Ruska invazija na Ukrajinu traje već skoro tri godine. Prema rečima gradonačelnika Lavova Andrija Sadovija, oko 50 hiljada. Stanovnici zajednice su na frontu. Da bi se pobrinuo za branioce i njihove porodice u pozadini, o veteranima, Lavov aktivno razvija veteransku politiku. Koje usluge i podršku branitelji i njihovi rođaci mogu dobiti u našem gradu, gdje se obratiti za pomoć i koji nas izazovi čekaju nakon završetka rata, rekao nam je Andrij Žolob, šef Centra za pružanje usluga borcima.
Već postoje tri centra za pružanje usluga borcima u Lavovu, koja je njihova glavna funkcija, koje su usluge tamo dostupne za veterane, branioce i njihove porodice?
U osnovi, svi ovi centri imaju informativnu službu, koja se sastoji u tome da se veteranu, posebno, kaže na koje beneficije i isplate ima pravo. Druga osnovna usluga je usluga advokata. I treća je psihološka podrška. Ove tri usluge su dostupne u svakom centru, ali pošto škole imaju specijalizaciju, tako i mi. Centar na ulici. Čuprinski, 85, specijalizovana je za podršku porodicama nestalih vojnika i ratnih zarobljenika. Ali Centar na ulici. Vyhovskogo, 32 specijalizovana je za zapošljavanje veterana. Isti trend će uslediti. Planiramo da otvorimo centre u svakom okrugu grada. Oni će imati svu osnovnu podršku, kao i dodatnu specijalizaciju. U našem centru imamo princip peer-to-peer – 100% zaposlenih je iz veteranskog okruženja. Dakle, ne možete doći kod nas u pijanom stanju i reći da sam bio u rovu, jer će isti veteran ustati i reći da je i on bio u rovu. To jest, pokušavamo da smanjimo ovu manipulaciju na početnom nivou. Apsolutno razumem da takvi slučajevi neće biti retki i o tome otvoreno govorim u svakom intervjuu. Tema veteranizma, tema učešća u ratu, junaštvo će i dalje biti manipulisana tako da će se naš krzneni kaput završiti. A naš zadatak, veteranska zdrava zajednica koja se sada stvara, jeste da kontrolišemo one koji žele da se popnu napred, mašu zastavom i viču – „Ja sam pilot, gorio sam u tenku“.
Gde će raditi sledeći Centar za pružanje usluga borcima?
Na ulici. Lipinskii, već radimo na tome. To će biti mesto gde se nalazi ASC Ševčenkivskog okruga. Uvek otvaramo naše centre u blizini ASC-a, tako da veteran ili njegova porodica mogu povoljno da dobiju čitav spektar usluga.
Da li usvajate strano iskustvo za rad sa vojskom i veteranima, njihovim porodicama? Na primer, iz Sjedinjenih Država. Kako?
Već sam nekoliko puta posetio Sjedinjene Države, u Kanadi, posebno u organizacijama veterana. Prva stvar koju želim da kažem je da nas veterani drugih zemalja tretiraju kao nešto nedostižno, kao ljude sa neverovatnim vojnim iskustvom. Vrlo brzo se razumemo. Sviđa mi se što mi i američki i kanadski veterani govore ne samo šta im odlično funkcioniše, već i šta je loše. Na primer, Hrvati kažu da kada je njihova vlada odlučila da plati veteranima ogromnu penziju pre 25 godina da im začepi usta, to je dovelo do problema. Zato što ta ogromna penzija ne stimuliše osobu da radi na bilo koji način. Ako osoba ne radi, počinje da se spaljuje. Stoga, savršeno dobro razumem da veteran mora pre svega dobiti posao, dati priliku da se asimilira i ponovo radi.
Koji izazovi nas očekuju nakon završetka rata?
