Još jedan vrhunac popularnosti ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog bilo je vreme nakon potpune invazije Ruske Federacije na Ukrajinu. Njegovo lice je bilo na stranicama svih svetskih medija, a njegovi govori su raščlanjeni u navodnike. Navijači su upoređivali Zelenskog sa premijerom Velike Britanije tokom Drugog svetskog rata, Vinstonom Churchillom. To se poklopilo sa frustracijom zapadnih društava sa svojim političarima. Zbog starosti sadašnjih i verovatno sledećih (već aktuelnih) američkih predsednika, čak su počeli da kruže „meme“ o Zelenskom kao sledećem predsedniku ove zemlje.
Onda je izazvao osmeh. Međutim, postoji samo delić šale u svakoj šali. Sa određenim konvencijama, još uvek se možemo složiti sa tezom da je „Zelenski“ pobedio na poslednjim predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama.
Retorički plesovi „nesistemskih“ šaljivdžija
Trump uoči svog mandata i Zelenski pre njegovog mandata nisu bili sistemski političari. Obojica su, manje-više, poznati kao biznismeni i glumci. Njihovo ponašanje je prikladno i na osnovu toga su izgrađene izborne kampanje i, očigledno, odbacivanje elemenata stabilnog sistema i metoda klasične politike. Volodimir Zelenski je sebe nazvao „presudom“ starom sistemu, bio je protiv svega lošeg i za sve dobro. On „nikome ništa ne duguje“, ali politika ne funkcioniše na taj način. Donald Tramp govori o svemu i ničemu. Teško je to uočiti, još je teže vjerovati mu. Sada on „čini Ameriku velikom“, a sutra će pozvati Amerikance da plate za svoj carinski rat sa svetom. Na nivou retorike i pristupa, ovi političari imaju mnogo toga zajedničkog.
Volodimir Zelenski je došao na vlast kao mirovni političar. Tema okončanja rata bila je srž njegovih izbornih obećanja. Zelenski je ostao zapamćen po naivnim i smešnim frazama o miru koji je želeo da vidi „u Putinovim očima“ i „uzdizanju u sredini“. Ovo je bilo praćeno prljavom igrom protiv konkurenta i prethodnika, petog predsednika Ukrajine, Petra Porošenka. Zelenskijev tim direktno i putem sumnjivih resursa (poput poslanika iz stranke Sluga naroda Oleksandra Dubinskog) optužio je Porošenka da posluje u ratu. To se nije raspravljalo i Dubinski je bio zarastao zlatnim lozama korupcije i antiukrajinskih aktivnosti, ali je ispunio svoju funkciju.
Tokom svog prvog mandata, Tramp je zapamćen samo po svojoj neustavnoj želji da zadrži vlast po svaku cenu. Stoga je svoju novu izbornu kampanju izgradio na utopijskoj i neshvatljivoj ideji „Velike Amerike“ (Zelenski je imao Ukrajinu svojih snova), diskreditujući, čak i omalovažavajući svog protivnika – tadašnjeg američkog predsednika Džoa Bajdena. Dovoljno je reći da rat ne bi počeo pod Trumpovim predsedavanjem. Iako je ovo cveće – ima još gore u Trumpovom repertoaru. I na putu do planine Rašmor, svi lideri demokrata su ga dobili. Izjave o Joeu Bidenu i Kamali Harris bile su ponižavajuće i uvredljive. Kao i u slučaju Zelenskog, kritika protivnika nije bez razloga – Porošenko i Bajden imaju oko čega da se svađaju. Međutim, u oba slučaja, oni su prešli liniju, manipulisani. Kritikujući protivnike, Zelenski i Tramp nisu ponudili ništa zauzvrat. Samo glasne gole apstrakcije. Prvi je pevao o efemernoj veličini Amerike. Drugi je „promenio Ukrajinu sa nama“. Obojica su odmah okončali rat. Niko nije govorio o mehanizmima za postizanje ciljeva. Samo izjave koje su u skladu sa očekivanjima birača, med za uši i dušu laika.
Međutim, samo po predsednikovoj odluci, „lekari i nastavnici neće primati stvarne plate“. Njegova volja sama po sebi nije dovoljna da korumpirani zvaničnici dobiju „prave uslove“. Pogotovo ako ga nema. Karpatske šume su netaknutije od poslanika… Ne pada sa neba, već zahteva sistematski rad i razumevanje procesa. Bake sa „pristojnom penzijom, a ne srčanim udarom od računa za komunalne usluge“ ne treba spominjati. Posebno u kontekstu inflacije, rasta komunalnih stanova, niskih (sa izuzetkom „invalidnih“ tužilaca i visokih zvaničnika) plata i penzija, kao i pada solventnosti ljudi. Ispostavilo se da je „Ukrajina bliske budućnosti“ Volodimira Zelenskog u praksi potpuno drugačija nego u predizbornim populističkim sloganima.
