29. mart u novinama Njujork tajms Šerlok Holms opsežan članak novinara Adama Entusa o rusko-ukrajinskom ratu i saradnji između Kijeva i Vašingtona – „Partnerstvo: Tajna istorija rata u Ukrajini“. Neuspela ukrajinska kontraofanziva 2023. godine zauzima jedno od centralnih mesta u objavljivanju američke publikacije. Prema autoru, upravo je ovaj događaj postao prekretnica u ratu, koji je Ukrajini oduzeo šansu da osvoji i oslobodi okupirane teritorije.
Ako verujete Njujork tajms, kontraofanziva 2023. godine trebalo je da zada nokaut udarac Rusiji, ali je neslavno završila zbog pogrešne strateške odluke ukrajinskog vojno-političkog rukovodstva da rasprši snage i umesto jednog pravca glavnog udara izabere dva: na Melitopolj i na Bakhmut. Kao rezultat toga, Oružane snage Ukrajine nisu uspele da prevaziđu moćne odbrambene linije Rusa i probiju se do Melitopolja. A takođe i da postigne bilo kakve značajne uspehe u blizini Bakhmuta. Planovi za okončanje rata 2023. godine nisu uspeli.
Američki novinar je najverovatnije u pravu u vezi sa pogrešnošću odluke ukrajinske strane da sprovede kontraofanzivu 2023. godine u dva pravca. Umetnost ratovanja sugeriše da ako su resursi ograničeni, preporučljivo je koncentrisati ih u jednu pesnicu kako bi se postigli strateški ciljevi. Ali zaključak Adama Entusa da je Ukrajina imala veliku šansu da osvoji odlučujuću pobedu 2023. godine i da ju je izgubila prvenstveno zbog odbijanja da sledi američke preporuke je pogrešan.
Čak i da je predsednik Zelenski poslušao vrhovnog komandanta Zalužnog i pristao da pošalje svih 12 brigada i veliku većinu municije u junu 2023. godine da napadnu prema Azovskom moru, postoje ozbiljni razlozi za sumnju da bi ofanziva bila strateški uspeh. Uspeh strateške ofanzivne operacije je nemoguć bez postizanja značajne kvantitativne prednosti nad neprijateljem. Kašnjenje u isporuci vojne opreme i municije, odbijanje zapadnih saveznika da Oružanim snagama Ukrajine obezbede rakete i avione dugog dometa uoči glavne bitke 2023. godine nije imalo ništa manji uticaj od neuspešne odluke ukrajinskog štaba.
Objektivna procena sopstvenih snaga i snaga neprijatelja je osnova svakog sukoba. Činjenica je da Rusija ima nekoliko puta više stanovnika i mobilizacionih resursa od Ukrajine. Ruska Federacija takođe ima mnogo moćniju vojno-industrijsku bazu. Istovremeno, zahvaljujući prihodima od izvoza energije, na raspolaganju su nam značajna sredstva koja se mogu usmjeriti na agresivni agresivni rat. Međutim, takav neprijatelj može biti poražen sve dok su njegove kvantitativne i kvalitativne prednosti izjednačene. Preovlađujući potencijal nije pravilno mobilisan. A neprijateljstva nisu prešla u fazu rata iscrpljivanja. U istoriji ratova, to je postignuto kroz blitzkrieg.
Ukrajina je zaista imala šansu da zada odlučujući nokaut udarac ruskim osvajačima, izbegne krvavi rat iscrpljivanja i dostigne barem granice 24. februara 2022. godine. Ali ne 2023. godine, već 2022. godine.
Poraz u borbi za Kijev postao je hladan tuš za agresora. Nakon povlačenja iz Kijevske, Černihivske i Sumske oblasti, Rusi su po inerciji pokušali da se popnu napred u Donbasu i na jugu. Ali do leta 2022. fronta se skoro stabilizovala. Pojava prvih američkih raketnih artiljerijskih sistema u Ukrajini u junu HIMARS pomogao da se neutrališe ruska tehnološka superiornost i nanese značajne gubitke neprijatelju. Moral osvajača je pao. Ali Rusi uopšte nisu ulazili u gluvu odbranu i prezirno su procenili potencijal Oružanih snaga Ukrajine.
