Javno mnjenje u Evropi i Sjedinjenim Državama bilo je šokirano izjavama i ponašanjem vodećih političara nove američke administracije: predsednika Donalda Trampa, potpredsednika JD Vancea i ministra odbrane Petea Hegsetha. Američki zvaničnici su se fokusirali na kritikovanje Evrope, upozorili su na konferenciji u Minhenu da preusmere svoju pažnju na pacifički region, zapretili su Evropskoj uniji visokim tarifama i umešali se u izbore u Nemačkoj i Rumuniji.
Američki predsednik stalno ponižava premijera Kanade (u ovom trenutku već bivšeg – ur.), Tramp naziva Džastina Trudoa „guvernerom“ i preti da će anektirati susednu zemlju. Meksiko, s druge strane, Hegseth preti „vojnom intervencijom“ zbog narko kartela. Nova administracija takođe vrši pritisak na Ukrajinu zbog rudarskog sporazuma i želi da je prisili na nepovoljan prekid vatre, što je kulminiralo prepirkom uživo u Ovalnoj kancelariji. Međutim, u vreme kada su se mnogi osećali nemoćno i očajno, postalo je jasno da Evropska unija, Velika Britanija, Kanada i Ukrajina još uvek imaju mnogo jakih aduta, a američki hegemon nije svemoguć i nepogrešiv.
Koja je slabost Trumpove politike
Greška nekih političara i velikog dela evropskog javnog mnjenja je percepcija svakog američkog predsednika kao nosioca moći, koji ne samo da je neodoljiv, već je i sposoban da nametne bilo koju od svojih geopolitičkih ideja bilo gde u svetu. Ovo uverenje se često povezuje sa Donaldom Trumpom. Široko je rasprostranjeno mišljenje da je najbolja opcija da ne padne na njegovu kuku i ispuni svaki njegov hir. Međutim, ovo gledište ne uzima u obzir objektivne faktore koji znače da će uticaj novog američkog predsednika i njegove zemlje u celini biti ograničen na druge aktere u međunarodnoj politici. Pored toga, nova američka administracija će se morati suočiti sa brojnim unutrašnjim problemima. Neke od njih, štaviše, ona će odlučiti sama.
Glavni problem Donalda Trumpa je njegova arogancija i narcizam. Američki predsednik nije u stanju da prihvati poraz, čak ni manji, i odbacuje poruke i informacije koje su u suprotnosti sa njegovom vizijom sveta. On pokušava da stvori alternativnu stvarnost. Jedan od primera su njegove laži o iznosu pomoći Ukrajini od Sjedinjenih Država i EU. On takođe ima naduvanu ideju o sopstvenim sposobnostima. Pretpostavlja se da je takvo stanje uma formirano kod Trumpa, posebno nakon neuspešnog pokušaja njegovog života u Pensilvaniji tokom leta tokom predizborne kampanje. Možda je zaista verovao da je izabran od Boga da postigne velike stvari. Ličnost novog američkog predsednika takođe je pod uticajem njegovih godina i fizičkih i intelektualnih ograničenja povezanih sa njim. Čak i tokom predizborne kampanje, bilo je glasina o njegovom zdravlju, iako je, za razliku od svojih konkurenata, proveo dosta vremena spavajući i oporavljajući se. Međutim, on je sada zadužen za zemlju koja spada u kategoriju supersila, što znači da mora naporno raditi. Predsedniku ne pomaže njegova pratnja, koja više podseća na dvor apsolutnog vladara KSVIII veka. Ovaj dvor se plaši da kaže da je kralj gol – to jest, da ukaže na njegove greške ili da ga ubedi u njegove glupe korake. Još je gore kada dvorjani nekritički gledaju na vođu.