Mi smo već outsourcing psihologa. Potpisujemo memorandume sa pametnim javnim organizacijama koje imaju iskustva u radu sa vojskom, sa veteranima, od 2014. godine. Takođe ćemo imati istrage ne samo o vojnoj nadležnosti, već i o ekonomskom, imovinskom i radnom pravu. Na primer, bio sam u vojsci, žena je odlučila da se razvede od mene, sada tužimo za kuću. Istovremeno, veteran mora biti tretiran sa poštovanjem, sa čašću. Jer na kraju krajeva, to su ljudi koji zaslužuju to poštovanje i čast. Osim, naravno, ako ne dođu i pokucaju vrata iz nogu, ne počnu da udaraju pesnicama o sto. Morate shvatiti da ne postoji prosečan veteran istog tipa koji će se ponašati prema određenom modelu. Tokom ATO-a, rekli su da će glupi vojnik ATO-a doći i baciti granatu. Neki će odustati, ali većina neće. Generalizacija je generalno pošast za našu naciju. Strašno volimo izdaju, Facebook to pokazuje. Iz nekog razloga, naše društvo je rado pokupi „izdaju“, koju savršeno koristi ruska propaganda. Zaista mi nedostaje takva propaganda u našoj zemlji koja bi bila u stanju da kontroliše ruska osećanja na isti način. Još jedan izazov će se ticati finansijskog sektora. Na primer, uslovni Peter, koji je ceo život radio za 22 hiljade UAH ide u vojsku i zarađuje 40-45 hiljada grivna tamo za dve godine. UAH, a u borbenim položajima – 110-120. Kada je ppretvara se u miran život, onda više neće želeti da radi za svoju bivšu platu. U stvari, ako je veteran pravilno radio sa psihologom za mentalne rane, ako ga je porodica čekala kod kuće, onda se postepeno povlači i postaje verovatno dvostruko produktivniji od osobe bez vojnog iskustva.
Kako pomoći vojsci da se integriše u mirno društvo i nađe posao?
U našem Centru za zapošljavanje veterana postoji vagon slobodnih radnih mesta. Veterani zapravo nemaju želju za radom. Na kraju krajeva, postoji takva stvar kao što je post-borbena kompresija. Nekome je potrebno nekoliko meseci da ode, kada se vrati i postane veteran, demobiliše se. Na primer, mesec dana mi je bio dovoljan. U mom životu, posao me je uvek izvlačio iz najtežih situacija, zaradio sam svoje probleme. Postoje ljudi kojima je potrebno šest meseci, godinu dana, posebno ako je došlo do povrede. Postoje i nevidljivi razlozi, osoba ima ruke i noge, ali postoje promjene na psihološkom nivou koje treba izjednačiti. Ako je takva osoba prebrzo bačena u radni vrtlog, može ga mnogo stisnuti i onda to proljeće može puknuti u bilo kojem trenutku, okrenuti se u pogrešnom smjeru. Imam preporuku državi da vojnik koji je otpušten mora proći potpuni psihološki pregled. Po nalogu. Jer ponekad dobijamo takve tempirane bombe, od kojih posebno pate porodice. Apsolutno trezveno razumem da imamo česte slučajeve nasilja u porodici od strane vojske, samoubistava, itd. napred. To se dešavalo tokom čitavog postojanja čovečanstva nakon povratka vojske iz rata. Možemo li stvoriti preventivno društvo koje će zatvoriti ovaj trenutak i da ćemo biti u redu? Ne, neće biti tako, ali moramo pokušati da minimiziramo procenat takvog crnila, bespomoćnosti i pada. U stvari, baza je porodica. Ako su vas očekivali kod kuće, ako ste bili podržani, onda se brzo oporavite. A sada vaša žena postaje vaš pukovnik. Nema potrebe da se plašite toga, nema problema, nema potrebe da bude takav patrijarh domaćinstva: „Ja sam sada vojnik, bio sam u ratu, svi su ustali i postrojili se.“ Normalno je kada vaša žena, koja se brinula o vama, koja je praktično postala veteran sa vama, nije spavala noću, sada želi da se malo igra sa vama.
