Na mnogo načina, Sjedinjene Države i Ukrajina se razlikuju što je više moguće: prva je relativno stara federalna demokratija sa velikim brojem stanovnika i ekonomije, dok je druga mlada unitarna demokratija sa stanovništvom i ekonomijom koja je samo mali deo američke. Ukrajinski partijski sistem treba ocijeniti kao izuzetno nestabilan, dok se američki sastoji od dvije glavne stranke koje su dominirale politikom više od 150 godina. Mogu se navesti mnoge druge razlike.
Uprkos tome, Sjedinjene Države 2025. godine sa novoizabranim predsednikom Donaldom Trampom i Ukrajina iz 2010. godine sa novoizabranim predsednikom Viktorom Janukovičem izgledaju zapanjujuće slično u nekim aspektima. Pre devet godina, američka i ukrajinska politika bile su čudno isprepletene zbog zloglasnog političara Paula Manaforta. Ova plodna figura i manipulator autoritarnih vladara širom sveta bio je istaknuta ličnost u Kijevu između 2004. i 2010. godine, a šest godina kasnije našao se u centru pažnje u Vašingtonu. Učestvovao je na izborima najkontroverznijih predsednika Ukrajine i Sjedinjenih Država: Viktora Janukoviča i Donalda Trampa. Manafortova saradnja sa Janukovičem (koja je trajala nekoliko godina) i Trampom (koja je trajala nekoliko meseci) prethodila je njihovim impresivnim pobedama na predsedničkim izborima 2010. i 2016. godine.
Štaviše, Janukovič i Tramp su postigli sličan politički napredak, jer su obojica dobili podršku Rusije tokom intenzivnih izbornih kampanja. Naravno, mešanje Moskve u izbornu politiku u Ukrajini i Sjedinjenim Državama bilo je intenzivno, u različitom stepenu, i imalo je različite rezultate. U Ukrajini, Kremlj je uvek bio ključni igrač u unutrašnjim poslovima do 2014. godine, a Moskva je koristila mnoge tajne i ne tako tajne agente i alate. Međutim, stalno mešanje Kremlja u ukrajinsku politiku nije bilo dovoljno da osigura pobedu proruskog Janukoviča na predsedničkim izborima 2004. godine, u kojima je Moskva aktivno učestvovala.
S druge strane, u Sjedinjenim Državama, nominacija Donalda Trampa za predsednika 2015-2016 i njegov javni poziv Rusiji da „pronađe 30.000 nestalih mejlova (njegova demokratska rivalka Hilari Klinton)“ navela je Kremlj da interveniše u borbi između Trampa i Klintona. Dok se Kremlj direktno i otvoreno mešao u unutrašnje poslove Ukrajine, njegovo učešće u Trumpovoj kampanji bilo je prikrivenije i indirektnije. Koliko znamo, to nije značilo potpunu političku zaveru između Trumpove kampanje i Kremlja, jer su se dogodili brojni slučajevi saradnje između Moskve i proruskih ukrajinskih političara.
Intrigantna podudarnost političkih biografija
Ipak, uplitanje ruskih obaveštajnih službi u izbornu kampanju 2016. godine u Sjedinjenim Državama bilo je velikih razmera, kao što je dokumentovano u petotomnom izveštaju Odbora za aktivne kampanje i rusko mešanje u američke izbore 2016. godine, objavljenom 2019-2020. godine. Nikada nećemo sa sigurnošću znati da li su ruske akcije u 2016. godini uticale na minimalni rezultat predsedničkih izbora te godine i da li Tramp svoj politički uspeh duguje Moskvi. Međutim, nema sumnje da bi se izborna kampanja 2016. u Sjedinjenim Državama završila drugačije da nije bilo ruske intervencije. Nešto slično može se reći i za čitavu istoriju ukrajinske unutrašnje politike do 2022. godine.
Postoje i druge intrigantne paralele u biografijama Janukoviča i Trampa. Pristup obojice muškaraca politici je transakcijski, ciničan, patrijarhalan i neopterećen ograničenjima vrednosti, normi i ideologija. U vreme njihovog izbora za predsednike 2010. i 2014. godine, i Janukovič i Tramp su bili osuđeni kriminalci. Ipak, širenje informacija o kršenju zakona u velikoj meri nije sprečilo – kao što bi to bilo u većini drugih demokratskih zemalja – njihove političke organizacije, tj. Ukrajinsku partiju regiona i Američku republikansku partiju, da ih nominuju za mesto šefa države. Štaviše, postoje neke sličnosti u tome kako su Janukovič i Tramp pokušali da steknu i zadrže vlast.
