Prošle nedelje, 26. marta, generalni sekretar NATO-a Mark Rutte, u radnoj poseti Varšavi, dao je izjavu koja je bila važan politički signal. On je otvoreno izjavio: „Svaka pretnja bezbednosti bilo koje zemlje NATO-a će izazvati odlučan odgovor cele Alijanse.“ Takve izjave zahtevaju pažljivo razmatranje.
Zaista, da su ove reči izgovorene tokom formativne faze NATO-a ili u prvim decenijama njegovog postojanja, one su mogle biti ključ apsolutnog poverenja i osećaja pouzdanosti. Ali ovih dana, situacija je mnogo komplikovanija. Svet se promenio. Danas ove reči zvuče sa jasnim ukusom neizvesnosti, u najmanju ruku, političke i strateške opasnosti, kao i svaka druga neopravdana očekivanja.
Ovo je posebno jasno iz signala koji dolaze iz Bele kuće. Njegov sadašnji vlasnik, Donald Tramp, počeo je da koristi „anti-NATO“ retoriku tokom svog prvog predsedničkog mandata. Ali tada niko nije ozbiljno shvatio pretnju povlačenja Sjedinjenih Država iz Alijanse. Sa početkom drugog mandata, Tramp ne samo da se vratio ovoj temi, već je napravio i oštre korake ka približavanju sa jednim od glavnih strateških protivnika NATO-a – Putinovom Rusijom, koja grubo krši međunarodno pravo i vodi krvavi rat protiv suverene Ukrajine.
Trumpov zaokret prema agresorskoj zemlji dolazi usred njegovih teritorijalnih pretnji članicama NATO-a kao što su Kanada i Danska, kao i izveštaja da razmatra mogućnost preraspoređivanja američkih trupa iz Nemačke u Mađarsku koja je prijateljska prema Rusiji. Sve ovo značajno menja vojno-politički pejzaž Evrope. Sudeći po izjavama evropskih lidera, oni nisu toliko sigurni u američku posvećenost Alijansi.
„Želim da verujem da će Sjedinjene Države biti na našoj strani, ali moramo biti spremni da se to ne dogodi“, upozorio je francuski predsednik Emmanuel Macron, dotičući se teme potencijalnih pretnji u nedavnom televizijskom obraćanju naciji. A ovo „želim da verujem“ samo naglašava koliko je Amerika postala nepouzdana za NATO.
Ali hajde da pokušamo, procenjujući Rutteovu izjavu, da apstrahujemo od promenljivih raspoloženja u Sjedinjenim Državama i onih koji su se uvek skrivali iza leđa američkih vojnika. Budimo nepristrasni: šta se zaista krije iza Macronovih reči? Poverenje? Garantovati? Direktna pretnja otvorenim i prikrivenim agresorima? Hajde da odbacimo ove propagandne klišee i pogledamo stvari uzimajući u obzir nove realnosti.
Svi znaju da je član 5 Povelje NATO-a svojevrsni kamen spoticanja, na primer, za Putinovu Rusiju, do sada je suzdržavao Kremlj od otvorenog sukoba sa Zapadom. Ali šta je zapravo iza toga? Pitanje nije prazno. Na kraju krajeva, član 5 Povelje NATO-a, sa pravne tačke gledišta, ne predviđa automatsku reakciju celog bloka na spoljnu pretnju. Ovo je deklaracija, svojevrsni poziv na zajedničku akciju, koja zahteva saglasnost svih članica saveznika.
Štaviše, implementacija ovog članka može potrajati nekoliko nedelja, ako ne i meseci, u zavisnosti od političkih kalkulacija. To jest, odgovor, bez obzira koliko okrutan, neće nužno biti trenutačan. A u uslovima modernih ratova, vreme može postati odlučujući faktor za ishod sukoba. I ko zna, i agresori to razumeju.