Nedavno je društvenim mrežama kružio video o tome kako je u Lavovu bivši vojnik navodno tražio novac navodno za put na istok. Kako bi stanovnici Lavova trebalo da se ponašaju u takvim situacijama? Ovo je tako neizvesna situacija, jer je malo verovatno da će biti moguće odmah saznati da li je to zaista branilac ili prevarant.
Imamo sva uputstva u Centru da pomognemo veteranu ili vojniku. Stoga, moramo da pošaljemo ovog veterana / vojnika na ulicu. Pekarskaia, 41.In većini slučajeva, ispostavlja se da to nije baš vojni čovek i on zapravo ne želi da reši svoje probleme, pogodno mu je da dobije nekoliko grivna, jer je u pikselu. Ali zaista je bilo slučajeva kada su momci bili jednostavno zbunjeni, upućeni su nam i dobili su pomoć, imamo ove uspešne slučajeve. Kada momci dođu, samo treba da im objasni i dati im zajednički jezik. Imam dva odlična pomoćnika veterana koji rade u centru, to su bivši oficiri. Oni rade za nas nakon što su ranjeni, tako da će izaći iz svoje kože da pomognu nekome kome je to zaista potrebno.
Kako ljudi u pikselima utiču na formiranje ukupne slike vojnika?
Još jedno pravilo koje bih želeo da uvedem na državnom nivou je zabrana nošenja piksela za one koji nisu u službi. Ne razumem kako osoba može da ide na pecanje u tom pikselu za koji se prolije krv i na kojoj se krv prolive. To je divlje za mene. A ako ste veteran, onda morate imati dozvolu da nosite piksel u svakodnevnom životu za svoje izvanredne usluge državi. Ne govorim o vojnim praznicima, trenucima komemoracije kada veteran odlazi na groblje da poseti svoje pale drugove. Ali, da hoda svaki dan u pikselima, pa čak i u pijanom stanju, onda je to generalno nepristojno. Ali ovo je duga igra. Upravo sada, sa takvim razgovorima, već se krećemo u pravcu da je taj piksel kao još jedna skoro plavo-žuta zastava, jer to zaslužuje.
Nedavno je u Lavovu izbio skandal zbog rampe za veterana u visokoj zgradi. Meštani su to smatrali neestetskim. Kako se veterani mogu izvući iz takvih situacija?
Ovde, cela veteranska zajednica treba da ima značajnu reč. Neophodno je otići na lokaciju kao grupa veterana, objasniti zašto momci koji su izgubili udove u ratu ili zadobili povredu kičme zaslužuju rampu. Još uvek moramo da objasnimo ovo, iako se čini da je očigledno. Umesto toga, čujemo: „ili predugo, ili preveliko, ali stavite mehaničku rampu.“ Konkretno sam saznao koliko košta takva instalacija i rad mehaničke rampe – oko milion grivna. Dok su cene za redovnu rampu su mnogo niže. Takve situacije je vrlo lako naduvati kao skandal, kao sukob. I sada smo na određeni način, kao veteran hitne pomoći. Mi nijedan od sNećemo uvrediti vojnike. Iako možda ne poznajem osobu koja je uvređena. Ali mi ćemo ipak doći i shvatiti. Važno je da i država reaguje, tako da grad reaguje na takve trenutke. Ako nema pravne reakcije, vojska odlučuje da je vreme da se situacija reši sama i onda će biti stvarnih problema.
Šta treba da se promeni u našim glavama – umovima građana čija se zemlja bori za svoju nezavisnost?
Pre svega, naše društvo mora naučiti da ćuti kada je to potrebno. Ćuti. Drugo, naše društvo mora naučiti da bude zahvalno. Nijedan od ovih zgodnih mladih velikih momaka sa protezama, ovo nije proteza za koju je Ivan vezan, ovo je Ivan, koji ima svoju anatomsku osobinu. A da skrenete pogled je poniženje. Možete klimnuti glavom ili reći: „Hvala vam na usluzi.“ Uzgred, ako se vratimo na strano iskustvo, izraz „hvala vam na usluzi“ koristi se zdravo za gotovo u Sjedinjenim Državama za 60-70 godina. Već se ukorijenio u njima u društvu. „Hvala vam na usluzi“ su veoma značajne reči. Najvažnija stvar koju treba da razumemo, naš centar, grad, država je da treba da postoji čast za veterana. Tajna je ovde vrlo jednostavna – ako veteran vidi da je njegova porodica dobrostojeća, on je takođe zadovoljan. Za njega je lično važno da njegova porodica ima beneficije jer je veteran.
