Učešće Ukrajine u Africi i na Bliskom istoku može izazvati zbunjenost, pa čak i ogorčenje. Na primer, u poljskim diskusijama preovladava argument da Kijev „ne igra u svojoj ligi“. Iza takvih stavova stoji uverenje da naš sused nema pravo da organizuje specijalne operacije na drugim kontinentima ili da vodi ambicioznu trgovinsku i humanitarnu politiku usmerenu na izgradnju ukrajinske „meke moći“. Ovi stavovi mogu biti rezultat prezira ili protekcionizma prema Ukrajini, ali u stvarnosti su dokaz vazalnog stava koji nas navodi da zemlje našeg regiona, posebno Poljsku, smatramo pijunima na velikoj geopolitičkoj šahovskoj tabli, koju igraju samo zemlje koje se doživljavaju kao supersile. Ukrajina, međutim, ne mari za takve probleme i koristi sva sredstva koja su joj na raspolaganju da dobije karte koje su korisne u odnosima sa partnerima i konfrontaciji sa neprijateljima.
Ironično, napad Trumpa i Vancea na Zelenskog u Ovalnoj kancelariji i politika nove američke administracije doprineli su poboljšanju imidža Ukrajine u očima stanovnika globalnog juga. Do sada su videli Kijev kao satelit Sjedinjenih Država koje mrze, a Rusiju kao zemlju koja se suprotstavlja američkom imperijalizmu. Danas se neki od njih osećaju neprijatno zbog američko-ruskog približavanja, što bi moglo da pomogne u ograničavanju uticaja Moskve na globalnom jugu. To je Kijevu pružilo dodatne mogućnosti da ograniči ruski uticaj. Malo je verovatno da će potencijalni prekid vatre ili mirovni sporazum uticati na antirusku aktivnost Ukrajine u Africi i na Bliskom istoku.
Putinov poraz u Siriji i ukrajinski trag
Početkom decembra 2024. godine u Siriji je izbio ustanak protiv diktatora Bašara al-Asada, koji je dugo imao podršku Rusije i Irana. U ustanku su učestvovale različite političke i nacionalne grupe, od islamističkog HTS-a do demokratskog SDF-a – hrišćanskih Druza i Kurda. Manje od dve nedelje kasnije, Asad je svrgnut – brzo je napustio zemlju i otišao u Moskvu, gde su mu ruske vlasti odobrile azil.
Poraz sirijskog despota teško je pogodio imidž Kremlja. Rusi su uložili mnogo napora da zadrže Asada na vlasti i poraze demokratske snage sa kojima bi se Zapad mogao složiti. U međuvremenu, ispostavilo se da su godine neprijateljstava u kojima je učestvovala ruska vojska propala za manje od dve nedelje. Blitzkrieg pobunjenika dokazao je slabost Rusije, što nije prošlo nezapaženo od strane Donalda Trumpa, tada izbornog predsednika. Na svojim stranicama na društvenim mrežama zamjerio je Rusiji da je njen poraz u Siriji uzrokovan slabošću zbog gubitaka u ratu sa Ukrajinom. Trumpova reakcija nije prošla nezapaženo od strane ukrajinskih vlasti i medija.
U Rusiji, nakon šoka zbog anti-Assadovog ustanka, brzo su se pojavile optužbe protiv Kijeva da je on taj koji je pomogao u pripremi ustanka. Rečeno je da je Glavna obaveštajna direkcija (GUR) Ministarstva odbrane Ukrajine obučila odrede operatera bespilotnih letelica sa HTS-om (sa satelitskim komunikacijama, – ur.), a možda je obezbedila i neke od svojih bespilotnih letelica, uključujući FPV. Pobunjenici su postigli najveći uspeh zahvaljujući upotrebi bespilotnih letelica, koje su čak korišćene za direktne napade na Asadovu vojnu komandu. Okrivljujući ukrajinske službe, Rusija i njeni simpatizeri pokušali su da potkopaju imidž Ukrajine kao države koja podržava džihadiste.
Bez obzira na to koliko istine ima u ovim navodima, ostaje činjenica da je Kijev brzo uspostavio odnose sa novim sirijskim vlastima i ponudio saradnju i humanitarnu pomoć. Ministar spoljnih poslova Ukrajine Andrij Sibiha pojavio se u Damasku. Ubrzo nakon toga, predsednik Zelenski najavio je inicijativu Zrno iz Ukrajine, koja ima za cilj snabdevanje žitarica i drugih prehrambenih proizvoda zemljama poput Sirije. Na ovaj način Ukrajina pomaže Turskoj i zemljama EU da spreče još jedan potencijalni talas izbeglica sa Bliskog istoka, što može dovesti do daljeg povećanja tenzija u Evropi i povećanja popularnosti desničarskih radikalnih populističkih snaga. Potonji su uglavnom proruski i antiukrajinski. Na taj način Ukrajina formira svoju „meku silu“, koja istovremeno deluje u dva pravca – na Bliskom istoku i u Evropi.