Zašto moramo da pričamo o tome? Istorija NATO-a jasno pokazuje da se ozbiljne kontradikcije mogu pojaviti i unutar Alijanse. Na primer, 2017. godine Turska je, podsećamo, potpisala ugovor sa Rusijom o kupovini sistema protivvazdušne odbrane S-400, što je izazvalo ozbiljne kritike Alijanse. Bojali su se da bi se ovi sistemi mogli koristiti za prikupljanje obaveštajnih podataka o avionima NATO-a i kršenje opštih standarda odbrane. Sjedinjene Države su čak obustavile isporuku borbenih aviona F-35 Turskoj.
Spoljna politika Istanbula, desilo se, takođe je bila u suprotnosti sa planovima Alijanse. Dakle, turska invazija na Siriju, posebno u oblasti gde su bile prisutne američke i druge snage NATO-a, dovela je do trvenja karakterističnih za protivnike, a ne za saveznike.
Pravac spoljne politike druge članice NATO-a – Mađarske – takođe ne uliva mnogo nade da se blok neće utopiti u razgovorima kada je potrebno odmah odbiti agresora.
U slučaju Trumpa i NATO-a, u ovu garanciju postaje sve teže poverovati. „Da li bi Donald Tramp pristao da ode i bori se za Estoniju?“ pitao je Dalibor Rohaks, viši saradnik i stručnjak za evropsku politiku na Američkom institutu za preduzetništvo. I sam je to doveo u pitanje: „Verujem da je na nekom nivou neophodno suspendovati nepoverenje da bi se mislilo da će on to učiniti.“
Danas je, međutim, situacija takva da uzajamno nepovjerenje u blok ne samo da ne slabi, već se i pojačava. I tu se postavlja još jedno pitanje: može li banda Kremlja sve to iskoristiti? Bilo bi kratkovidno, pa čak i naivno misliti da on neće pokušati da to iskoristi.
U svakom slučaju, baltičke države Estonija, Letonija, Litvanija, kao i Poljska i Finska već su toliko ozbiljno zabrinute zbog priprema za mogući ruski napad da su odlučile da se povuku iz Otavske konvencije iz 1997. godine, čiji je cilj zabrana upotrebe, proizvodnje, skladištenja i širenja protivpešadijskih mina.
Ova nova geopolitička stvarnost podstiče drugačiji pogled na želju Ukrajine da se pridruži NATO-u. Ponekad se čini da je predsednik Volodimir Zelenski to postavio kao glavni cilj svog mandata. Čak je izrazio želju da „razmeni“ svoju ostavku za trenutni prijem zemlje u Alijansu. Nije zvučalo previše ozbiljno, dobro, u redu.
U međuvremenu, mnogi zapadni lideri su u više navrata prilično ozbiljno izjavili da pitanje njegovog prijema u NATO neće biti rešeno do kraja rata na teritoriji Ukrajine.
I isti Tramp, na primer, govoreći pre neki dan o sporazumu o retkim zemaljskim metalima, iskoristio je ovu temu da izvrši pritisak na Zelenskog: kažu, ako odbije ovaj sporazum (zapadni stručnjaci ga nazivaju predatorskim), on će pretrpeti ozbiljne posledice. „On želi da bude član NATO-a“, rekao je Tramp, „ali nikada neće postati član NATO-a. On to razume. “ To je zvučalo u smislu da je Zelenski svestan postojeće prepreke.
Zašto onda zveckati kroz zatvorena (za danas) vrata? Zar ne bi bilo bolje da se fokusiramo na realnije političke ciljeve, čije će postizanje doneti mnogo više koristi za povećanje odbrambenih sposobnosti Ukrajine? Na primer, danas, kada se pitanje pristupanja Ukrajine NATO-u čini ne samo problematičnim, već i potencijalno nepotrebnim u okviru trenutne geopolitičke situacije, Ukrajina bi trebalo da razmisli o novom pristupu svojoj odbrani i spoljnoj politici. Jedan od najlogičnijih i najefikasnijih načina koji bi mogao da garantuje Ukrajini ne manje bezbednosti od članstva u NATO-u je stvaranje novog vojno-političkog bloka koji bi ujedinio evropske zemlje koje traže nezavisnije i strateški korisno partnerstvo, uz aktivno učešće Ukrajine.