Istovremeno, Tramp pokušava da preokrene međunarodni poredak naglavačke otvaranjem nekoliko frontova. On zahteva da Danska da Grenland Sjedinjenim Državama. On poziva kanadskog premijera guvernera i sugeriše da će susedna zemlja postati 51. američka država. On preti svojim susedima i Evropskoj uniji sa tarifama od 25 odsto, dok je želeo da nametne samo 10 odsto carina na robu iz Kine. Meksiko je nedavno čuo pretnju invazijom od američkog ministra odbrane. Do sada, Sjedinjene Države nisu bile u stanju da naprave nijedno osvajanje, a carinski rat može imati posledice za same Amerikance. Pritisak na EU i Ukrajinu takođe ne daje očekivane rezultate. Do sada su samo pretnje Paname (da se ograniči uticaj Kine na Panamski kanal) i Kolumbije (Tramp je očekivao da će zemlja prihvatiti ilegalne imigrante koji su prethodno stigli u Sjedinjene Države) imale efekta, ali teško da se mogu nazvati impresivnim uspesima na međuameričkoj sceni.
Unutrašnja i spoljna politika nove administracije Bele kuće počinje da pogađa američku ekonomiju i novčanike običnih Amerikanaca sve više i više. Ovo se odnosi i na Trumpove birače. Pretnje da će započeti trgovinski rat sa susedima i EU već su dovele do činjenice da su Sjedinjene Države izgubile oko 500 milijardi dolara (od kraja februara). Čini se da novi predsednik ne shvata da će zemlje napadnute tarifama odgovoriti trgovinskim merama kao odgovor. Drugi problem je rast cena određene robe, posebno hrane, posebno jaja, koja su u Sjedinjenim Državama već u šali u poređenju sa dorogati dragulji. Suspenzija ili likvidacija socijalnih programa, koje su koristili mnogi građani sa niskim primanjima, takođe ima ozbiljne posledice. Naime, oni su činili većinu stanovništva zemlje. I oni su značajan deo Trumpa i republikanskih birača koji su im obećali da će olako rešiti svoje probleme. Jutjub i društvene mreže preplavljene su snimcima običnih Amerikanaca, punih suza, besa i frustracije, koji su ne tako davno bili euforični nakon promene vladajućeg tabora.
Imidž novog predsednika kvari i nesposobna diplomatija koja prenosi puste želje – dodajte tome glasanje u UN na treću godišnjicu ruske invazije, kada su Sjedinjene Države stajale uz Rusiju i autoritarni kamp koji uključuje Belorusiju, Iran i Severnu Koreju. Zauzvrat, oligarh Elon Musk kroz Ministarstvo spoljnih poslova za efikasnost stvorio je za njega (DUŽD) otpušta hiljade zvaničnika administracije, što doprinosi slabljenju institucije. Imenovanja Tulsi Gabbard za direktora Nacionalne obaveštajne službe ili Kash Patel za šefa Federalnog istražnog biroa rezultiraju istom stvari. Trumpov toksični stav prema Zelenskom i Ukrajini, kao i njegov flert sa Putinom i Rusijom, negativno ocenjuju čak i neki pro-Trumpovi mediji (na primer, Njujork Post) i Jutjuberi (na primer, Ben Shapiro, koji je popularan među republikancima). Nazivajući ukrajinskog predsednika „diktatorom“ i okršaj u Ovalnoj kancelariji takođe su loše primljeni od strane nekih republikanskih senatora i kongresmena. Za demokrate, oni su postali još jedan argument za kritikovanje nove administracije.
Pregovori prema Trampu
Mnogo je znakova da će novi vlasnik Bele kuće želeti da iskoristi iskustvo stečeno na tržištu nekretnina u diplomatiji. Teško je uporediti geopolitiku sa radom programera, ali Trumpov pristup može mnogo reći o tome šta očekivati od njega i čega se ne treba bojati. Objasniću to na primjeru pritiska na Ukrajinu da potpiše sporazum o pristupu ukrajinskim mineralima i pokušaja da se Kijev prisili na ustupke koji su nepovoljni za Moskvu.