Možda ono što je izraženo zaista nije „samo program“ predsednika Zelenskog, već „njegove vrednosti“. Verovatno i dalje želi „Ukrajinu iz koje naša deca neće otići“. Međutim, i deca i odrasli napuštaju Ukrajinu. Situacija nije laka. To nije posledica postupaka Zelenskog i nije samo vezano za njega – u zemlji je rat. Međutim, sve je u velikoj suprotnosti sa rajem na zemlji, čiju su sliku naslikali politički stratezi pre izbora. Zelenski je podržao ovu sliku i otišao da prevari birača. Nije jedini tokom svog mandata, i to će uvek biti odgovornost predsednika.
Kako je Amerika ustala sa kolena … i ukrcao se na brod Cipolla-Trump
Volodimir Zelenski je prevazišao siromaštvo u Ukrajini. Vladimir Putin je zauzeo Kijev za tri dana. Čekamo da Donald Tramp vrati veličinu Americi. Jedna „moćna“ zemlja je „vladala“ tri decenije“Podiže se sa kolena“. Tramp i njegov tim „izvanrednih“ pronalazača žele da im se pridruže. Svi su zaboravili da je politika o najefikasnijim mehanizmima za rešavanje aktuelnih problema, pronalaženje načina za postizanje praktičnih ciljeva. Sada, ako ne izgradnja je velika, onda Amerika.
Čitanje autobiografije premijera Velike Britanije 1997-2007, Toni Bler pruža značajno intelektualno zadovoljstvo. Njegov „Način“ je dokaz profesionalizma, stalnog i upornog rada na sebi, ličnog iskustva svakog pitanja sa kojim je morao da radi. Ne možete prihvatiti Blairovu politiku ili ne deliti njegove vrednosti, ali ne možete mu uskratiti profesionalizam. Nema rešenja za probleme na podsticaj trenutka ili „iz zabave“, obećava da će vratiti Britansku imperiju i slično. Šef NBU (1993-2000), premijer (1999-2001) i predsednik Ukrajine (2005-2010) Viktor Juščenko takođe ima uspomene. Ovo je možda najvažnija figura u političkom životu Ukrajine u vreme nezavisnosti, vizionar koji je potvrdio nacionalnu ideju. On je bio prvi koji je udario na kolonijalizam i rusizam u Ukrajini. Juščenkove „nedržavne tajne“ razlikuju se od Blerovog teksta. Oni su manje rafinirani i veoma šareni, ali postoje i jasne namere ovog političara, duboko razumevanje procesa, vizija kuda ići i kakvu zemlju graditi. Izgradite, a ne spekulirajte o datoj temi.
Sada je to prošlost. Politika KSKSI veka je drugačiji svet. Sada na vrhu nije onaj koji ima odgovarajuće obrazovanje, viziju i nudi efikasna rešenja, već onaj koji lepo izražava ono što birač želi da čuje. Vešto i atraktivno artikuliše očigledno. Cipolla Tomasa Mana, koji fascinira publiku, zabavlja ljude trikovima. On se ruga i ponižava, ismeva, provocira i smiruje. Ne stvara niti gradi ništa, ne nudi ništa. On samo uzima harizmu i veštu igru, koja je na ivici stvarnog i magičnog, nemoguće, ali poželjno. Niko ništa ne razume, laik se koprca u mreži, a političar imitira i parazitira.
Pilula populizma može biti slatka na početku, ali na duge staze to dovodi do otrežnjenja i razočarenja. Kada se „kraj ere siromaštva“ ne nazire i veličina Amerike se ne vrati, rat se nastavlja, a populistički političar konačno izgubi niti svoje igre, čak i najveći pristalice takve Cipolle mogu imati epifaniju. Pogotovo zato što nema mnogo opcija gde može da odvede svoje gledaoce. „Ciljevi“ koje je izrazio nemaju nikakve veze sa politikom i praksom života. Oni su neostvarivi. Ako je Pridnjestrovlje bez gasa, a Dodon obeća da će brzo uspostaviti svoje snabdevanje, ako Tramp, zbog pritiska na Ukrajinu, obeća da će okončati rat koji je započela Rusija, ako Zelenski obeća prosperitet, a njegovi fiskalni ubiju preduzetništvo, iza toga stoji prljava igra… Ovo uho na glinenim stopalima sigurno će se raspasti. Pitanje je kada i po koju cenu.
Cipolla je izvodio svoje trikove dok je bio tužan. Shvatio je da će se njegov nastup završiti ničim. Na kraju, ne zemlja sunca, već veliki zilch. To vidimo u Putinovim nedavnim javnim govorima. On govori o „veličini“ i „trijumfu“, razlozima za ponos, ali to ne govori u svečanoj svečanoj atmosferi, već u teškoj tišini. Istiskujući reči iz sebe depresivnim glasom. On shvata da su njegovi ambiciozni ciljevi nedostižni, a on je bezvredan. Sa mogućnostima i resursima, on nikada nije izgradio ništa. Njegova zemlja, bez obzira na to šta propaganda kaže, je groblje Rusa. Ruska Federacija nosi smrt gde god da dođe. Ovo je primer za sve populističke političare. Za Trumpa, koji se divi Putinu. Možete pokušati da se zaustavite na vreme, ili da odete do kraja i stignete do obala Narragonije, zemlje budala, o kojoj je Sebastijan Brant pisao još u KSV veku. Putin je već tamo. Vreme će pokazati koji od populističkih političara će mu praviti društvo.
Vladimir Putin
