„Ukrajina je izvojevala moralnu pobedu“, „Zelenski nije bačen na kolena“, „Kako je naša dala crvenom divljaku“ – mnogo takvih bravurnih postova i komentara pojavilo se u ukrajinskom sektoru Fejsbuka u petak uveče, 28. februara. To je bila reakcija velike većine Ukrajinaca na neuspešne ukrajinsko-američke pregovore na najvišem nivou, koji su se odvijali u Ovalnom uredu.
Da li je to zaista bila moralna pobeda za Zelenskog posebno i Ukrajinu uopšte? Moћda. Ali to je svakako bio potpuni neuspeh naše diplomatije u izuzetno važnom razgovoru, od kojeg opstanak ukrajinske države i ukrajinske nacije ne zavisi malo. A u utorak ujutro, 4. marta, saznali smo da to nije preterivanje: predsednik Sjedinjenih Država Donald Tramp naredio je suspenziju vojne pomoći Ukrajini u ratu protiv agresivne Rusije dok ukrajinsko rukovodstvo ne pokaže svoju „posvećenost miru“. Takva „pobeda“.
Treba razjasniti da nisu obustavljene neke nove zalihe oružja koje je odobrio Trump, govorimo o američkoj vojnoj pomoći koju je odobrio američki Kongres još u aprilu prošle godine i sankcionisao tadašnji predsednik Joe Biden. Tako je sadašnji šef Bele kuće odlučio da nam da takav „poklon“ kao odgovor na ukrajinsko-američki spor ovalnog kabineta na najvišem nivou.
Čini se da čak ni najveći ukrajinski pesimisti nisu očekivali tako brzu i nesrećnu reakciju. Optimisti su tvrdili da, kažu, nema potrebe da nas plašimo, da širimo paniku, Tramp je tako strašan samo rečima, ali u stvari se neće usuditi da to uradi. Ali on se usudio.
I tu se postavlja logično pitanje: da li bi ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski tokom svoje poslednje (možda zaista poslednje u svakom smislu te reči) posete Sjedinjenim Državama mogao da spreči takav katastrofalni scenario? Mišljenja stručnjaka, kako kažu, su podeljena. Neki tvrde da ne, sve je bilo planirano i da je Zelenski zapravo uvučen u „zamku“. Drugi su ubeđeni da je Bela kuća bila odlučna da potpiše i da je samo smelost ukrajinskog gosta prekinula ceo praznik retke zemlje.
Lično, u početku sam verovao u istinitost prve opcije, ali, kako kažu, nakon rada sa materijalom, počeo sam da se naginjem prema drugoj. Pokušaću da objasnim svoju tačku gledišta. Da bih ga komponovao, nisam bio previše lenj i gledao sam ne samo poslednjih 10 minuta videa u Ovalnoj kancelariji (kao i većina komentatora na Fejsbuku), gde su strasti dobijale na zamahu, diskutanti su prešli na povišene tonove. Dakle, prvih 40 minuta rusko-američkog sastanka došlo je u prilično prijateljskoj atmosferi. Tramp je pohvalio Zelenskog, rekao da mu je čast što ga je primio u Vašingtonu, izrazio divljenje Ukrajini, njenoj vojsci i izrazio tugu zbog smrti Ukrajinaca. I nije izrazio nikakve pritužbe ukrajinskom predsedniku, čak ni njegovoj jedinici.
Govoreći o odela. Poznato je da su i pre sastanka u Beloj kući predstavnici američke administracije prišli Zelenskom i uporno ga molili da dođe na prijem u odelu, jer je to, kažu, kodeks oblačenja za zvanične sastanke u Beloj kući. Zelenski je, kao što znamo, ignorisao zahtev. S jedne strane, možemo se diviti činu našeg predsednika, koji kroz svoju odeću pokušava da pokaže da se u Ukrajini odvija krvavi rat, a istovremeno pokaže solidarnost sa vojnicima na liniji fronta. S druge strane, da li bi mu iko u Ukrajini zamerao što se oblači u odelo kako bi održao dobre odnose sa našim glavnim vojnim saveznikom? Ubeđen sam da nije. Svestan sam apsolutne irelevantnosti mog mišljenja o ovom pitanju, ali lično bih savetovao Zelenskom da se obuče barem u trojku Brioni, čak i u klovnovsku kapuljaču, čak i u reklamni kostim cheburek, ako bih znao da će to pomoći našim momcima na frontu, pomoći da se spasi bar jedan ukrajinski život. Kad bi samo znao da će to dati šansu da se spreči najgori scenario sa američkom vojnom pomoći Ukrajini. A sada, nažalost, ovaj scenario dobija na zamahu.
Takođe je poznato da je delegacija senatora i kongresmena iz Republikanske stranke došla kod Zelenskog uoči sastanka sa Trumpom. Došli su i sa zahtevom: da budu što je moguće suzdržaniji, što je moguće ljubazniji sa Trampom. U sovjetsko doba, mnoge prodavnice su obesile plakate sa poznatom maksimom Miguela de Servantesa: „Ništa se ne daje osobi tako jeftino i vrednuje se tako skupo kao uljudnost.“ Čudno je da to nije citat Lenjina, Brežnjeva ili Marksa. Iznenađujuće je da se razmetala u sovjetskim prodavnicama, gde učtivost nikada nije vladala. Ali ne može se ne ceniti dubina i istinitost ove teze-apela, posebno sada u pozadini ove katastrofalne napetosti u odnosima između Kijeva i Vašingtona.