Pre šest meseci, u drugom tekstu za NOVO, predložio sam da se Ukrajinci naoružaju strpljenjem i uštede resurse za nastavak odbrambenog rata u slučaju da se odnosi sa Sjedinjenim Državama ohlade na inicijativu novog vlasnika Bele kuće. Ova inicijativa može se povezati sa željom da se rusko-ukrajinski rat što pre okonča, jer je novi predsednik želeo da munjevitom brzinom dokaže svoju efikasnost kao pregovarač na međunarodnoj sceni. Istovremeno, potvrđena je i Trumpova narcisoidna želja da dobije Nobelovu nagradu za mir. Ali to nije jedini cilj sadašnjeg predsednika. Državni sekretar Marko Rubio nedavno je rekao medijima da nova administracija želi da sprovede manevar „obrnutog Niksona“, odnosno da Rusku Federaciju učini saveznikom Sjedinjenih Država u sukobu sa Kinom. U Trampovim očima, Ukrajina „nema jake karte“, pa je Vašington verovao da bi bilo najlakše da je natera da napravi bilo kakve ustupke Rusiji. Takvi pregovori mogli su se odvijati iza kulisa tokom posete Zelenskog Beloj kući 28. februara.
Drugi primer ovog pristupa bio je slanje Volodimiru Zelenskom ugovor za vađenje ukrajinskih minerala. Ukrajinski i strani mediji izvestili su da je prvi nacrt dokumenta koji je primila ukrajinska strana američka administracija smatrala konačnom verzijom. Predvideo je da će profit od rudarstva pokriti imaginarni dug, čiji se iznos Tramp menjao gotovo svakodnevno – sa 350 milijardi dolara na 500 milijardi dolara – kao da Ukrajina duguje Sjedinjenim Državama. Međutim, novac od posla je trebalo da ide u budžet ne američke države, već određenih kompanija. Svi sporovi oko dogovora trebalo je da se reše na sudu u Njujorku, odakle je Tramp. Dokument je trebalo da učini Ukrajinu de fakto ekonomskom kolonijom Sjedinjenih Država. Istovremeno, ministar finansija Scott Bessent trebalo je da pritisne Zelenskog da odmah potpiše sporazum. Tada je ukrajinski predsednik doneo ispravnu i odlučnu odluku – odbio je, ali je izrazio spremnost da nastavi zajednički rad na dokumentu.
Drugi pokušaj da se prisili Kijev da potpiše sporazum dogodio se na Minhenskoj konferenciji sredinom februara. U početku je Pit Hegset rekao da Ukrajina neće biti u NATO-u, da neće dobiti bezbednosne garancije od Sjedinjenih Država i da se neće vratiti na granice iz 2014. godine, odnosno na granice iz 1991. godine, koje pokrivaju Krim i ceo Donbas. Kasnije je američka delegacija koju je predvodio potpredsednik JD Vance odbila da se sastane sa predsednikom Zelenskim. Na kraju, međutim, Amerikanci su popustili, a sam razgovor je otišao, neočekivano za Ukrajince, mirno i prilično konstruktivno. Vance se složio da će se rad na tekstu sporazuma nastaviti. Međutim, to nije umirilo Trumpa, koji je kasnije oštro kritikovao Zelenskog i nastavio da insistira na održavanju izbora u Ukrajini što je pre moguće. Ton drugih Amerikanaca je takođe očvrsnuovisokih zvaničnika. Kijev je nastavio da reaguje uzdržano i nije se predao.
26. februara objavljeno je da su strane postigle sporazum o sporazumu o pristupu ukrajinskim poljima. Polovina profita od izvađenih minerala ići će u poseban fond, koji će kontrolisati predstavnici Ukrajine i Sjedinjenih Država. Koristiće se za plaćanje posleratne obnove zemlje koju je zauzela Rusija. Nasuprot tome, to više neće uključivati dug Ukrajine prema Sjedinjenim Državama. Predsednik Tramp je proglasio pobedu, dodajući da će Kijev dobiti oružje za nastavak borbe.
