Pre neki dan, američka obaveštajna služba dala je izjavu koja je upečatljiva u svojoj pravovremenosti. Ova poruka kaže da Rusija može da upotrebi nuklearno oružje ako ne uspe da pobedi na frontu konvencionalnim sredstvima, kao i ako Ukrajina nastavi sa napadima na rusku pozadinu. Šta stoji iza svega ovoga?
Želja da se nuklearna mapa koristi u sukobima svakako je opasan i alarmantan signal. Ali najvažnija stvar u ovom kontekstu je da je ova izjava data u trenutku kada je svet počeo da se naizgled uzdiže iz ponora vojne katastrofe, kada su diplomatski napori počeli da se postepeno kreću ka mirnom rešenju.
U 2022. godini, podsećamo, pretnje ruskog diktatora upotrebom nuklearnog oružja bile su deo retorike koja je pratila početak rata u punom obimu. U to vreme, Putinu se očigledno činilo da će takva pretnja naterati Zapad da se pomiri sa mogućim zauzimanjem Ukrajine i sedne za pregovarački sto. Međutim, uprkos svim naporima Kremlja, svet nije podlegao prljavoj uceni, a iz Kine, neformalnog, ali bliskog saveznika Rusije, prema medijskim izveštajima, postojao je nedvosmislen savet „da se to ne radi“. Nakon toga, Putin je prestao da širi svoj loš jezik, a mahanje „nuklearnom granatom“ ostalo je samo element psihološkog ratovanja, a ne stvarna pretnja.
U činjenicu da je to bila samo psihološka tehnika ubedile su verbalne grimase takvih odvratnih ruskih likova kao što je zamenik predsednika Saveta bezbednosti Ruske Federacije Dmitrij Medvedev. Ali niko nije obraćao mnogo pažnje na ovog marginalnog i, kako kažu, „političara“ zavisnog od alkohola.
Šta se promenilo od tada? Zašto je američka obaveštajna služba odlučila da ponovo pokrene ovo pitanje? Zašto se upravo u ovom trenutku, kada su sve strane naizgled počele da se kreću ka miru, nuklearna pretnja ponovo pojavljuje i kako to utiče na buduće pregovore? Odgovor na ova pitanja zahteva mnogo dublju analizu od ponovnog nazivanja Putina kriminalcem. Ovo će biti pošteno, ali ne dovoljno.
Da bi se razumelo zašto je američka obaveštajna služba dala takvu izjavu i kakve bi mogle biti njene posledice, potrebno je uzeti u obzir nekoliko faktora. Prvo, poslednjih nedelja počeli su teški, ali stvarni pregovori između Sjedinjenih Država i Ukrajine, Sjedinjenih Država i Rusije, sa ciljem da se, kao prvi korak ka miru, zaključi privremeno primirje između zaraćenih strana. Diplomatski napori predsednika Donalda Trumpa već su počeli da donose prve plodove.
Kao što znate, Tramp je aktivno izjavio svoju spremnost da pomogne u okončanju rata, spominjući „dobre odnose“ sa Putinom i podršku pregovaračkom procesu. Možete imati različite stavove prema odnosu vlasnika Bele kuće sa orača iz Kremlja, ali ostaje činjenica: početak 2025. godine bio je vreme kada je, prvi put nakon mnogo meseci, diplomatski proces počeo da donosi ne samo reči, već i određeni stvarni interes za pronalaženje mirnog rešenja.
Takođe je moguće proceniti iskrenost namera Putina i kompanije na različite načine, ali ostaje činjenica: Kremlj više ne rasipa pretnje, već bira reči da izgleda mirno; agresor je bio primoran da pristane da učestvuje u pregovorima u Rijadu. Izgleda da se mahniti vladar Rusije polako navikava na ljudsko ponašanje. Kako kažu, svetlo na kraju tunela je još uvek slabo i neizvesno, ali se već pojavilo.