Međutim, Kijev ima svoje ciljeve, a njegove akcije su usmerene na postizanje određenih interesa. Ukrajinci se nadaju da će od Sirije dobiti deo opreme koju su zarobili pobunjenici u Asadovoj vojsci, Rusi i Iranci. Još jedno pitanje koje zabrinjava Ukrajinu je likvidacija ruskih baza u Siriji (posebno u Tartusu i Khmeimimu). Ako ih Moskva izgubi, biće joj teže da iskoristi svoj uticaj na Mediteranu, Bliskom istoku i Severnoj Africi. Zato Rusi pregovaraju sa Damaskom za očuvanje ovih baza. Ako to ne uspe, oni su ostavljeni da pregovaraju sa libijskim generalom Kalifom Haftarom, koji je na čelu vlade u Tobruku. To je samo Uticaj Moskve u Africi je takođe u vidnom polju Kijeva.
Afričke avanture ili dobro osmišljena strategija?
Ukrajinci su uključeni u nekoliko afričkih ratova i sukoba manjeg intenziteta. Iza ovih operacija stoji Glavna obaveštajna direkcija (GUR), čiji je cilj fizički eliminisati ruske snage i uticaj Moskve. Predstavnici Glavne obaveštajne direkcije su prisutni, posebno u Sudanu, gde je u toku krvavi građanski rat između vojske, koja podržava vladu, i boraca Snaga za brzo reagovanje i drugih pobunjeničkih grupa. Veruje se da se ruski plaćenici Vagnera bore na strani pobunjenika, iako Rusija to zvanično negira. To je navelo Kijev da podrži sudansku vladu. Za Ukrajince nije toliko važna pobeda jedne od strana u sukobu, već postepena eliminacija prisutnih Rusa (posebno plaćenika Vagner PMC-a). Zato borci Glavne obaveštajne direkcije mogu čak i da promene front samo da bi mogli da nastave borbu sa glavnim neprijateljem svoje domovine. I rezultat sudanskog rata i njegovo trajanje potpuno su ravnodušni prema Ukrajincima.
Još jedno važno mesto gde Glavna obaveštajna direkcija lovi ruske plaćenike je Mali. Ukrajinci podržavaju berberski narod Tuarega. U 2012. godini uspešno su pokušali da stvore sopstvenu državu Azavad na severoistoku Malija. Međutim, uspeh ustanka nije značio mir – ubrzo je u Azavadu izbio građanski rat između pristalica sekularnog karaktera države i islamskih radikala. Pored toga, u strahu od rasta islamističkog terorizma u Severnoj Africi i njegovog širenja u Evropu, formirana je multinacionalna koalicija u znak podrške vladi u Maliju. Francuska je bila na njenoj strani do 2022. godine, a Rusija sada igra centralnu ulogu u podršci intervenciji protiv Azavada. Da bi ojačali svoj uticaj na kontinentu, Rusi su, kao i uvek, koristili Vagnerites. To je navelo GUR da pošalje podršku berberskom narodu, koji se sada nalazi između čekića (koalicija koja podržava Mali) i nakovnja (radikalni islamisti, posebno Boko Garam).
U Maliju su Rusi pretrpeli ozbiljne vojne poraze, u kojima su vojnici Glavne obaveštajne direkcije aktivno podržavali Tuarege. Između 25. i 27. jula 2024. godine, između 25 i 82 plaćenika Vagnera i 10 do 47 malijskih vojnika ubijeno je ili umrlo predajući se u zasedi u blizini Tinzahuatena. Ruski propagandista i šovinista Nikita Fedianin, koji je vodio kanal Siva zona na Telegramu, popularan među Rusima, takođe je ubijen u bitci. Vrlo brzo su se na internetu pojavile sugestije da su Tuaregima pomogli Ukrajinci, ili čak da su ukrajinske trupe bile na licu mesta i da su učestvovale u borbama 29. jula 2024. godine. Glavna obaveštajna direkcija potvrdila je da je pružala obaveštajnu podršku berberskim pobunjenicima, što je primoralo malijsku vladu da prekine diplomatske odnose sa Kijevom.
Krajem januara i februara ove godine, pojedinačni brodovi ruske flote u senci eksplodirali su na Mediteranu. 15. februara dogodile su se dve eksplozije na tankeru Seajevel. Eksplozija na brodu Grejs Ferum kod libijske obale dovela je do ozbiljne štete i, kao rezultat, do potrebe za operacijom spašavanja sa kopna. Neki analitičari veruju da iza misterioznih eksplozija stoji ukrajinska vojna obaveštajna služba, koja ima za cilj da oslabi neprijateljsku flotu u senci i logističke sposobnosti na Mediteranu.