Primer spora između Kijeva i Vašingtona oko sporazuma o rudarstvu pokazuje šta pregovaračke taktike Tramp može da koristi i koliko malo njegove uvrede ili pretnje mogu koštati. Vrlo je verovatno da ih on vidi kao alate u pregovaračkom procesu koji ima za cilj dobijanje najboljih mogućih uslova. Tramp je prvo izneo pretjerane zahteve Ukrajini, a zatim ih je počeo pooštravati u nadi da će druga strana podleći pritisku i pristati na uslove koji za njega nisu bili baš povoljni. Da su ukrajinske vlasti učinile ustupke Trumpu, situacija u Ukrajini bi verovatno bila mnogo gora, jer bi Trump potvrdio svoje uverenje da je zemlja samo predmet međunarodne politike bez prava na suverenitet. Naravno, ne može se u potpunosti odbaciti takvi faktori u stavu novog američkog predsednika kao što su pogođeni ponos, starost (na kraju krajeva, razum često igra okrutnu šalu na nas), iskrena želja da se resetuju odnosi sa Rusijom na račun Ukrajine, ili pitanje koje su postavili Trumpovi najvatreniji kritičari o njegovim navodnim agentskim aktivnostima. Bilo kako bilo, tok spora / pregovora o sporazumu o mineralima i miru može biti više indikativan za upotrebu u diplomatiji ponašanja specifičnog za trgovinu.
O činjenici da suočavanje sa američkim predsednikom ima smisla i da može biti korisno svedoči veoma smešna epizoda. 19. februara, ljuti Tramp nazvao je Zelenskog „diktatorom“. Nešto više od nedelju dana kasnije, 27. februara, odgovarajući na pitanje novinara o tome, američki predsednik je izrazio iznenađenje što je ukrajinskog predsednika nazvao takvim epitetom. Ne može se isključiti da će on promeniti svoj stav jednako brzo kada postane jasno da ni pritisak posle 28. februara neće uspeti.
Izazov za Ukrajinu, međutim, ostaje toksični uticaj Stephena Vitkoffa, specijalnog predstavnika za Bliski istok, koji pokušava da ubedi Trumpa da napravi ustupke Rusiji na račun Ukrajine kako bi olakšao manevar „obrnutog Niksona“. Teško je pogoditi motive njegovih postupaka, ali Ukrajinci su već obratili pažnju na Vittkoffove veze sa ruskim biznismenima koji šire tvrdnje o navodnim finansijskim gubicima koje su Sjedinjene Države pretrpele zbog podrške Ukrajini. Isti specijalni izaslanik sugerisao je da bi Istanbulski protokoli iz 2022. godine mogli postati osnova za rusko-ukrajinske pregovore. Činjenica je, međutim, da je ovaj dokument predviđao de fakto značajno razoružanje Ukrajine i niz drugih ustupaka agresoru.
Buđenje Evrope
Minhenska konferencija bila je dokaz za Evropu da ona ne može naivno polagati nade u podršku Sjedinjenih Država, koje predvodi trenutna administracija. Četiri pitanja su zabrinjavajuća na Starom kontinentu: stvarna pretnja od američkog vojnog povlačenja iz Evrope i, shodno tome, čak i povlačenje SAD iz NATO-a, Trumpova spremnost da se bavi Putinom, odnos prema EU kao ekonomskom i trgovinskom neprijatelju, kao i podrška radikalnim, evroskeptičnim (često i proruskim) strankama i političarima.