Izjava američke obaveštajne službe u ovoj situaciji postaje neka vrsta paradoksa. Uostalom, do tog trenutka, razgovori o mogućem okončanju rata dobijali su na zamahu, Putin više nije otvoreno pretio Zapadu, a Sjedinjene Države su preko Trumpa pokazale tendenciju da nastave saradnju sa Rusijom. Činilo se da je svet na putu gde diplomatija može da prevlada nad vojnom opcijom okončanja krvoprolića. Gde bi bilo moguće zaključiti primirje, mada ne u idealnim uslovima za sve strane. Ali ova izjava američke obaveštajne službe izgleda da nas vraća u trenutak kada je pretnja nuklearne apokalipse bila relevantna. Postavlja se pitanje: zašto sada?
Postoji, mislim, nekoliko objašnjenja ovde. Prvo, to bi mogao biti deo američke strategije da podseti druge aktere u svetskoj politici na moguću pretnju nuklearnog sukoba. Američka obaveštajna služba tradicionalno koristi takve izjave da podstakne aktivnost svojih saveznika, spreči moguće povlačenje u pregovorima i pokaže svoju snagu i spremnost da se odupre bilo kakvom potezu Rusije ako odluči da koristi oružje za masovno uništenje. U tom kontekstu, SAD su možda smatrale da bi uspešni diplomatski napori mogli biti potkopani brzim povratkom Rusije nuklearnoj retorici. Ili možda zaista postoje stvarni razlozi za takve strahove.
Drugo, u kontekstu pregovora koji su započeli, obaveštajna izjava može se smatrati načinom pritiska na Rusiju. Ako Sjedinjene Države pokrenu pitanje nuklearne pretnje sa svoje strane, to bi, u principu, trebalo da natera Kremlj na kantuuznemiriti. Ovo nije samo informativna kampanja, već punopravni politički pritisak koji nas podstiče da razmišljamo o tome kako će svet doživljavati ruske akcije u slučaju upotrebe nuklearnog oružja.
A možda i način da se pokaže američkim saveznicima da je Amerika spremna da se odupre svakom potezu Rusije, bez obzira u kojoj fazi pregovora se nalazi.
Dobro je ako aplikacija teži upravo takvim ciljevima. Ali ipak, ostaje pitanje: zašto davati takve izjave upravo kada se nada za mir već pojavila, i kada strane, čini se, počinju da traže načine za težak kompromis?
U stvari, takve pretnje stvaraju atmosferu straha, stvaraju uslove za pritisak i manipulaciju. Ali ko je zainteresovan za ovo? Naravno, u geopolitičkom kontekstu, takve pretnje su korisne za one koji pokušavaju da održe status kvo, uključujući i u kontekstu vojnih sukoba. Rusija ne krije svoje ambicije da zadrži svoju poziciju na svetskoj sceni, a pretnja nuklearnim udarom često se koristi kao sredstvo psihološkog pritiska. Ne treba zaboraviti da takve pretnje nikada nisu bile izraz direktne spremnosti za upotrebu oružja, već element političkog manevra.
Međutim, ovaj put informacije o nuklearnoj pretnji nisu se dogodile na ruskoj strani. Zaљto?
Ovo pitanje zahteva posebnu pažnju. Sada kada su strane počele da traže načine mirnog rešenja, izjave poput one koju je dala američka obaveštajna služba mogu ozbiljno uticati na tok pregovora. Na kraju krajeva, ako se nuklearna pretnja ponovo stavi na dnevni red, to može promeniti čitavu pregovaračku strategiju. Ovo više nije samo pitanje teritorijalnih ustupaka ili diplomatskih sporazuma. Ovo je pitanje opstanka, pitanje moguće katastrofe.
Ako svrha ove izjave nije bila samo informisanje, već i manipulisanje javnim mnjenjem, onda je ovo svakako promena igre. Ili je ovo možda još jedan pokušaj da se uzdrma krhka dinamika pregovaračkog procesa, koji, kao što vidimo, još nije stekao potrebnu stabilnost. Sve ukazuje na to da u ovoj igri ima mnogo više igrača od onih koji sede direktno za pregovaračkim stolom.