Da li mislite da Lavov čini dovoljno da podrži veterane?
Lavov može biti ponosan na svoj program podrške veteranima, koji su zajednički razvili svi odjeli, a naš veteranski centar ga je polirao. U stvari, postoji mnogo različitih bonusa za veterane Lavova AH. Kada odete na sajt gradskog veća, odmah vidite odeljak – „Podrška veteranima iz grada“. Delegacije iz mnogih gradova dolaze u naše centre, gde se planira samo stvaranje veteranskih centara. Dolaze, gledaju kako je sve organizovano velikim očima i kažu da nemaju podršku grada. To je zastrašujuće. Oni rade na nivou javnih organizacija. Na primer, u Vinniciji, čvorište je radilo na račun USAID-a. Šta je sa njima sada? Postoje problemi sa njima. Verujem da bi trebalo da bude odgovornost svakog gradonačelnika, svakog gradskog veća da obezbedi sredstva za veteranski centar u budžetu. Zato što će biti mnogo veterana, to će biti veliki deo društva koji će glasati, plaćati porez, i tako dalje, ali morate da radite sa njima. Morate da radite sa njima na njihovom jeziku, zbog čega su potrebne ove veteranske ćelije. Ne radi se o mestima gde će se veterani okupljati, piti čaj i raspravljati o svojim vojnim pobedama. To su takvi logistički centri za rešavanje problema.
Da li Lavov dovoljno radi na pristupačnosti u gradu?
Sa gospođom Irinom Maruniak, sada radimo na veoma pristupačnosti. Takođe pokušavamo da informišemo ljude da će veteran sa invaliditetom živeti u skoro svakoj kući, ili kroz kuću, tako da je prisustvo rampi u prodavnicama, u stambenim zgradama, pristupačnost u prodavnicama, kafićima obavezna. Odgovarajuća širina vrata, inkluzivne svlačionice – to bi trebalo da postane norma. Zato što ovi ljudi žele da dođu i ostave novac, ali samo ako se tamo osećaju prijatno. Uzgred, sada razmišljamo o uslovima stanovanja za veterane, posebno one sa invaliditetom. Tako da imaju priliku da žive u punopravnim uslovima i izađu van u invalidskim kolicima, tako da se ne penju uskim stepenicama starih visokih zgrada. Biće neophodno da se sprovede ceo program. Čovek ne može da se skrene bočno, skokom, na laktovima na četvrti ili peti sprat. Biće potrebno razmišljati o stambenim kreditima, o raznim programima za vojsku. Veterani i vojno osoblje treba da imaju bonuse za ono što su učinili za državu. Oni su ispunili najveću dužnost, sada imaju mnogo više prava od onih koji se nisu borili. I morate se pomiriti sa ovim.
Kako pravilno komunicirati sa vojskom / veteranima kako ne bi izazvali sukob?