Međutim, Evropa može da odgovori na ove izazove. Najveća briga evropskih elita je pretnja povlačenjem ili smanjenjem prisustva američke vojske na Starom kontinentu. To bi dovelo do povećane pretnje od strane Ruske Federacije, posebno ako se povlačenje američkih trupa kombinuje sa povlačenjem iz NATO-a. Prema analitičarima Instituta za svetsku ekonomiju u Kilu, evropske članice Alijanse moraće da povećaju potrošnju na odbranu za 250 milijardi evra i povećaju veličinu oružanih snaga za oko 300 hiljada vojnika. Međutim, ovi planovi će se verovatno suočiti sa kritikama populističkih stranaka i dela stanovništva koji se plaši rata ili veruje da država treba da izdvoji sredstva za druge svrhe. Stoga je još jedna povoljna opcija za Evropu da nastavi da podržava Ukrajinu, ali ovaj put da joj omogući da postigne neophodnu pobedu, što će joj dati vremena da razvije sopstvenu industriju i sprovede neophodne društvene promene. EU, Norveška i Velika Britanija su u mogućnosti da zamene finansijsku podršku Kijevu iz Sjedinjenih Država, koje su obezbedile 64 milijarde dolara u 2022. i više od 20 milijardi dolara u 2024. godini, što je više od polovine evropske podrške. Međutim, u pitanju su evropski proizvodni pogoni koji će, čak i nakon promena koje su se dogodile od 24. februara 2022. godine, i dalje ostatinisu dovoljni za rat u punom obimu.
Pored slanja samo sopstvenih proizvoda u Ukrajinu, koji mogu završiti u Ukrajini za godinu ili dve, EU može da koristi ta sredstva na druge načine. Jedna od njih je kupovina oružja i opreme iz drugih zemalja, kao što su Sjedinjene Države, Turska, Južna Koreja ili Indija. Danski model, kada ukrajinski partneri kupuju opremu koju proizvodi ukrajinska odbrambena industrija za Ukrajinu, takođe je dokazao svoju efikasnost. U nekim oblastima i dalje ima značajan potencijal za upotrebu, naime proizvodnja oružja preko Dnjepra u poslednje tri godine rasla je mnogo brže nego u EU. Ne treba zaboraviti ni češku inicijativu za municiju koju je predsednik Petr Pavel najavio pre godinu dana. On predviđa kupovinu artiljerijskih granata izvan EU ne samo NATO (155 mm i 105 mm), već i postsovjetskih (152 mm i 122 mm) kalibra, jer Ukrajinci i dalje koriste obe vrste sistema. Istovremeno, kupovine su izvršene i iz zemalja koje održavaju prijateljske odnose sa Rusijom. Očekuje se da će do kraja aprila 2025. godine broj granata isporučenih u okviru češke inicijative dostići 1,6 miliona, a ove isporuke će se nastaviti.
Pokušaji nove američke administracije da se umeša u izborni proces u Evropi do sada su dali oskudne rezultate. Na izborima u Nemačkoj, održanim 23. februara, pobedili su hrišćanski demokrati, na čelu sa Friedrichom Merzom. Novi lider hrišćanske demokratije zalaže se za hrabrije ponovno naoružavanje Ukrajine, intenzivnije naoružavanje evropskih zemalja, sankcije protiv Rusije i ima negativan stav prema trenutnoj američkoj administraciji. I to uprkos njegovom sastanku sa potpredsednikom JD Vanceom na Minhenskoj konferenciji, gde je američka delegacija ignorisala tadašnjeg kancelara Olafa Scholza. Istovremeno, potpredsednik SAD pozvao je opozicionu krajnje desničarsku stranku Alternativa za Nemačku da dođe na vlast nakon izbora. Nešto ranije, Elon Musk se pojavio na mreži na skupu AfD-a, izražavajući podršku stranci, ali to nije značajno uticalo na ishod izbora – podrška AfD-u nije porasla. Rezultat stranke na izborima nije premašio prognoze istraživanja javnog mnjenja koja se sprovode već nekoliko nedelja, što znači da je, barem za sada, nemačka krajnja desnica dostigla svoj izborni plafon. A lider CDU-a Merz, čak i pre izbora, odbio je da uđe u koaliciju sa hrišćanskim demokratima sa favoritima Vancea i vlasnikom Tesle. Od pobede nije promenio svoje planove, a ima dosta znakova da bi mogao da krene na dva načina da formira koaliciju u Bundestagu – isključivo sa levičarskim SPD-om (dvostranačka koalicija), koju predvode političari koji su jače proukrajinski (kao što je ministar odbrane Boris Pistorius), ili dodatno sa Zelenima (trostranačka koalicija), kojoj takođe ne nedostaje simpatizera Kijeva.
