Dok tim starog novog predsednika Sjedinjenih Američkih Država najavljuje moćan plan za zaustavljanje rata u Ukrajini, ruske okupacijske snage nastavljaju granatirati mirne ukrajinske gradove. Na primer, Odesa – koja periodično dobija samo zato što se nalazi na obali, tako da je prilično pristupačna meta, za razliku od Lavova ili Černivca. Pa, samo je zgodnije pucati – praktičnost, ništa lično.
U noći 1. februara, Rusi su pogodili istorijski centar Odese. Oštećen je hotel Bristol u ulici Italianskaia. I predlažem da se detaljnije zadržimo na ovom predmetu – iako, u stvari, specifično ime ovde ne igra nikakvu ulogu, jer u tom delu glavnog ukrajinskog lučkog grada, gde god da uperite prstom, ući ćete u neko istorijsko ime. Pa ipak.
Šta je Bristol Hotel? Ovo je primer neobarokne arhitekture, izgrađene krajem devetnaestog veka, prve četvorospratne hotelske zgrade u Odesi. Ako niste pogodili do čega vodim, reći ću otvoreno – ovo je jedan od najsjajnijih primera ruske carske arhitekture u Odesi. U tom gradu koji Rusi – od žestokih imperijalaca do čistih liberala – smatraju drugim rečima, ali sa istom suštinom, „ruski grad“. I to je delimično tačno. Tačno onoliko koliko je Lavov poljsko istorijsko nasleđe, a Jekaterinodar (današnji Krasnodar) ili Jeisk je ukrajinski.
To je, uglavnom, ovaj grad, za razliku od Lavova pomenutog u prethodnom paragrafu, zaista nije stran Rusima. U ovom gradu, šta god da se kaže, ti ruski pisci su rođeni, odrasli, vaspitani, bez kojih je nemoguće zamisliti književnost našeg, nažalost, komšije. Odesa je grad Leonida Utesova, glavnog carskog pevača prve polovine dvadesetog veka. Još jedan kultni lik za rusku kulturu rođen je u Odesi, već u drugoj polovini tog veka – Mihail Žvanecki. Na kraju krajeva, jedan od najsjajnijih pozorišnih fenomena Putinove Rusije, „Kvartet I“ napola čine stanovnici Odese.
I šta vidimo? I vidimo da Rusi lako, pobednički, pogađaju ne samo grad koji smatraju svojim – to smo već videli više puta. Ne, oni uništavaju svoju sopstvenu istoriju. Istorija carske arhitekture. Odesa je krajem devetnaestog veka bila jedan od ključnih gradova Ruske imperije, a Bristol je bio jedan od najluksuznijih hotela u ovom gradu.
Da li je to zaustavilo Ruse? Nikako. I nije mogao da ga zaustavi. Jer, kao što smo već videli i u Donbasu i u Kurskoj oblasti – da bi ispunili naređenje, ovi robovi (ne možete drugačije nazvati trenutnu rusku vojsku – nakon brojnih video potvrda o tome kako komandanti voze vojsku u bitku na štakama, ovo je možda najtačnija definicija trenutnog stanja i ruskih oružanih snaga i lokalnog stanovništva u celini) spremni su ne samo da unište ono što su juče nazvali i sutra će zvati svojim gradom. Oni su spremni da ubiju svoje stanovnike.
I „sopstveni“ bez ikakvih navodnika i pojašnjenja – jer u Kurskoj oblasti pogađaju teritoriju koju trenutno kontrolišu Oružane snage Ukrajine, kao što je bila i jeste u Donbasu, gde pokušavaju da zauzmu regione koji su proglašeni svojim. A postavlja se i pitanje: šta onda oni smatraju svojim? Za njih je Bakhmut bio „ruski grad“ jer, kako kažu Z-patrioti, „Rusi su vekovima živeli u Donbasu“. (Naravno, ovo je laž, kao i sve što kažu, ali neka bude.) Šta su „oslobodili“? Šta ste dobili? Ne postoji grad. Jednostavno je uništena. Ne postoje „ruski ljudi“ koji su „živeli vekovima“. Oni su ili ubijeni ili ostavljeni. Šta je njihovo u Bakhmutu? Znak na ulazu u nekadašnji grad? (Ne treba ga menjati, za razliku od Mariupolja / Mariupolja.)
Tako je i sa Odesom. Šta žele da „oslobode“ takvim metodama? Ruševine u kojima se neće spominjati sam grad, ili njegovi stanovnici, bilo šta? Znak pod kojim će onda izgraditi „svoju“, svoju, „ispravnu“ Odesu? U principu, to je upravo ono što vidimo u Mariupolju, koji su okupatori zapravo uništili, a sada grade novi grad, u kojem ne dozvoljavaju bivšim stanovnicima – koje su pre tri godine patetično nazivali „svojim“.
Uzgred, o Bristolu. Na udaljenosti od 550 metara od njega stoji spomenik Puškinu. Onaj koji ukrajinske vlasti još uvek ne mogu da demontiraju, iako je krajnje vreme – jer su imperijalni spomenici (zbog položaja samog carstva) isti markeri „svojeg“ kao i jezik. 550 metara. Ovaj put nije stigao, ali sledeći put može lako da odleti do spomenika. Mislite li da će Rusi, koji su toliko ponosni na „naše sve“, zažaliti zbog ovog spomenika? Pitajte one koji su videli granatiranu Svjatohirsku lavru UPC-MP.
A u isto vreme, Ukrajinci pokazuju fundamentalno drugačiji nivo odnosa prema nekom drugom. Toliko da je čak i ruski ombudsman Moskalkova bio primoran da prizna da je u Sudži pod kontrolom Oružanih snaga Ukrajine (a to je, podsećamo, Kurska oblast, odnosno međunarodno priznata teritorija Ruske Federacije, a ljudi se tamo identifikuju kao Rusi), odnos prema civilnom stanovništvu je da donese hranu i hranuda traje. Možete li zamisliti takve stvari na ukrajinskim teritorijama koje je okupirala Rusija?
Ali šta da kažemo ako se ponašaju kao okupatori na svojim pograničnim teritorijama. I sa svojim vojnicima, koji su natjerani u bitku sa ranama ili ubijeni da bi se popeli preko leševa kroz bodljikavu žicu (postoji i takav video iz ovog rata) – čak ni ne kao stranci, već kao divlje životinje. Iako ako je neko divlja životinja, to je ruski vojnik. Čitav mit oko „ruskog vojnika“, koji je stvoren vekovima, od vremena Suvorova do predstava Hrishkovets, pretvorio se u prašinu tokom rata u Ukrajini. Zahvaljujući modernim tehnologijama, svet je video pravo lice ruskog vojnika.
Ali glavna stvar za nas je da oni stanovnici Odese, Zaporožja, Harkova i drugih gradova koji još uvek misle da su „njihovi“ jer Rusi to vide. Rusi će ubijati svoj narod ništa manje hladnokrvno. Ili možda sa više okrutnosti, jer su to „izdajnici“. Kao što je jednom rekla propagandistkinja Kremlja Julija Vitjazeva, koja je rođena u Odesi: „Ne mogu oprostiti narodu Odese izdaju.“ To jest, činjenica da su se neočekivano ispostavilo da su Ukrajinci za nju i da zaista brane svoje. Onaj koji su Rusi – koji takođe polažu pravo na ovu imovinu – spremni da jednostavno izbrišu u prah.
Ruski ratni zločini
