Oštro zagrevanje retorike između Vašingtona i Moskve, koje se dešava u poslednje vreme, ne može se ignorisati. Fundamentalna nevoljkost nove američke administracije da Rusiju nazove agresorom, a Putina diktatorom, kao i komplimenti Donalda Trampa gospodaru Kremlja, svedoče o sistematskoj i svrsishodnoj prirodi takvog ponašanja. Nešto se definitivno dešava između Sjedinjenih Država i Rusije. Ali niko ne može tačno da odgovori na pitanje šta tačno i šta uopšte može da dovede.
Naravno, možete se uveriti da su Trumpove verbalne naklone Ruskoj Federaciji njegova lukava taktika. Kažu da je američki predsednik veliki majstor sklapanja poslova. Izabrao je ovaj put jer želi da namami Putina u zamku. Kada ruski diktator više neće imati put nazad i moraće da napravi ustupke i zaustavi neprijateljstva. Ali šta ako je, u stvari, sve jednostavno jednostavnije? A poenta nije u lukavom planu američkog lidera, već u činjenici da on zapravo duboko u sebi ima simpatije prema Putinu. I on ne veruje da je Ruska Federacija krivac za rat.
Očigledno je da imamo posla sa nečim više od diplomatske igre Bele kuće. Demonstrativno glasanje Sjedinjenih Država protiv ukrajinske rezolucije u UN-u, koja je sadržavala klauzulu o priznavanju Rusije kao agresora, sada je zvanični stav američkih vlasti, a ne samo slučajni nesporazum. Kao i stav Vašingtona da se koncentriše samo na pozive na mir, ignorišući uzroke rusko-ukrajinskog rata i izjednačavajući agresora i žrtvu.
Sve je više i više razloga da se veruje da je Trumpov tim u iskušenju da ponovo pokrene odnose sa Rusijom. Činjenica da su se svi prethodni restartovi završili neuspešno ne zaustavlja novu administraciju. Strateški cilj takvog koraka je fiksna ideja, o kojoj sanjaju mnogi zapadni političari. To je da se Ruska Federacija odvoji od saveza sa Kinom i privuče je na stranu Zapada. Ili barem učiniti ga neutralnom strankom u hipotetičkom sukobu sa Nebeskim carstvom. Dodatni bonus za Sjedinjene Države je pristup prirodnim resursima ruskih teritorija.
Sjedinjene Države imaju određeno iskustvo u igranju na kontradikcije između Pekinga i Moskve. Sedamdesetih godina prošlog veka, Vašington, nakon dugog perioda međusobnog neprijateljstva, prilično je uspešno uspostavio odnose sa Kinom, koja je postala protivteža SSSR-u. Svetski komunistički logor je konačno podeljen. Kina je nakon toga dobila velikodušan protok investicija i tehnologije. U to vreme, Zapad je naivno verovao da će ekonomski rast neminovno prisiliti Kinu da ponovi sudbinu drugih „azijskih tigrova“, demontira autoritarni model upravljanja i krene putem demokratije. U stvari, sve je pošlo malo naopako. Zapad je, umesto strateškog partnera, podigao kineskog autoritarnog zmaja sa tvrdnjama o svetskoj hegemoniji. Sada su Sjedinjene Države u iskušenju da iskoriste Rusku Federaciju da se suprotstave jačoj Kini. Međutim, situacija 2020-ih je fundamentalno drugačija od 1970-ih. Kina nije počinila akte agresije pre 50 godina i generalno se ponašala skromno na međunarodnoj sceni. Dok Rusija vodi agresivni rat, preti Zapadu i traži nove sfere uticaja. Pored toga, teško je zamisliti da bi se Kina, koja kontroliše značajan deo ruske ekonomije, prećutno složila sa kretanjem Moskve prema Sjedinjenim Državama.