Iako je sve što se tražilo od ukrajinskog predsednika trebalo da bude ljubazan prema vlasniku kancelarije. A on, nažalost, nije bio takav. Uključio je sarkazam o Trampu koji nije na mestu, prekidao ga iznova i iznova, čak je pretio da će, kažu, doći vreme kada „prelepi okean“ neće spasiti Ameriku od krvavih događaja koji se sada odvijaju u centru Evrope. Definitivno nije bilo potrebno to reći. Po mom mišljenju, to je bila ta pretnja koja je konačno Trump isključen i izazvao fijasko celog sastanka.
Čudno mi je da pokušavam da igram ulogu đavoljeg advokata. Da, poslednja stvar koju želim je da branim Donalda Trampa, koji, svesno ili nesvesno, pomaže Putinu da uništi međunarodni bezbednosni sistem. Ali činjenica je da je Trump bio taj koji je izabran od strane američkog naroda za svog lidera. Dakle, sviđalo nam se to ili ne, moraćemo da računamo sa ovom činjenicom, nekako se nosimo sa tim.
Unapred se znalo da Tramp, blago rečeno, nije voleo Zelenskog. Nazvao ga je „diktatorom“, optužio ga za pokretanje rata, optužio ga za nepopularnost među ukrajinskim biračkim telom i naplatio neverovatne račune za preliminarnu pomoć. Odnosno, sve je ukazivalo na to da razgovor u Ovalnom uredu neće biti lak, da tim Zelenskog treba da prouči sve moguće nijanse, uzme u obzir sve zamke i vrlo pažljivo pripremi svog šefa za ovaj izuzetno važan razgovor za sudbinu Ukrajine. Sada možemo sa sigurnošću reći da se tim Zelenskog, ovih „pet ili šest menadžera“ pokazalo bespomoćnim u ovom pitanju, uradili su domaći zadatak za dvoje.
U redu, manje-više smo shvatili ko je kriv, ali pitanje šta da radimo je mnogo više zabrinjavajuće. Optimisti uvjeravaju da situacija nije tako loša, što je možda ispalo najbolje, jer se nakon fijaska u Beloj kući, Evropa zauzela za Ukrajinu kao zid. Zaista, samit, koji je održan u Londonu uz učešće šefova država i vlada mnogih evropskih zemalja i Kanade, kao i predsednice Evropske komisije Ursule von der Leien i generalnog sekretara NATO-a Marka Ruttea, pokazao je da je zapadni svet (sa izuzetkom Sjedinjenih Država) spreman da nas podrži u budućnosti koliko god bude potrebno. Na samitu su se čule mnoge lepe reči upućene našoj zemlji i njenom lideru, mnoga obećanja. Svima se dopala metafora gospođe von der Leien, koja je pozvala na pretvaranje Ukrajine u „čeličnog dikobraza“.
Metafora je, naravno, lepa, ali same metafore ne prave veliku buku kada je ruska vojska previše moćna protiv vas. Kako i kada će se sve ove lepe reči pretvoriti u tenkove, avione i topove trenutno nije poznato. Jasno je da ako se oslanjamo isključivo na evropski odbrambeni potencijal, to neće biti uskoro.
Zbog toga su, zapravo, svi učesnici sastanka pozvali Zelenskog da obnovi dobre odnose sa Trumpom, jer bez njega, bez moćne američke odbrambene industrije, nažalost, neće biti moguće stvoriti niti jedan „čelični dikobraz“ iz Ukrajine. Jedini koji nije pozvao Zelenskog da se dogovori sa Trappom bio je kanadski premijer Justin Trudeau. Neće oprostiti američkom predsedniku što ga je dugo nazivao guvernerom 51. američke države.
Dakle, sve što Volodimir Zelenski sada treba je da sakrije svoje ambicije i ponos duboko u džepu. Zato što se zaista radi o opstanku Ukrajine, o bezbednosti ljudi, sposobnosti ukrajinskih vojnika da se odupru. I bez obzira koliko mu je neprijatno, moraće da se obuče u odelo, klovnovsku kapuljaču, cheburek – nije važno, samo da bi se uspostavio kontakt. Obucite se pravilno i izvinite se Trumpu. Za šta, i bar za istu odeću, za ometanje vlasnika Ovalne kancelarije, za pretnju, za bilo šta… Neka barem doživljava Trampa kao teroristu i, poput britanskog ministra u seriji „Crno ogledalo“, ispuni njegove ružne zahteve kako bi spasio ljudske živote.
A ako mu ponos ne dozvoljava, onda neka delegira drugog pregovarača na njegovo mesto. Na primer, možete izvući premijera Denisa Šmihala iz zaborava. Na kraju krajeva, imamo parlamentarno-predsedničku republiku, a premijer izabran od strane Vrhovne Rade je, prema Ustavu, šef izvršne vlasti u Ukrajini. To jest, ekonomska pitanja, uključujući razvoj podzemlja, su Šmihalova nadležnost. Dakle, neka ode u Vašington da potpiše ovaj netalentovani sporazum o retkim zemnim mineralima. Šta će se dalje desiti sa tim sporazumom nije toliko važno, sve dok se nastavi snabdevanje oružjem na liniji fronta.
Ruski ratni zločini
