Nije bilo potrebno biti izvanredan politički analitičar da bi uoči izbora za Bundestag predvidio da će sledeću vladu u Nemačkoj zajednički formirati konzervativni blok Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i Hrišćansko-socijalne unije (CSU) zajedno sa Socijaldemokratskom partijom Nemačke (SPD). Ovo nije prvi put da je nastao takav naizgled neprirodan savez levice i desnice, „crvene“ i „crne“ (prema boji stranačkih zastava). Premijera je održana davne 1966. godine. Koalicija hrišćanskih demokrata i socijaldemokrata tada je nazvana „velikom“, jer su je formirale dve takozvane narodne stranke, jer su bile najmasovnije. Tadašnji savezni kancelar Kurt Georg Kiesinger imao je težak zadatak upravljanja takvim „neprirodnim entitetom“. Zato je njegova kancelarka bila rekordno kratka – samo tri godine.
Nakon ovog neuspelog političkog eksperimenta, Nemci su izbegli ponovno stvaranje „crveno-crne“ koalicije skoro četiri decenije. I upravo 2005. godine, Angela Merkel je morala da preduzme ovaj prisilni korak u svom prvom kancelaranskom položaju. Tada je postalo lakše kombinovati dve političke životinje različitih vrsta u jednom pojasu, jer je to skoro postalo navika. „Velika koalicija“ formirana je 2013. godine, a zatim 2018. godine. Na čelu sa istom Merkel. Štaviše, svaki put su se i jedna i druga koalicija zaklele da nikada više. Ali sudbina je imala svoje planove za to, a ona zna kako da izabere alate da se natera da posluša.
Ovaj put, nakon prevremenih parlamentarnih izbora održanih 23. februara, stari „vatreni prijatelji“ nisu imali drugog izbora nego da formiraju „veliku koaliciju“. Iako se sada može nazvati „velikim“ vrlo uslovno, a više kao počast političkim tradicijama. Zato što SPD očigledno više ne vuče za „narodnu stranku“, s obzirom na izbornu podršku. A sada CDU/CSU takođe gubi takav počasni status. Zato što sve karte za dobre stare stranke prekidaju pridošlice, a pre svega desničarska populistička, prokremaljska Alternativa za Nemačku (AfD), koja dobija sve veću popularnost u zemlji, što nas ne može a da ne uznemiri.
Srećom, u vreme narodnog glasanja, AfD još nije dostigao vrhunac svoje izborne popularnosti. Glasovi su raspoređeni na sledeći način: CDU/CSU – 28,6% (blok je dobio 208 od 630 mesta u Bundestagu), AfD – 20,8% (152 mesta, respektivno). SPD – 16,4% (120 mesta), Alijansa 90 / Zeleni – 11,6% (85 mesta), Levica stranka – 8,8% (64 mesta). Druge političke snage, uključujući liberalnu Slobodnu demokratsku partiju (FDP), kao i levičarsku populističku Uniju Sarah Vagenknecht (SSU), nisu prevazišle prag od 5%, tako da neće biti zastupljene u novom Bundestagu.
Tako su Hadeki, zajedno sa socijaldemokratima, dobili 328 parlamentarnih mesta, što je bilo dovoljno da osvoje parlamentarnu većinu (316 mesta). Pregovori o formiranju koalicije zvanično su počeli 13. marta 2025. godine, nezvanično odmah nakon izbora. Intriga pre objavljivanja konačnih rezultata bila je koliko će stranaka stići u Bundestag. Pošto liberalima i levičarskim populistima Sarah Vagenknecht nedostajalo manje od jednog procenta da prevaziđu izbornu barijeru, njihova eventualna mesta su raspoređena među pobedničkim strankama. Stoga su dve stranke bile dovoljne da formiraju vladinu koaliciju. A „zeleni“, kao potencijalni učesnici, izostavljeni su iz koalicije.
Koalicione konsultacije ovog puta su bile prilično brze, trajale su manje od mesec dana, mada se ponekad proces formiranja nemačke vlade za izbore odlaže mesecima – za šest meseci, pa čak i više. Međutim, to ne znači da su ovaj put pregovori bili laki. Insajderi tvrde da su nekoliko puta bili na ivici sloma. I samo su okolnosti u Nemačkoj, u Evropskoj uniji i u svetu prisilile potencijalne koalicije da budu odgovorne, da ublaže preterane ambicije i da traže načine za kompromis.
