Nekoliko dana nakon Minhenske konferencije, kada je većina evropskih političara i medija analizirala još jednu šokantnu (sa evropske tačke gledišta) odluku američke administracije, letonski predsednik Edgars Rinkevičs napisao je na društvenim mrežama: „Nikada ne prestanite da paničarite!“.
Komentar letonskog predsednika preuzeo je Politico, čiji urednici veruju da je to sumoran signal Evropljanima. Dok je šef zemlje na granici sa Rusijom u panici, vreme za mir u Evropi je prošlo. U stvari, Rinkevičsova objava bila je šala usmerena na medije i komentatore koji šire paniku, koji su spekulacije i propuste pretvorili u stvarnost za nekoliko sati.
Čini se krajnje neodgovornim ismevati predsednika na Internetu u tako ozbiljnoj situaciji. Međutim, teško je poverovati da bi se Rinkevičs, koji je bio na zvaničnim pozicijama u oblasti spoljne i bezbednosne politike od sredine 1990-ih (na čelu letonske diplomatije više od decenije), ponašao kao običan internet trol. Estonski predsednik se takođe distancirao od panike, rekavši u intervjuu nakon konferencije u Minhenu da je ponekad bolje otići u saunu i uzeti hladnu kupku, a tek onda razmisliti o političkim posledicama nedavnih događaja.
Balansiranje na tankoj ivici
Takav prilično miran pristup nema nikakve veze sa ignorisanjem promena u američkoj politici prema Evropi i Rusiji. Umesto toga, ovo je pokušaj da se ne izazove nepotrebna društvena i medijska panika u baltičkim društvima. Takođe je vredno napomenuti da se Vilnius, Riga i Talin već neko vreme pripremaju za „Trumpovu revoluciju“. Ono što ih je sigurno iznenadilo bio je obim promena.
Razočaranje i iznenađenje politikom novog američkog predsednika, usmerenom na brzo okončanje rata čak i na račun Ukrajine, očigledno je u baltičkim zemljama. Litvanija, Letonija i Estonija, sa veoma ograničenim resursima, pokušavaju da balansiraju između svoje principijelne pozicije podrške Kijevu, namera evropskih partnera, straha od isključenja iz evropske debate i brzo menjajućeg položaja Sjedinjenih Država. Raskol između velikih sila EU i Sjedinjenih Država još je problematičniji za baltičke države, jer upravo na ova dva stuba Talin, Riga i Viljnus godinama grade svoju sigurnost. Pored Amerikanaca, Estonci takođe gledaju prema Londonu i Parizu, Letonci se klade na Kanađane, a Litvanci su tokom godina ojačali saradnju sa Nemačkom. Već nekoliko nedelja baltičke zemlje se suočavaju sa dilemom: kome da više veruju – majci Evropljanki ili američkom ocu?
Čini se da bi Estonija želela da čvršće stoji na evropskoj nozi. Premijerka Kristen Michal i ministar spoljnih poslova Margus Tsahkna snažno su odbacili Trumpove insinuacije koje optužuju Ukrajinu za pokretanje rata. Istovremeno, postoje znakovi u estonskoj vladi da, pored Sjedinjenih Država, Estonija ima i druge tradicionalne saveznike čije su oružane snage stacionirane u zemlji – Francusku i Veliku Britaniju. Na drugom kraju spektra je litvanska vlada. Beskorisno je tražiti čak i tako blagu i umerenu kritiku trumpizma kao u Estoniji od litvanskog predsednika, šefa Ministarstva odbrane ili šefa diplomatije. U javnim izjavama potonjeg mogu se naći čak i pokušaji racionalizacije teza američkog lidera. Sva tri glavna grada naglašavaju jedinstvenost transatlantskih odnosa, bez obzira na potencijalne posledice trenutne američke politike. Slično tome, Letonija naglašava važnost svojih odnosa sa Sjedinjenim Državama, uzdržavajući se od komentarisanja konfliktnih signala iz inostranstva.
Dani puni briga
Više od Minhenske konferencije, nemire na Baltiku izazvala su dva događaja koja su se dogodila krajem februara i početkom marta: spor između Volodimira Zelenskog i Donalda Trampa, koji su emitovali vašingtonski mediji, i samit evropskih država koji je sazvao britanski premijer Keir Starmer. Ako je prvi događaj šokirao javno mnjenje ne samo u Litvaniji, Letoniji i Estoniji, onda se čini da je pozicija britanskog premijera sada veći politički problem za baltičke zemlje.
Odbijanje da se pozove Riga, Talin i Viljnus u London izazvalo je bes u svakoj od tri baltičke države. Uprkos zvaničnom izvinjenju i telekonferenciji između lidera ovih zemalja i britanskog premijera u nedelju, 2. marta, čini se da gorčina i dalje postoji u baltičkim državama.