Ne potcenjujte Rusiju. Putin je iskusan i podmukli oficir KGB-a koji može da igra svoju igru. Za Trumpa, koji ima mnogo ranjivosti i voli laskanje, može se činiti da je ruski predsednik spreman za mir i obostrano korisne kontakte. Ali to može biti i suptilna manipulacija. Za ruskog diktatora dovoljno je samo reći ono što Tramp želi da čuje. Stoga Putin zadovoljava ponos američkog lidera govoreći o ukradenoj pobedi 2020. godine i ruga se Evropi, udovoljavajući vlasniku Bele kuće. Putin takođe poziva Sjedinjene Države sa pristupom prirodnim resursima i izražava spremnost da razgovara o smanjenju vojske od 50%. Istovremeno, to ga ne sprečava da održava redovne razgovore sa kineskim liderom Si Đinpingom i izjavljuje blisko prijateljstvo i uzajamnu podršku.
Ukrajina ima razloga da bude uznemirena zbog približavanja Amerike i Rusije. Ali postoji i razlog za nadu da se nova verzija pakta Molotov-Ribbentrop, u kojoj će Moskva i Vašington deliti sfere uticaja, još uvek može izbeći. Nemoralna dela vole mir i tišinu. Priprema za nepravedne sporazume, u kojima moćnici ovog sveta odlučuju o sudbinama i granicama drugih ljudi, uvek se odvijala u atmosferi misterije i ne-publiciteta. Ni Hitler ni Staljin nikada nisu javno govorili o svojim namerama da postignu strateški sporazum i podele Evropu. Uoči 23. avgusta 1939. godine, nije bilo meseci javnih izjava i razmene komplimenata između nemačkih i sovjetskih diktatora. Pripreme za pakt Molotov-Ribbentrop sprovedene su u atmosferi duboke misterije i trajale su samo nekoliko dana. Tajni protokol za to je bio poverljiv. Obe strane su učinile sve što je moguće kako bi se osiguralo da informacije o njemu neTala je poznata svetu.
Preterani publicitet ovog procesa može ometati zbližavanje između Ruske Federacije i Sjedinjenih Država, što će neminovno prouzrokovati gubitke ugleda koji su nepoželjni za Trampa. Trumpovo ponašanje stoji u oštroj suprotnosti sa onim političara iz prošlosti, koji su se pripremali za izdajničke sporazume ili izdaje saveznika. Američki predsednik, sa svojom neshvatljivom snishodljivošću prema Putinu i Rusiji i oštrom kritikom Zelenskog, zapravo šokira veći deo američkog društva. Ne zaboravite da samo 8% Amerikanaca ima pozitivan stav prema Rusiji, a samo 9% deli pozitivan stav prema Putinu. Nametljivo ponašanje administracije Bele kuće prema agresorskoj državi izaziva prilično gađenje i nerazumevanje među američkim saveznicima širom sveta. Putin je previše otrovna figura. Za previše zbližavanja sa njim, svaki političar u zapadnom svetu rizikuje da plati previsoku cenu. Tramp nije izuzetak od ovog pravila.
Godine 1905. američki predsednik Teodor Ruzvelt pokrenuo je zaključivanje mirovnog sporazuma između Japana i Ruske imperije. Pregovori su se odvijali u Sjedinjenim Državama i nisu bili laki. Iako je Rusija poražena u ratu, Japan nije imao značajne resurse za nastavak neprijateljstava. Strane u pregovorima su teško napravile kompromise. I Teodor Ruzvelt je morao da interveniše s vremena na vreme i vrši pritisak na svakog od njih kako sporazum ne bi bio poremećen. Na kraju, nakon niza bolnih kompromisa od strane Tokija, Ugovor iz Portsmuta je potpisan 5. septembra 1905. godine. To je izazvalo talas ogorčenja i masovnih nemira u Japanu zbog značajnih ustupaka Rusiji. U Ruskoj imperiji, potpisivanje mira takođe nije zaustavilo revolucionarne procese i građansku konfrontaciju, koja je počela u januaru 1905. godine. Ali predsednik Ruzvelt je dobio Nobelovu nagradu za mir 1906. godine za svoje napore. Možda i Donald Tramp sanja o tome da krene stopama Teodora Ruzvelta i osvoji lovorike izvanrednog mirotvorca. Ali da li će Tramp moći da ignoriše stvarnost dugo vremena, a to je da Rusija nije samo jedan od učesnika u ratu, već agresor i neprijatelj Zapada?
Vladimir Putin
