlasti smo izabrali da ne upravljaju nama – izvinite, ja sam odrasla, odgovorna osoba, imam porodicu i decu skoro 30 godina, i nekako sve ovo vreme sam im davala savete – već da ih zaštitim. A tamo gde se ova zaštita zanemaruje, odgovorni moraju biti kažnjeni.
Još jedna lična tačka. Iz određenih porodičnih razloga, stalno pratim još jedan rat koji se sada dešava, rat na Bliskom istoku. I, znate, tamošnji novinari koji pokrivaju ratne događaje, oni ne nagoveštavaju, oni direktno zahtevaju stvaranje nezavisne komisije koja bi trebalo da istraži katastrofu 7. oktobra 2023. godine. I nakon toga, oni za koje se ispostavilo da su krivi za ovu katastrofu (svako u svojoj meri) treba da budu kažnjeni. Čak i premijer Benjamin Netanjahu, glavni zvaničnik u zemlji. I u isto vreme, niko ne optužuje njih, ove novinare, da pokušavaju da „oteraju“ Hamas, da rade za neprijatelja.
To je verovatno zato što se Izrael bori ne 3 ili 11 godina, već skoro svih 77 godina postojanja sadašnje države. I više puta se susreo ne samo sa junaštvom vojske i civila, već i sa greškama, nemarom, pa čak i izdajom sopstvenih. I Izraelci savršeno dobro razumeju da postoji krivica neprijatelja, a postoji i krivica onih koji su odgovorni za njih. A oni koji su odgovorni moraju biti odgovorni. Zato što su izabrani upravo u tu svrhu – za zaštitu. A ako ga nisu branili, odgovorite.
I još jedna stvar. Na dan kada su palestinski teroristi predali tela porodici Bibas (onim dečacima i njihovim majkama koji su ubijeni samo zato što su bili Jevreji), izraelski predsednik Ihtzak Hercog rekao je sledeće reči, kako porodici Bibas, tako i svim građanima zemlje: „Žao mi je što nismo ispunili svoju dužnost. Žao mi je što te nismo zaštitili tog prokletog dana.“
To je suština moći. Zaštita i odgovornost. A ako nije bilo pogrešnih postupaka od strane šefa RMA ili vojne komande u Sumiju, neka gradonačelnik Semenikhin i poslanik Bezuhla odgovaraju za klevetu. Ali otvoreno i iskreno. Tako da Ukrajina ne postane poput Rusije, gde su se vlasti zbog neodgovornosti pretvorile u pravo čudovište.
Ruski ratni zločini
