Donald Tramp je počeo da zaustavlja rat u Ukrajini. Ova fraza se može koristiti za opisivanje njegovih aktivnosti u našem pravcu nakon inauguracije. I ova fraza će sadržavati sve – i stvarnu želju da se to zaustavi, i stvarno stanje stvari sa ovim zaustavljanjem, izraženo u nesavršenom, nepotpunom, otvorenom obliku glagola – „počeo“. Zato što je završetak ovog procesa još uvek veoma daleko. Ne u vremenskoj dimenziji, naravno, i sam Tramp je to shvatio, odmičući se od svojih izbornih slogana o „24 sata“ – on sada oprezno govori o „psihološkom roku“, jer samo sam američki predsednik može da zna kada će taj rok doći. (U stvari, – i mi to razumemo – takva formulacija je potrebna samo da bi se objasnilo zašto još uvek nema roka. Pa, pošto rok nije došao, šta je ovde neshvatljivo? Dakle.)
Međutim, najnovije izjave Donalda Trampa, njegove najnovije reakcije koje su preneli mediji – posebno bes zbog činjenice da je Vladimir Putin iz nekog razloga ponovo pokrenuo temu „nelegitimnosti Volodimira Zelenskog“ – ukazuju na to da se psihološki ili nepsihološki rok možda približava. Zato što je nemoguće zauvek nervirati moćni svet ovog sveta bez posledica. Pa zašto je Putin odlučio da igra ovu igru od koje su svi na svetu umorni, čak i ukrajinska opozicija (koja takođe očigledno smatra Zelenskog nelegitimnim)?
Odgovor je, s jedne strane, očigledan. Odlaganje vremena. Jer oni pravi… čak ni razlozi, oni jednostavno postoje, a Kremlj nema stvarne mogućnosti da pristane na primirje ili potpuno zaustavi rat. Ovde postoji veliki broj rizika. I njihove elite neće razumeti. A „ljuti patrioti“ će samo još jače kritikovati, i svi, po uzoru na Girkina, ne mogu biti presađeni. A društvo, koje je, ispostavilo se, izgubilo opipljiv deo sebe za kozju dušu, neće dočekati. Dalje, kada se ispostavi da se situacija u privredi samo pogoršava, da čak i u preduzećima vojno-industrijskog kompleksa više nema onog glupog novca koji se više ne plaća za mrtve, jednom rečju, da se sve samo pogoršava bez rata, pa čak i Zaporižja i Herson, a da ne spominjemo Harkov, Kijev, Odesa i još više Lavov, „nije naš“…)
Dakle, ovde možete razumeti dedu Kremlja. Ali on, kao i uvek, bira neku najsmešniju opciju od dostupnih. Jer, kao što je gore pomenuto, tema legitimiteta Zelenskog više ne pokreće nikoga, čak ni unutar Ukrajine, gde bi mnogi zaista želeli da promene vladu ovde i sada, čak i bez obzira da li je legitimna ili ne, već jednostavno žele da je promene u efikasniju i adekvatniju. Šta da kažemo o svetu u kome nikoga nije briga da li predsednik zaraćene zemlje legitimno ili nelegitimno sedi u svojoj stolici. Sam Putin, usput, takođe nije baš legitiman, ako pogledate te glasove na Krimu, itd. Ali u redu je, redovno su ga zvali pre rata, pa čak i nakon početka kampanje u punom obimu, pokušali su nekako da komuniciraju. Jer ovo je samo klasičan slučaj „dame ili idi“. Kada morate da idete, oni ne obraćaju pažnju na dame. A u našem slučaju, svima je zaista potrebno. Jer rat, i dalje pogađa širom sveta. Pre svega, u Evropi. A sada o Trampu, koji se hvalio svojim diplomatskim veštinama u formatu „24 sata“ do potpune slabosti koju skriva pod raznim maskama retkih zemalja.
Može se, naravno, pretpostaviti da Putin ili njegova pratnja, koja ga savetuje (ako savetuje) o određenim potezima, zaista veruju u mogućnost da potencijalni kapitulator dođe da zameni Zelenskog. Međutim, više puta smo bili ubeđeni da Rusija i ruske elite nisu razumele ništa o Ukrajini i ukrajinskom društvu. Najupečatljiviji primer je ideja „Kijev za tri dana“, ali bilo je i mnogo drugih primera, verovatno počevši od otvorene podrške Viktora Janukoviča na izborima 2004. godine. Stoga ćemo odbaciti ovu opciju kao, oprostite na reči, nelegitimna.
I zaista postoji samo odlaganje vremena. Ali ovde ruski predsednik preduzima korak koji će ga potencijalno pogoditi i to veoma bolno. Ne, mi čak i ne govorimo o ljutom Trumpu, iako je i ovo o tome. Ali tema „nelegitimnosti Zelenskog“, ponavljamo, u očima svetske zajednice (one koja prati temu našeg rata, naravno, i na ovaj ili onaj način učestvuje u ovom procesu), izaziva samo ironičan osmeh. Jednostavno rečeno, Putin, izvlačeći ovu temu, ne može da ubedi ni protivnike ni pristalice sa njom. Ali kakav zaključak se može formirati kao rezultat pedaliranja ove ili sličnih tema je zaključak o neadekvatnosti tvrdnji diktatora Kremlja, kako prema Ukrajini posebno, tako i u njegovim spoljnopolitičkim aktivnostima uopšte.
Vidite, ruski autsajder u ovoj priči liči na dečaka koji je vikao „Vukovi! Vukovi!“, koji je naučio svoje sugrađane da njegovim rečima ne treba verovati. A kada su se vukovi zaista pojavili u toj priči, znate šta se dalje dogodilo. Ne, sve je u vezi To ne znači da će se „vukovi“, to jest, pravi razlozi, pojaviti u našem ratu. Na kraju krajeva, postojao je i ne postoji nikakav pravi razlog za napad na Ukrajinu. Svi oni žive samo u glavi starog ludog kadetskog oficira. Ali u svim ostalim aspektima, priča vrlo precizno kopira onu sa dečakom. Putin je, vičući o „nelegitimnosti“ Zelenskog, koja ga navodno iz nekog razloga sprečava u pregovorima, navikao svet na činjenicu da su sve njegove druge tvrdnje istog nivoa adekvatnosti i realizma.
Pokušavajući da nekako odloži neizbežno, ruski tiranin svojim rukama pretvara sve moguće tragove za barem nekako pozitivne rezultate za sebe u fikciju. On sam dovodi situaciju do tačke u kojoj će bilo koja od njegovih tvrdnji biti shvaćena kao tema „nelegitimnosti“ sada – odgovarajući gest kažiprsta na sljepoočnici.
I osim što će neki ukrajinski analitičari, odgojeni mitovima o svemoći i genijalnosti kancelarije iz koje je Vladimir Putin ušao u politički svet, na svaku njegovu narednu izjavu reagovati tekstovima o tome kako nas je ovog puta definitivno nadigrao. Sve dok njegova tvrdnja ne bude trula, a njeno mesto će zauzeti sledeći, smešan kao i prethodni.
Vladimir Putin