Francusko-ukrajinski savez
Kada su se u medijima 4. i 5. marta pojavile vesti da Sjedinjene Države obustavljaju vojne isporuke Ukrajini (posebno po ugovorima zaključenim pod predsednikom Joeom Bidenom) i razmenu obaveštajnih podataka sa Kijevom, mnogi evropski građani i političari izrazili su svoje ogorčenje. U njihovim očima, poverenje u Sjedinjene Države je naglo palo. Trampov govor u Kongresu uključivao je pohvale trgovinskog rata sa Kanadom i Meksikom, kao i još jednu pretnju aneksijom Grenlanda – „na ovaj ili onaj način“. Uveče 5. marta, predsednik Emanuel Makron nazvao je Rusiju glavnom pretnjom Evropi, podržao pravedan mir za Ukrajinu i naglasio nepouzdanost Sjedinjenih Država kao saveznika. Istog dana, njegov portparol je rekao da francuski lider neće putovati u Vašington sa britanskim premijerom Keirom Starmerom i predsednikom Zelenskim kako bi predstavio predlog za primirje sa Rusijom, kao što je zahtevala Trumpova pratnja. Francuski ministar odbrane Sebastien Lecornu, zauzvrat, najavio je saradnju sa Ukrajinom u oblasti obaveštajnih službi kako bi popunio američku prazninu. Francuzi su izrazili ogorčenje zbog akcija ruskog borbenog aviona Su-35 koji je pokušao da poremeti patrolu njihovog bespilotne letelice iznad Mediterana. Pored toga, odluku američkih vlasti osudili su premijer Francuske i lider Nacionalnog pokreta Marine Le Pen, koji je optužen za saradnju sa Rusijom.
Francuska ima mnogo razloga da podrži Ukrajinu, i to ne samo zbog tipične francuske nesklonosti prema Americi. Čini se da Pariz takođe može biti zainteresovan za Ukrajince koji mogu da deluju tamo gde su Francuzi izbačeni od strane Rusai Kinezi. Još u februaru, ukrajinska vojna obaveštajna služba apelovala je na Francusku sa predlogom za saradnju u Africi, pre svega u regionu Sahela. Glavna obaveštajna direkcija Ministarstva odbrane Ukrajine želi da tamo sprovede niz specijalnih operacija kako bi svrgnula proruske režime, ali je za to potrebna francuska informaciona podrška. Verovatno je da Francuska neće odbiti da pomogne Ukrajincima, pogotovo jer to sada može učiniti u senci prenošenja dragocenih informacija o pripremi Rusa za vazdušne napade na Ukrajinu. Važno je i vreme kada je Francuzima ponuđena saradnja – Rusi još uvek nisu stvorili novo čvorište za sebe na Sredozemnom moru umesto baza u Siriji, čija se sudbina još uvek čini neizvesnom.
Ukrajina je takođe zanimljiv partner za Francusku zbog svojih sirovina. Ispostavilo se da su još u oktobru 2024. godine Francuzi pregovarali sa Ukrajincima o planovima za vađenje vrednih minerala, posebno retkih zemnih metala, koji su potrebni, između ostalog, za industriju oružja. Ovo je 25. februara 2025. godine izjavio Stefan Sejorne, potpredsednik Evropske komisije za razvoj i industrijsku strategiju: „Kijev može da obezbedi 21 od 30 kritičnih sirovina koje su Evropi potrebne na osnovu obostrano korisnih sporazuma.“
Francuska može pružiti podršku Ukrajini na drugi način. Njegova odbrambena industrija je u velikoj meri nezavisna od Sjedinjenih Država. Francusko oružje i oprema ili uopšte ne sadrže američke komponente, ili su njihov broj i značaj beznačajni. Ovo je posebno tačno ako Trumpova administracija pokuša da blokira isporuku opreme Ukrajini, tvrdeći da postoje delovi američke proizvodnje. Francuska proizvodi gotovo sve što je potrebno Ukrajincima i drugim saveznicima NATO-a u Evropi: od višenamenskih aviona Dassault Rafale do SAMP/T protivavionskih i protivraketnih sistema (zajedno sa Italijom, gde je premijerka Meloni, koja je naklonjena Ukrajini), barelne artiljerije (čuvene haubice CAESAR), protivtenkovskih lansera i brodova do municije i malog oružja. Francuska je takođe ponudila da zameni Starlink sisteme koji se koriste u Ukrajini sopstvenim proizvodom, i to što je pre moguće.
Akcije Ukrajine na Bliskom istoku i u Africi značajno poboljšavaju poziciju Kijeva na međunarodnoj sceni. S jedne strane, oni slabe imidž Moskve i nanose joj očiglednu materijalnu štetu, a s druge strane značajno jačaju ukrajinsku „meku moć“. I agresivne i humanitarne akcije Kijeva takođe su u interesu nekih evropskih zemalja, posebno Francuske. Ukrajinci imaju mnogo toga da dobiju od nastavka ove politike u posleratnom periodu, jer trenutno nema garancija da će Rusija odustati od upotrebe sile protiv Ukrajine. Aktivne operacije na Bliskom istoku i u Africi moći će dodatno oslabiti Moskvu i, možda, čak i prisiliti je da usmjeri svoje snage i resurse u druge dijelove svijeta.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Ukraina buduje wpływy w Afryce i na Bliskim Wschodzie