U tom smislu, dozvolite mi da napomenem: naivno je misliti da u tako velikoj i složenoj zemlji kao što su Sjedinjene Države, apsolutno sve zavisi od predsednika. I još jedna stvar – niko ne može sa sigurnošću reći koja je Trumpova strategija, posebno imajući u vidu da je pored njega tako sumnjiv lik kao što je Elon Musk.
Na trenutak nema sumnje da u Sjedinjenim Državama postoje finansijske i političke grupe koje bi mogle biti zainteresovane za nastavak rata. Pre svega, ovo je vojno-industrijski kompleks Sjedinjenih Država. Rat pomaže da se ojača. Sukob otvara ogromne mogućnosti za proizvodnju oružja, borbenih sistema, raketa, obaveštajnih tehnologija, kao i za snabdevanje vojnom opremom i opremom, što zauzvrat dovodi do povećanja profita za kompanije koje su povezane sa proizvodnjom vojnih proizvoda. Kompanije kao što su Lockheed Martin, Northrop Grumman i Raitheon će imati koristi od povećanih narudžbi za opremu i oružje za Ukrajinu.
Setimo se američke pomoći Ukrajini. Više od polovine dodeljenog novca, desetine milijardi, prema medijskim izveštajima, nastanilo se u američkim kompanijama. Da li žele da izgube tako jednostavan način da dobiju naloge i profit? Ali ove kompanije snažno lobiraju svoje interese u Kongresu i drugim odeljenjima zemlje.
Drugi važan aspekt su geopolitički interesi Sjedinjenih Država, čiji je cilj slabljenje Rusije i sprečavanje njenog uticaja u Evropi i Aziji. Rat u Ukrajini služi ne samo kao sredstvo pritiska na Rusiju, već i kao način da se strateški oslabe njene sposobnosti. Amerika je svesna da je za svoju dominaciju u svetskoj politici važno da Rusija ne postane jak regionalni igrač koji bi mogao da izazove njen uticaj u budućnosti, posebno u ključnim oblastima kao što su Centralna Azija i Istočna Evropa.
Ako se rat nastavi, Rusija će biti iscrpljena, što znači manje resursa za njen uticaj u drugim delovima sveta, kao što je Afrika, gde je aktivna. Sjedinjene Države bi imale koristi od takvog scenarija.
Generalno, nije sve tako jednostavno sa upozorenjem američke obaveštajne službe. Njegova pravovremenost ukazuje na to da se složeni domaći politički procesi odvijaju u inostranstvu, što može ili ne mora biti povezano sa planovima predsednika Trumpa. Inače, iz nekog razloga, nije reagovao na izjavu svoje izvorne inteligencije. Reaguje na svaku pčelu, ali ovde ćuti…
Strateški, ovo ne menja ništa za Ukrajinu: zemlja se mora ujediniti i nastaviti da se bori protiv spoljne agresije svom snagom. Ali suočena sa političkom neizvesnošću povezanom sa Trumpovim povratkom na vlast i mogućim promenama u američkoj spoljnopolitičkoj strategiji, Ukrajina mora biti spremna za bilo kakav razvoj događaja i stalno tražiti nove načine za jačanjeJa sopstvene bezbednosti, posebno onih nestandardnih. Pre svega, to se odnosi na jačanje sopstvenih vojnih sposobnosti kako bi se smanjila zavisnost od spoljne pomoći i raspoloženje asistenata. A Ukrajina bi takođe trebalo da radikalno reformiše svoje spoljnopolitičke programe: diplomatska aktivnost treba da obuhvati ne samo Sjedinjene Države i EU, već i druge ključne igrače. Posebno Kina, koja više nije glasno ali ozbiljno rekla Putinu da „ućuti“ na svoju nuklearnu ucenu.
Vladimir Putin