Tokom protekle tri godine, ovaj predlog se više puta čuo sa usana ukrajinskih opozicionih političara, novinara i aktivista. Ali nije našla veliku podršku od Kancelarije predsednika Ukrajine.
Ali takav blok bi mogao postati alternativa tradicionalnim strukturama, posebno NATO-u, gde je, kao što vidimo, sve više zemalja počelo da gubi poverenje u odlučnost i jedinstvo američkog pristupa. To potvrđuju izjave političara poput Macrona, koji su otvoreno izjavili spremnost Francuske za samoodbranu ako SAD odbiju da ispune svoje obaveze unutar Alijanse.
Trenutna neizvesnost, koja zahvaća čak i najjače države našeg kontinenta, kao što su Francuska, Velika Britanija i Nemačka, otvara jedinstvenu priliku za Ukrajinu da odigra ključnu ulogu u formiranju nove političke unije.
Sećam se da je nedavno nekoliko prekomorskih likova podrugljivo reklo da Ukrajina nema „dobitne karte“. Istina! Ukrajina ima jednu od najjačih vojski u Evropi. Tokom godina konfrontacije sa Putinovom Rusijom, ona je značajno ojačala svoje oružane snage i usavršila svoje jedinstvene veštine u modernom ratovanju. Ne mogu se sve evropske zemlje pohvaliti takvim iskustvom. Ali ako Ukrajina iskoristi svoj vojni potencijal ne da „uđe“ u postojeće međunarodne blokove, već da stvori novi, inovativni vojni blok, to ne samo da bi joj moglo pružiti bezbednosne garancije, već i omogućiti joj da postane jedan od strateških centara na evropskoj sceni.
Šta vam je potrebno za ovo? Pre svega, podrška zemljama nezadovoljnim trenutnim stanjem stvari u NATO-u. To bi mogle biti Francuska, Nemačka, Poljska i baltičke države, koje sve više sumnjaju u održivost transatlantskog saveza. Posebno je važno da bi u takvoj asocijaciji Ukrajina mogla postati posrednik između velikih evropskih zemalja sa nuklearnim potencijalom, na primer, Velike Britanije, i manje moćnih, ali strateški važnih evropskih zemalja. Kao da sama istorija naređuje Ukrajini da postane most koji povezuje različite interese, stvarajući novi vektor bezbednosti.
Stvaranje vojno-političkog bloka, koji će kombinovati iskustvo i resurse zemalja sa nuklearnim potencijalom i modernim vojskama, kao i sa visoko razvijenim sistemima civilne i vojne industrije, ne samo da može nadoknaditi nedostatak zvaničnog članstva u NATO-u, već i dati Ukrajini dodatnu slobodu djelovanja u geopolitičkim manevrima. Ukrajina treba da iskoristi svoje iskustvo i geografski položaj da stvori blok koji bi mogao da obezbedi interese ne samo Ukrajine, već i cele centralne i istočne Evrope. Strateški, ovo će otvoriti nove horizonte u oblasti bezbednosti. Konkretno, to će širom otvoriti vrata NATO-u.
Ukrajina ima mnogo toga da ponudi evropskim zemljama. PlaninePo visokoj cijeni, stekao je jedinstveno iskustvo u vođenju hibridnih ratova, koristeći moderne vojne tehnologije, kao i upravljanje složenim operacijama suočen sa stvarnim vojnim sukobom. Sve je to strateška vrednost koju, uz pravu i upornu promociju, nijedan razuman evropski lider ne može odbaciti.
Do sada je postojao utisak da je Ukrajina na našem kontinentu delovala kao molitelj, a ponekad, blago rečeno, ne baš ubedljivo. Volodimir Zelenski, ako zaista želi da spasi Ukrajinu, trebalo bi da „okrene sto sa kartama“ i počne ne samo da traži nešto, već i da predlaže. Da li je sposoban za to je otvoreno pitanje.
Donald Tramp