Mogu samo da zahvalim ratu što nas je prisilio da naučimo kako da pravilno razgovaramo sa ljudima. Morate da razgovarate sa veteranima na isti način kao i sa običnim ljudima. Veoma smo navikli na grubost. Navikli smo na one „DRAGI, IZVINJAVAM SE“. Moramo da uništimo moralno ljude koji nastavljaju da budu grubi i ponašaju se kao svinje. Moramo se odnositi jedni prema drugima s poštovanjem. Veteran će reagovati na nepoštovanje, neće ga „progutati“. Evo odgovora, kako razgovarati sa veteranima – samo budite ljubazni. U Galiciji, reč „izvinjavam se“ može zvučati ne samo „izvinjavam se“, već jednostavno „izvinjavam se“. Još jedna važna stvar je da ako vidite veterana sa invaliditetom, to ne znači da morate da trčite da ga gurnete u invalidska kolica ili da mu torbe. Prvo, pitajte da li mu je to potrebno. Vrlo je jednostavno. Na primer, čučnem kada razgovaram sa momcima koji su u invalidskim kolicima, tako da su nam oči na istom nivou. Radi se o poštovanju, radi se o časti. Ako vam je žao zbog toga kako se osoba vozi u invalidskim kolicima, znoj teče iz njega, ne pomerajte se bezHoću, jer je možda ovaj tip dozvolio sebi da ode u toj stolici po prvi put. A sada uči, prilagođava se. Pitaj. Ako vaše dijete pita kakvu nogu ima vaš ujak, ujak neće imati ništa protiv ako mu dovedete dijete. Svi moji veterani su spremni da kažu, posebno deci, da ih puste da dodirnu. Deca treba da shvate da je to norma, da među nama postoje ljudi sa određenim anatomskim karakteristikama.
Vi ste bili šef Lavovskog centra za pružanje usluga borcima skoro godinu dana, zašto ste pristali na ovu poziciju, koji su bili vaši ciljevi?
Otišao sam tamo jer mi je ponuđen posao, da budem iskren. Kada sam došao na sastanak sa Andrejem Ivanovičem, pitao me je šta želim da radim. Iskreno sam rekao da sviram muziku. Imam takvu bazu – ovo je muzika i porodica, sve ostalo dolazi iz ovoga. I desilo se da je u tom trenutku bilo upražnjeno mesto za šefa veteranskog centra. Ponuđen mi je ovaj posao. Bio sam srećan što sam imao priliku, pre svega, da ponovo budem komandant. Sada sam komandant. Imam svoje štićenike, to su takođe jučerašnji vojnici, koji razumeju šta je podređenost i sve ostalo. Imam vremena da pravim muziku i radim negde sa skraćenim radnim vremenom, tražim neke mogućnosti da zaradim novac, sada se osećam prijatno. Ciljevi koje sam postavio su da se čuju i koriste kao filter za pogled veterana. Istovremeno, ne pretvaram se da sam jedini glas veteranskog društva, jer postoje različita mišljenja. Zato radim sa fokusnim grupama veterana, sastajemo se online ili offline i razgovaramo o raznim pitanjima.
Kako vam borbeno iskustvo pomaže da radite u ovoj oblasti?
Veoma sam pragmatičan. Obično, ljudi zaista žele da pritisnu sa emocijama. Ako osoba ima pravo na nešto, onda ću ga braniti, ali ljudi vrlo često žele da promene zakone za sebe.
Šta biste još želeli da uradite za veteransku zajednicu?
Mnogi veterani predlažu da napravim motociklistički klub za veterane. Razumem da je najvažnija stvar za veterane da imaju neku vrstu sopstvene ćelije. Oni koji prije rata nisu imali hobi, onda se ta stvar pogoršava u njima i žele se baviti sportom, žele da rade svoje, napuste svoj prethodni posao i, na primjer, otvore vlastitu radionicu, pab. Pojavljuje se hrabrost. Imamo odličan program u Odeljenju za ekonomski razvoj, zove se „Hrabrost za biznis“. Veterani se uče da pišu granate, otvaraju samostalno vlasništvo, mnogi su spremni da promene svoje živote, uprkos činjenici da imaju 40+ godina. Imam želje da veterani slušaju sebe. Tako da oni rade u svojim životima onako kako se osećaju prijatno. Želim da poželim svim veteranima i njihovim porodicama da podržavaju jedni druge, na način na koji smo se evakuisali sa bojnog polja i pokrili. Ova prijateljska stvar treba da funkcioniše i u civilnom životu. Sanjam da se sve dešava ovako.
(OznakeToTranslate)Andrij Žolob