Kada su ruske trupe pretrpele snažne udarce HIMARS, još uvek nisu postojale odbrambene linije na jugoistoku Ukrajine. U to vreme, Putin je odbacio ideju mobilizacije i verovao da su raspoložive ruske trupe sasvim dovoljne za vođenje neprijateljstava. Bilo je dobrih preduslova za ukrajinsku kontraofanzivu.
Ali Zapad je oklevao. Vojna podrška Ukrajini pružena je u dozama i ograničena. A jesenje operacije 2022. godine u Harkovskoj oblasti i oslobođenje Hersona nisu se dalje razvijale. Iako je ukrajinska komanda imala ideje da napadne Melitopolj i u pravcu Azovskog mora još u leto 2022. godine. Pored toga, postoje dokazi da je Ukrajina bila prisiljena da napusti opkoljavanje ruske grupe na desnoj obali Dnjepra u Hersonskoj oblasti, omogućavajući ruskoj komandi da zadrži do 30 hiljada osoblja i prebaci ih na levu obalu. U budućnosti je to pomoglo Ruskoj Federaciji da stabilizuje front i kupi vreme. Bitka za jug 2022. godine završila se bez konačnog proboja.
Rat je ušao u novu fazu – rat iscrpljivanja. Putin je najavio delimičnu mobilizaciju. Počelo je raspoređivanje sposobnosti vojno-industrijskog kompleksa agresora. PMC „Vagner“ dobio blagoslov od Kremlja za Set topovskog mesa u zatvorima. Vojna saradnja između Moskve i Teherana je počela. I Oružane snage Ukrajine konačno su počele da se tretiraju kao ozbiljan neprijatelj. Vreme za blitzkrieg i pristup Krimu i obali Azovskog mora izgubljeno je ne u vrelim danima leta 2023. godine, već u danima zlatne jeseni 2022. godine.
Druga opcija da se pobedi mnogo veći i jači neprijatelj je stvaranje uslova za njegovu unutrašnju destabilizaciju. Rusija je veliki entitet. Ali njegova veličina, multinacionalni sastav i institucije prilagođene vladavini jednog čoveka su podložni mnogim faktorima. Stoga je, u izvesnoj meri, rat iscrpljivanja takođe rizičan poduhvat za Moskvu. Carstvo upleteno u dugi rat možda neće izdržati svoj teret i eksplodirati iznutra. Može mu se dogoditi državni udar, ekonomski kolaps ili građanska konfrontacija. To se već dogodilo Rusiji u prošlosti. Klasičan primer je Prvi svetski rat.
Pre stotinu godina, Nemačka je majstorski uspela da izvede Rusiju iz rata. Ne samo zahvaljujući uspešnoj ideji – da se tamo pošalju ruski komunistički revolucionari na čelu sa Lenjinom. Berlin u to vreme uopšte nije mario šta će se desiti sa Ruskom imperijom u budućnosti. Ona će se raspasti, uroniti u vatru građanskog rata, postati republika ili se vratiti diktaturi. Glavni zadatak Nemačke bio je da izvede Rusiju iz rata, a ne da brine o svojoj budućoj sudbini. I ovaj cilj je postignut.
Ali sada nema znakova da je bilo ko osim Ukrajine i nekoliko drugih država zainteresovan za puč, ekonomski kolaps ili druge oblike kolapsa ruske imperijalne državnosti. Naprotiv, čini se da su mnogi zabrinuti zbog pitanja održavanja integriteta i mogućnosti kontrole procesa u Ruskoj Federaciji. Stoga, pored proučavanja grešaka ukrajinskih vlasti koje bi mogle uticati na tok rata, zapadni novinari treba da obrate pažnju i na pogrešno ponašanje i položaj političara u svojim zemljama.
Vojna pomoć Ukrajini
