Američka politička oluja, koja je počela nakon povratka Donalda Trampa u Belu kuću, „obradovala“ je Ukrajince još jednom serijom smeća koju je izveo Stiven Vitkof. Ovaj lik, koji je zapravo specijalni predstavnik američkog predsednika za Bliski istok, nedavno je otputovao u Moskvu na ne baš jasne pregovore sa tamošnjim predsednikom. I nakon toga, rodio je intervju sa skandaloznim blogerom Tuckerom Carlsonom, gde je dao nekoliko izjava koje, iskreno, ne padaju na pamet.
Tu je i „teška situacija“ – radi se o rusko-ukrajinskom ratu – što se lako čita kao „nije sve tako jednostavno“. I „Ne smatram Putina lošim momkom.“ I „regioni ruskog govornog područja“ sa „referendumom“. Jednom rečju, Stephen Vhitkoff je rekao sedam vreća heljdine vune – i sve su bile razmažene. Naravno, nećemo ozbiljno raspravljati o tome šta je ovaj lik rekao. Makar samo zato što postoji jedan veoma zanimljiv aspekt u ovoj priči, koji, po mom mišljenju, može da nam objasni mnogo, ako ne i sve, o specijalnom predstavniku za Bliski istok Trampu i njegovom, budimo iskreni, puzanju pred carem Kremlja.
Malo netipično za klasičnog Amerikanca (potomak, figurativno govoreći, imigranata iz Mejflovera), gospodin Stiven ima prezime, zar ne? A u isto vreme, to je razumljivo – barem na nivou morfologije, to jest, forme – za vas i mene. Vitkoff … Kada čitate na originalnom jeziku, možete malo razumeti. Baš kao, na primer, jedan ruski fudbaler ima potpuno drugačije prezime „Mirančuk“. Ali ako se sećate da je ovaj fudbaler sa Krasnodarske teritorije, zapamtite ko je tamo živeo (a na nekim mestima i dalje živi) – onda odmah pogađate da on u stvari uopšte nije Mirančuk, već običan Ukrajinac po imenu Mirončuk, potomak kubanskih Kozaka koji su se tamo preselili iz Ukrajine. Samo treba da pogledate ovu ili onu stvar iz pravog ugla.
Tako je i sa Vitkoffom. Nakon što neko vreme razmišljate, shvatite da je on u stvari najobičniji Vitkov (ili Vitkov). A kada saznate da se prezime njegovog djeda, prvog od Vitkova na američkom tlu, zvalo David, odnosno David, a njegova baka se prije braka zvala Rosa Pomerantz, sve dolazi na svoje mjesto. Dakle, Stephen Vitkoff je potomak Jevreja koji su jednom napustili Rusku imperiju i otišli u Sjedinjene Američke Države.
Nastavljamo naše putovanje kroz stranice istorije. Zašto su predstavnici jevrejske zajednice napustili zemlje koje su bile naseljene vekovima, možda milenijumima (baka Rosa je živela na zapadu Belorusije, u gradu Grodno, a prva dokumentarna pominjanja ovog naroda na sada beloruskoj teritoriji datiraju iz četrnaestog veka) i ostavili svet za svoje oči? Ovde je vredno pomenuti frazu kojom su ovi ljudi okarakterisali Njujork, prvi grad u Sjedinjenim Državama koji su videli i gde su mnogi ostali zauvek: „Odesa bez cara i Kozaka“. To jest, mi to vrlo dobro razumemo, Jevreji su pobegli iz Ruskog carstva sa granice naselja, pogroma, afere Beilis i svih drugih ruskih „čari“ koje su bile pripremljene za najstranije, a samim tim i najneprijateljskije ljude. Inače, ako svi znaju za slučaj Beilis, jer se to dogodilo već početkom dvadesetog veka u Kijevu, jednom od glavnih gradova Ruske imperije, onda malo ljudi zna za sličan slučaj u rodnom gradu Vitkoffove bake, Grodno, slučaj iz 1816. godine. I bila je. Srećom, Grodno kahal Sholom Lapin (i njegova ćerka), kao i kijevski građanin Mendel Beilis, nisu osuđeni po potpuno fiktivnoj optužbi.
Ali nisu svi bili te sreće. I nisu svi pobegli iz antisemitske Rusije. Tako je Bejli otišao. I deda Stivena Vitkofa, Dejvid Vitkof, takođe. Otišao je – i, verovatno, plivajući do Kipa slobode, odahnuo. Ne znajući da će njegov unuk, nakon što je posetio potpuno istu ksenofobiju, mizantropsku Rusiju kao što je bila pre 100 i 200 godina, tako otvoreno hvaliti sadašnjeg ruskog cara. Tokom čije vladavine, podsećamo, već je postojao pokušaj jevrejskog pogroma u Mahačkali.
Kako je to moguće, kažete? Može. Ako Stiven Vitkof jednostavno ne zna ne samo istoriju svog naroda (možda je ne smatra svojom, ko zna; mada možda nije slučajno što ga je Tramp imenovao specijalnim predstavnikom za Izrael i ceo Bliski istok), već i istoriju svoje porodice, istoriju svog dede i bake. Ovo je iznenađujuće, ako ne pretpostavite da je Stefan zapravo Ivan. Isti kao Ivan Bezrodnii, „Ivan, koji se ne seća srodstva“…
I ovde je vredno pomenuti još jednog Amerikanca, još jednog potomka ne samo emigranata, već i predstavnika istog potlačenog naroda kao i Jevreji. Ili Ukrajinci. Ime ovog Amerikanca je Joseph Biden Jr. Kada je bivši potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država pobedio na predsedničkim izborima 2020. godine, a engleski televizijski kanal BBC zamolio ga je da ukratko prokomentariše ovaj događaj, u jednoj frazi za englesku publiku, Bajden je izgovorio frazu koja se može zapisati sa blagim rastezanjem čak i u krilatom. Ova fraza je zvučala ovako: „Ja sam irlAndets!“.
Vidite, Bajden, uprkos činjenici da je, naravno, Amerikanac, predstavnik američke nacije, a još više američke politike, nije zaboravio i fundamentalno podsetio ko su bili njegovi preci. I, možda, upravo je činjenica da je on potomak Iraca, koji je veoma loše patio od jednog carstva (u nekim aspektima, recimo, lingvistički, mnogo više od vas i mene), upravo ga je taj poziv njegovih predaka naterao da pomogne Ukrajini.
Naravno, možemo i moramo izraziti mnogo pritužbi na količinu, kvalitet i brzinu ove pomoći. To je činjenica. Ali u isto vreme, Bajden, koji se sećao ko su mu preci i zašto su završili u Americi, nikada se nije spustio na krečenje poslednjeg evropskog cara, nikada nije pokušao da okrivi žrtvu za nešto tamo, nikada nije rekao da „nije sve tako jednostavno“. A Stiven Bezrodnii, čiji je deda pobegao od tadašnjih kremaljskih ksenofoba, od tadašnjih „Vagnerites“ – očigledno je zaboravio. Možda je zato dao intervju koji je dao. Jer za njega reč pogrom verovatno ne znači ništa, za razliku od fraze An Gorta Mor (Velika glad od krompira), koja je strašna za svakog Irca.
Antisemitizam