Na strani Ukrajine je Velika Britanija, čiji političari, bez obzira na politički izbor, čak izjavljuju podršku članstvu Ukrajine u NATO-u. Ne govorimo samo o vodećim političkim snagama u Velikoj Britaniji, kao što su Laburisti i Konzervativci, već i o Reformskoj stranci Velike Britanije, koju predvodi evroskeptičan Najdžel Faraž – njegova osoba zaslužuje posebnu pažnju. Do sada se smatrao proruskim i ukrajinsko-skeptičnim političarom. Međutim, verovatno, nakon nedvosmislenih nagoveštaja Elona Muska da bi trebalo da preda uzde vlasti nekom drugom, Farage je odlučio da promeni front i zvanično se izjasnio u znak podrške članstvu Ukrajine u NATO-u. Pored toga, Britanci su obećali da će Ukrajini pružiti dalju finansijsku i vojnu podršku u vrednosti od skoro 6 milijardi dolara u 2025. godini i dalje godišnje tranše od oko 3 milijarde dolara. Premijer Keir Starmer posetio je Vašington kako bi razgovarao o daljoj podršci Ukrajini sa Trumpom.
Glasovi predstavnika EU o pitanju Ukrajine i subjektivnosti država Starog kontinenta takođe su bili veoma važni. Kaja Kallas, šefica evropske diplomatije, rekla je da EU neće dozvoliti da bude izostavljena iz pregovora o okončanju rusko-ukrajinskog rata. Ništa manje važna bila je njena izjava da i Kijev i Brisel neće prihvatiti diktat Vašingtona i Moskve. Najava povećane podrške Ukrajini bila je važna i kao signal Sjedinjenim Državama i Rusiji da zemlja na Dnjepru neće biti ostavljena sama. Ubrzo nakon Minhenske konferencije, predloženo je da se Ukrajini pruži posebna vojna pomoć u iznosu od 10 milijardi evra. Ubrzo nakon toga, pojavili su se medijski izveštaji o diskusiji o dvostrukom iznosu. Do poslednje nedelje februara već se govorilo o 30 milijardi evra. Nije tako teško izdvojiti takav novac kao pretvoriti ga u konvencionalni metal, odnosno oružje i municiju za Ukrajince. Nakon svađe u Ovalnoj kancelariji, mnogi evropski lideri izrazili su podršku predsedniku Zelenskom. 2. marta u Londonu je održan samit o evropskoj bezbednosti, na kojem su Francuska i Velika Britanija predložile da predstave svojei mirovni plan koji se može mjeriti sa onim koji Trumpova administracija razvija sa Rusima. Pored toga, lideri prisutni na ovom sastanku složili su se da nastave da podržavaju Ukrajinu i ignorišu zahteve Moskve tokom pregovora. Ipak, oni su takođe poslali pomirljivi signal Vašingtonu i izrazili podršku daljim američko-ukrajinskim pregovorima.
Situacija u Evropi, kao i u Ukrajini, koja se nalazi na njenoj periferiji, nije tako strašna kao što su neki bili spremni da je prikažu nakon minhenske konferencije i skandala u Ovalnom kabinetu. Suočeni sa domaćim problemima i otvaranjem previše frontova u spoljnoj politici, Tramp i njegova pratnja trebaju uspeh kao vazduh. Plan da se Rusija okrene od Kine ima male šanse za uspeh i kontroverzan je čak i među Amerikancima. Stoga je u interesu Evrope da se suprotstavi najopasnijim idejama novog američkog predsednika sopstvenim ponovnim naoružavanjem i odlučnim akcijama osmišljenim da porazi Ruse u Ukrajini. Implementacija poslednje tačke praktično će zaštititi Stari kontinent od moguće ruske invazije, kao i korišćenje Ruske Federacije od strane Sjedinjenih Država ili Kine kao elementa pritiska. A to će omogućiti efikasniji gambit u budućim kontaktima sa Amerikancima.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Amerykański hegemon nie jest nieomylny
Vojna pomoć Ukrajini