2004. godine, dok je tada bio premijer Ukrajine, Janukovič je pokušao da postane predsednik kroz prevaru velikih razmera u drugom krugu četvrtih predsedničkih izbora u Ukrajini od 1991. godine. Ovaj pokušaj ilegalnog preuzimanja vlasti osujetio je Vrhovni sud Ukrajine. On je proglasio rezultate izbora nevažećim i sazvao drugo glasanje, koje je Janukovič predvidljivo izgubio. Početkom 2021. godine, Donald Tramp, kao 45. predsednik Sjedinjenih Država, pokušao je da poništi rezultate predsedničkih izbora 2020. godine, uključujući podsticanje rulje da upadne u zgradu Kapitola u Vašingtonu i sprečavanje Kongresa da formalizuje pobedu Džoa Bajdena. Pokušaj puča zaustavili su vašingtonska policija i Kongres, koji su odobrili rezultate izbora. Nakon toga, Moskva je javno podržala Janukoviča i TramvajPA u nepriznavanju poraza na izborima 2004. i 2020. godine.
U proleće 2010. godine, bivši premijer Janukovič je na kraju pobedio na predsedničkim izborima u Ukrajini protiv tadašnje premijerke Julije Timošenko, dobivši manje od 50% glasova – 49,33%, dok je Julija Timošenko dobila 46,03%. Četrnaest i po godina kasnije, bivši predsednik Donald Tramp pobedio je na američkim predsedničkim izborima 2024. godine protiv aktuelnog potpredsednika, takođe dobivši manje od 50% glasova (49,8%), dok je Kamala Haris dobila 48,3%.
Štaviše, pobede Janukoviča i Trampa 2010. i 2024. godine u ovim trenucima manje su podržali Manafort ili Rusija. Umesto toga, oni su u velikoj meri bili rezultat nespretnosti ukrajinskih i američkih stratega i aktivista demokratskih izbora. Ova dva sudbonosna glasa su verovatno mogla osvojiti dva demokratska kandidata da su se njihovi politički saveznici i menadžeri ponašali skladnije.
Konkretno, dva aktuelna predsednika u vreme izbora – Viktor Juščenko i Džo Bajden – nisu pružili dovoljnu pomoć Timošenko i Haris. Juščenko je odbio da podrži Timošenko u drugom krugu predsedničkih izbora 2010. godine, a Bajden je sa zakašnjenjem povukao svoju kandidaturu iz američke predsedničke trke 2024. godine. Zbog toga su i Juščenko i Bajden postali delimično saučesnici u katastrofalnoj izbornoj pobedi antidemokrata Janukoviča i Trampa.
U kandžama oligarhije
Najveće sličnosti između Janukoviča i Trampa su njihove bliske veze sa najvećim oligarsima u njihovim zemljama, kao i njihova spremnost da poremete unutrašnji poredak i spoljne odnose. Janukovič 2010. i Tramp 2024. imali su i otvorenu i prikrivenu podršku, respektivno, najbogatijih ljudi u svojim zemljama – Rinata Ahmetova i Elona Muska, kao i mnogih drugih ultrabogatih „oligarha“. U periodu 2010-2013, Janukovič je pokušao da ponovo stvori ukrajinsku plutokratiju koja se pojavila 1990-ih nakon raspada Sovjetskog Saveza. Nasuprot tome, Tramp sada nastoji da uspostavi izolacionističku oligarhiju koja izgleda potpuno nova u modernim Sjedinjenim Državama (ili, u nekim aspektima, vraća je u devetnaesti vek). Između 2010. i 2013. godine, Janukovič je potkopao demokratiju u nastajanju Ukrajine, integraciju sa Zapadom i izlazak Rusije iz tutorstva kroz niz političkih obrta. Između ostalog, 2010. godine pokrenuo je amandmane na Ustav u svoju korist i uklonio cilj članstva Ukrajine u NATO-u iz člana o temeljima nacionalne bezbednosti, a krajem 2013. godine odbio je da potpiše već parafirani Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom.
Kao što znate, ovo odlaganje početka evropskih integracija Ukrajine izazvalo je protest na Trgu nezavisnosti u Kijevu, koji je postao poznat kao Euromajdan. Janukovič je pokušao da nasilno suzbije ovaj otpor i tako pretvorio mali protest u nacionalni ustanak sa milionima učesnika. Euromajdan je eskalirao u krvavi sukob i na kraju u istorijsku revoluciju dostojanstva, koja je dovela do Janukovičevog bekstva iz Kijeva, njegovog uklanjanja sa funkcije predsednika od strane ukrajinskog parlamenta, obnove Ustava promenjenog pod Janukovičem i potpisivanja Sporazuma o pridruživanju sa EU. Odvojeno, treba dodati da je okupacija Krima i ruski rat protiv Ukrajine počeo 20. februara 2014. godine. Tako je vojni napad Moskve na Ukrajinu uz učešće redovnih ruskih trupa počeo pre svih gore navedenih događaja, a ne, kako se obično veruje, kao reakcija na njih.