Međutim, mediji najviše paničare. Letonska državna televizija pitala je u jednom od svojih tekstova: „Da li je vreme da se napusti transatlantska saradnja?“, Predviđajući kraj sveta kao što znamo. U Estoniji, u međuvremenu, najoštrija oštrica medijske kritike usmerene protiv američke politike pojavila se sa neočekivane strane. Dnevni list Postimees, koji je naklonjen estonskoj desnici, objavio je članak pod naslovom „Maske su pale“, u kojem je negativno komentarisao američku politiku.
Lokalne stručnjaci za međunarodnu politiku u svojim komentarima ne predviđaju kolaps dosadašnje političke zajednice Zapada. Umesto toga, većina njih naglašava da je vreme da se Evropa ujedini, pokaže veću koheziju i preuzme odgovornost za sopstvenu bezbednost.
Do nedavno, kritički glasovi o novoj političkoj liniji američkog rukovodstva ostali su nešto rijetko ili marginalno u glavnoj raspravi o međunarodnoj politici. Najglasnija kritika može se čuti u Estoniji. Glasovi razočaranih i kritičkih komentatora prema Sjedinjenim Državama najčešće se mogu naći na stranicama pomenutih Postimeesa. Najdirljivije teze u estonskoj diskusiji iznio je Meelis Oidsalu, stručnjak za bezbednost i bivši dugogodišnji zvaničnik estonskog Ministarstva odbrane, koji je u svom eseju za državne medije pisao o pretnji „bromance“ između Putina i Trumpa. Glasovi kritike trumpizma čuju se i u litvanskom mejnstrima. Direktor Centra za geopolitiku i bezbednosne studije u Vilniusu, Linas Kojala, u eseju objavljenom u lokalnim medijima, govori o vandalizaciji američke spoljne politike. Radionica letonskih stručnih komentatora izgleda da je najuzdržanija u svojim sudovima. Beskorisno je tražiti kritiku trenutnog američkog establišmenta ovde.
A šta ako američki kišobran nestane?
Dva pitanja ostaju najvažnija za celu Baltičku trojku. Prvo, ishod pregovora o Ukrajini treba da se završi trajnim mirom uz očuvanje ukrajinske nezavisnosti. U tom smislu, položaj baltičkih zemalja ostaje nepromijenjen. Ishod rata u Ukrajini čak se u baltičkim zemljama doživljava kao pitanje njihove sopstvene bezbednosti. Sa ove tačke gledišta, nepovoljna odluka za Kijev automatski znači povećane tenzije na istočnom krilu. Stoga ne čudi što Litvanci, Letonci i Estonci nastoje ojačati evropski potencijal odvraćanja, zadržavajući američki kišobran nad regionom.
Drugo, pitanje održavanja američkog prisustva postalo je predmet međuregionalnih debata. Spekulacije i zabrinutost rastu čak i zbog delimičnog povlačenja američkih trupa iz Evrope. Za sada su to samo glasine koje brzo opovrgavaju Riga, Talin i Vilnius, oni čvrsto stoje na poziciji da američko prisustvo ostaje nepromenjeno. Takav preokret događaja – povlačenje Sjedinjenih Država iz regiona – izgleda malo verovatno, posebno imajući u vidu da baltičke države ispunjavaju svoje savezničke obaveze i uključene su u kohortu zemalja sa visokim nivoom ulaganja u odbranu. Baltičke države se nadaju da su američki predsednik i njegova pratnja shvatili da su se čuli osnovni principi trumpizma. Oni koji plaćaju mogu računati na pomoć, zbog čega su baltičke države ubrzo nakon Trampove inauguracije najavile da će izdvojiti do 5% BDP-a za odbranu.
Haos i nestabilnost u komunikacijama Vašingtona rađaju neizvesnost i strah. U stvari, nijedan scenario, čak ni najmračniji, ne može se odbaciti. Konkretno, onaj pod kojim će sadašnji američki kišobran nestati iznad Rige, Talina i Vilniusa. Verovatno je da će, pod odgovarajućom podudarnošću događaja, letonski predsednik postati propagandista probuđene ideologije za američkog predsednika, litvanski premijer će postati diktator, a estonski ministar spoljnih poslova će postati ratni huškač. Redosled i moguće slike mogu biti slučajne i ne moraju nužno biti povezane sa stvarnošću. Baltičke države, koje se nalaze na periferiji onoga što se konvencionalno naziva Zapadom, nemaju drugog izbora nego da se prilagode promjenjivoj stvarnosti. Oni se mogu samo nadati da će američko prisustvo i garancije ostati iste. Da li je vredno rizikovati i oslanjati se samo na evropsko odvraćanje?
Konačni i stvarni kolaps trenutne arhitekture međunarodnog poretka, čiji su korisnici baltičke države, bio bi možda najveća kriza u regionu od nezavisnosti.
Pragmatičan pristup trumpizmu, koji će verovatno biti kritikovan iza kulisa ili, još gore, alarmantan, je nešto poput strategije. Ako crni oblaci zaista počnu da se zgušnjavaju nad regionom, bilo bi pogrešno paničariti. Ono što preostaje baltičkim državama je da se bore za pažnju američke administracije, računaju na njenu naklonost i održavaju lepo lice.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: «Nigdy nie przestawaj panikować!».
Ruski ratni zločini