O kojim okolnostima govorimo? Na međunarodnom nivou, ovo je, pre svega, ruski agresivni rat u Ukrajini. Nakon gubitka tako moćnog vojnog saveznika kao što su Sjedinjene Države, podrška Nemačke, prvenstveno naoružana, postala je od vitalnog značaja za Ukrajinu. Fridrih Merz, dok je još bio u opoziciji, uvek se zalagao za jačanje vojne podrške Ukrajini, tako da sada ima karte u rukama, samo treba da svoju hipotetičku kancelarsku funkciju pretvori u stvarnu. A za to je bilo neophodno što pre završiti koalicione pregovore, stvoriti kabinet i biti odobren od strane Bundestaga. Svaki dan odlaganja ovde će se odraziti na Ukrajince krvlju i suzama.
Drugi spoljnopolitički problem je nepredvidivi Donald Tramp. Carinski ratovi koje je najavio, uvođenje i odlaganje visokih carinskih tarifa imaju izuzetno negativan uticaj na svetsku ekonomiju u celini i na nemačke, izvozno orijentisane,Mama.
Na nivou Evropske unije, Berlin će takođe morati da reši mnoge probleme, uključujući i oblast vojne pomoći Ukrajini i produženje antiruskih sankcija. To je, pre svega, prokremaljska pozicija Srbije i Mađarske. Ali nije sve tako glatko ni sa drugim zemljama. Lepe parole o „koaliciji voljnih“ sada su samo parole. Nemačka mora da pokaže svoje vođstvo kako bi ih ispunila pravim značenjem. I ne radi se samo o brizi za Ukrajinu, već i o panevropskoj bezbednosti, u kojoj će Ukrajinci sada igrati ključnu ulogu. Ako ih, naravno, naoružaju Evropljani na vreme i pouzdano.
Međutim, najteža borba čeka novu nemačku vladu na nacionalnom nivou. Hrišćanski demokrati (i na kraju, mi, Ukrajinci) imali smo izuzetno sreće što su izbori održani na vreme. Jer kasnije, nakon nacionalnog izražavanja volje, rejting pobednika je počeo da brzo pada, a „Alternativa za Nemačku“ je počela da raste ne manje brzo.
9. aprila, kada su CDU/CSU i SPD konačno najavili formiranje vladine koalicije, postali su poznati šokantni rezultati novog istraživanja javnog mnjenja koje je sproveo Institut Ipsos. Prema njima, 25% nemačkih građana spremno je da glasa za AfD, dok je samo 24% spremno da glasa za konzervativni blok CDU / CSU. A to je najniži pokazatelj popularnosti ove političke sile u čitavoj istoriji njenog postojanja. SPD je na trećem mestu sa rezultatom od 15%.
Da li će Fridrih Merz i njegova stranka biti u stanju da razbiju ovaj nesrećni sociološki trend? Nadajmo se da je tako. Hajde da se utešimo idejom da su takva osećanja samo rezultat privremenih poteškoća u Nemačkoj, rezultat rada skrivene propagande Kremlja. I takođe – teroristički akti koje je izazvao Kremlj u Nemačkoj.
Nedavno, nemački javno pravo TV kanal ZDF govorio je o mogućoj povezanosti Rusije sa talasom islamističkih terorističkih napada u Nemačkoj 2024-2025. Program Heute Journal pokazao je priču pod naslovom „Napadi u Nemačkoj: Ruski trag?“ (Anschläge in Deutschland: Spur nach Russland?), gde su istraživački novinari jasno dokazali da teroristički napadi u Manhajmu, Aschaffenburgu i Minhenu, koji su potresli Nemačku uoči saveznih izbora, nisu bili slučajni. I da novi podaci istraživanja sada ukazuju na ruski trag u ovim napadima. „Rusija vodi hibridni rat protiv Evrope, a Nemačka je prioritetna meta“, kažu autori priče.
A Kremlj sve to radi kako bi promenio vladu u Nemačkoj u korist krajnje levičarskih i krajnje desničarskih populista lojalnih Rusiji. Stoga, kada još jednom želimo da kritikujemo nemačku vladu, na primer, zbog neodlučnosti u vojnim zalihama, zbog njihovog odlaganja, zbog nedovoljne podrške Ukrajini, zbog nedostatka kritike Rusije itd., Vredi se setiti da u isto vreme nemačke vlasti vode tešku unutrašnjopolitičku borbu za opstanak. A ako ga izgubi, onda otvoreni ili skriveni „Putinovi prijatelji“ mogu doći na vlast u Berlinu. A onda ćemo se, sa suzama u očima, setiti srećnih godina kancelara „izdajnice“ Merkel i „uvređene kobasice“ Šolca.
Nemački izbori