Ono što se sada dešava i što bi se uskoro moglo dogoditi pod predsednikom Trampom u Sjedinjenim Državama razlikuje se od putanje razvoja Ukrajine pod Janukovičem. To nije iznenađujuće – politički sistemi i društva Sjedinjenih Država i Ukrajine, na kraju krajeva, su različiti. Međutim, na apstraktnom nivou, 47. predsednik Sjedinjenih Država sada pokušava da promeni pravac unutrašnje i spoljne politike Sjedinjenih Država na način sličan onome što je četvrti predsednik Ukrajine pokušao da uradi u svojoj zemlji 2010-2013. Čini se da američke političke institucije i međunarodni odnosi pod Trumpom prolaze kroz transformaciju koja se može u dubini takmičiti sa ukrajinskom preorijentacijom pod Janukovičem.
Pitanje od milion dolara, koje svake nedelje postaje sve relevantnije, jeste da li bi finale Trampovog predsedništva moglo da završi kao finale Janukovičevog predsedništva. Naravno, Trampov potpuni opoziv – po analogiji sa uklanjanjem Janukoviča sa mesta predsednika Ukrajine od strane ukrajinskog parlamenta krajem februara 2014. godine – imao bi politički drugačiji rezultat. Tramp će biti zamenjen samo potpredsednik J.D. Vance, koji je ideološki blizak Trumpu. Janukoviča je, s druge strane, na tri meseca zamenio predsednik parlamenta, Oleksandr Turčinov, koji je bio u opoziciji Janukoviču. Turčinov je postao vršilac dužnosti predsednika Ukrajine sve dok novoizabrani predsednik Petro Porošenko, takođe političar u opoziciji Janukoviču, nije preuzeo dužnost. u junu 2014.
Američki Majdan
Uprkos ovim i mnogim drugim razlikama, buduća putanja američkog političkog razvoja može donekle podsećati na ukrajinsku 2010-2014. Sve više antidemokratska, destruktivna, plutokratska i / ili autokratska i / ili na kraju nepopularna politika Trumpove administracije mogla bi dovesti do masovnih demonstracija koje podsećaju na ukrajinski ustanak protiv Janukovičeve politike i ponašanja krajem 2013. godine. U najgorem slučaju, sukob između Trumpove administracije i nacionalnog protestnog pokreta mogao bi eskalirati u nasilje i dovesti do sukoba ne manje ili čak mnogo strašnijih od onih koji su se dogodili u Ukrajini početkom 2014. godine.
Međunarodne posledice takve unutrašnje eskalacije u Sjedinjenim Državama mogu biti dalekosežnije od tragičnih posledica unutrašnje destabilizacije u Ukrajini pre jedanaest godina. Na osnovu unapred pripremljenih planova, Kremlj je brzo iskoristio ograničenu sposobnost Kijeva da odgovori na rusku vojnu ekspanziju u februaru 2014. godine. U martu 2014. godine, Rusija je anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim u Crnom moru, a u aprilu 2014. započela je invaziju na istočnu Ukrajinu, kako je to opisao u svojoj knjizi „Neotkrivena invazija Rusije“ (Ruska previđena invazija) Dr. Jakob Gauter.
Kao najmoćnija vojna supersila na svetu, SAD ne bi trebalo da se plaše strane invazije, okupacije i aneksije od strane strane strane strane – sve dok se SAD ne raspadnu. Međutim, masovni protesti u Sjedinjenim Državama, poput onih u Ukrajini krajem 2013. godine i njihova eskalacija početkom 2014. godine, imaće posledice daleko izvan granica Sjedinjenih Država. Ako trenutna Trumpova administracija nastavi da uništava političke institucije, ekonomske odnose i spoljne odnose, američko civilno društvo može pre ili kasnije reagovati na isti način kao što su Ukrajinci reagovali 2013. godine.
Da li će to dovesti i do dubokih promena u vladi, ustavu i spoljnoj politici Sjedinjenih Država, kao što se to dogodilo u Ukrajini 2014. godine, trenutno je teško predvideti. Unutrašnji preokreti u Sjedinjenim Državama, čak i ako su nasilni i nasilni, neće učiniti zemlju ranjivom kao što je Ukrajina bila početkom 2014. godine. Ipak, čini se sigurnim da će domaća destabilizacija u Sjedinjenim Državama imati dalekosežne međunarodne posledice koje bi na kraju mogle biti još tragičnije od onih koje su se dogodile nakon Ukrajinske revolucije dostojanstva pre jedanaest godina.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Czy Trump to drugi Janukowycz?
Predsednički izbori u Ukrajini
