Značajno je da se godišnjica ruske invazije na Ukrajinu otprilike poklapa sa godišnjicom početka ruske operacije okupacije Krima. Na kraju krajeva, prvi događaj nekako sledi iz drugog. Može se pretpostaviti sa velikim stepenom verovatnoće da ako je bilo moguće sprečiti okupaciju Krima u februaru 2014. godine, tada, najverovatnije, ne bi bilo invazije na Donbas u aprilu iste godine, a samim tim i tragedije 24. februara 2022. godine. Da li su to naivna razmatranja, a ruska invazija bi se dogodila na ovaj ili onaj način – sa ili bez okupiranog Krima i ORDLO-a? I da li je u principu postojala šansa da se zaštiti Krim, da se ne dozvoli da bude okupiran? Da li je imalo smisla pokušati da se pruži pravi otpor?
Znamo da je operacija zauzimanja ukrajinskog poluostrva počela 20. februara 2014. godine. To jest, kada je Viktor Janukovič još bio u Bankovi, još uvek se smatrao punopravnim predsednikom i pregovarao sa opozicijom i stranim posrednicima. Da li je neko očekivao da će uskoro skupiti sve svoje manate i požuriti u Rusiju? Da će ga Vrhovna Rada lišiti ovlašćenja i izabrati Oleksandra Turčinova za privremenog predsednika? Ne, niko nije ni znao za to na dan početka „krimske operacije“. Osim što je Kremlj mogao da posumnja da će pobunjeni demonstranti na Majdanu upasti u predsedničku rezidenciju i silom svrgnuti Janukoviča. Ali to nije ništa drugo do hipoteza, koja, iskreno govoreći, ne korelira previše sa stvarnošću, uprkos agresivnim izjavama nekih učesnika u Revoluciji dostojanstva.
27. februara na Krimu su se iznenada pojavili „zeleni ljudi“ – prvi „ihtamneti“ koji su, prema ruskom diktatoru Putinu, „kupovali vojne uniforme i oružje na vojnom tržištu“. Nove ukrajinske vlasti, u konfuziji radikalnih promena, nisu imale vremena da na vreme reaguju na alarmantan razvoj događaja. A onda je vreme jasno igralo protiv Ukrajine i prozor mogućnosti za otpor se zatvarao fantastičnom brzinom. Jer dok se vojno-političko rukovodstvo u Kijevu oporavljalo, „mali zeleni ljudi“ zajedno sa „Kozacima“ zauzimali su upravne zgrade, blokirali ukrajinske vojne jedinice, a tamo ih je bilo mnogo i mogli su se oduprijeti godinama.
U februaru 2016. godine, odnosno dve godine nakon opisanih događaja, Savet za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine skinuo je oznaku tajnosti sa transkripta sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine, koji je održan 28. februara 2014. godine, u vezi sa tadašnjim događajima na Krimu. Objavljivanje transkripta imalo je efekat informativne bombe. Na kraju krajeva, političke glasine su jedna stvar, a objavljuju se zvanični dokumenti koji postaju one „tvrdoglave činjenice“ koje se ne mogu tako lako odbaciti.
Evo nekoliko citata. Prvo, izveštaj tadašnjeg ministra odbrane Ukrajine Ihora Tenjuha o spremnosti ukrajinske vojske u zemlji uopšte, a posebno na Krimu, da se suprotstavi pokušajima ruske okupacije: „Nismo spremni za rat punog obima. Treba nam vremena, potrebna nam je pomoć … Govoriću iskreno. Danas nemamo vojsku. Sistematski su ga uništavali Janukovič i njegova pratnja pod vođstvom ruskih specijalnih službi. Danas možemo okupiti iz cele zemlje vojnu grupu od oko 5 hiljada vojnika sposobnih za obavljanje borbene misije. Možemo ih baciti na Krim, ali to neće rešiti problem Krima. Samo ćemo ih staviti tamo. A šta da radimo sa hiljadama kilometara granice i ruskim pripremama za invaziju? Kada ujutro dođu iz Černihivske oblasti, oni će biti u Kijevu do večeri.“
Gospodin Tenjuh je takođe rekao da je ne samo Krim, već i cela Ukrajina okružena neprijateljskim trupama duž perimetra sa tri strane (osim zapadne). „U pravcima Kijeva, Harkova i Donjecka već je koncentrisano 38 hiljada ljudi, 761 jedinica naoružane tenkovske opreme, 2200 oklopnih vozila, 720 artiljerijskih raketnih sistema za višestruko lansiranje, kao i do 40 jurišnih helikoptera i 90 helikoptera za borbenu podršku, kao i 90 jurišnih aviona. U Crnom moru je 80 ratnih brodova Ruske Federacije otišlo na borbenu dužnost“, upozorio je tadašnji šef vojnog odeljenja.
Da li je vredelo pokušati da se uradi bar nešto čak i u tako nepovoljnoj situaciji? Pa, na primer, da deblokiraju vojne jedinice, jer ih je blokirala šačica prerušenih „Kozaka“. I takođe da daju komandu marincima da oslobode državne objekte od naoružanih „neidentifikovanih“ osoba. Takođe je bilo moguće povući tenkove i blokirati republičke autoputeve, itd.
Možda je to bilo moguće, ali šta da kažem sada, jer istorija nema uslovni način. Pa zašto nije bio efikasan plan za suprotstavljanje okupaciji usvojen na sastanku Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu pre 11 godina? Koji je tada zagovarao odlučnu akciju – pre svega, vršilac dužnosti predsednika Oleksandra Turčinova. Transkript jasno pokazuje kako on stavlja na glasanje nacrt odluke Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu o uvođenju vanrednog stanja: „Ko je za? Opozovite izbor. „Za“ – samo Turčinov. To znači dao odluka nije donesena.“ Nije uzalud dobio nadimak „Krvavi pastor“.
Ko se najodlučnije protivio aktivnim akcijama? Bivši šef Turčinova je Julija Timošenko. Zašto je bila prisutna na tako važnom sastanku Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu ostaje misterija. Na kraju krajeva, ona dugo nije bila na čelu vlade, nije imala čak ni mandat zamenika ili bilo kakvu minimalnu državnu poziciju – samo potvrdu o puštanju iz zatvora. Da, ona je običan građanin, pa, ona je takođe političar. Evo šta je tada rekla:
„Konsultovao sam se sa najiskusnijim ljudima i mogu reći da Putin želi da sprovede abhazijski scenario i samo čeka da mu damo razlog. Da li se sećate kako je Sakašvili pao na svoju provokaciju i izgubio! Nemamo pravo da ponavljamo njegove greške. Razgovarao sam i sa našim stranim partnerima, a oni takođe potvrđuju da su ruske trupe na granicama i traže da se ne kreću. Moramo ih slušati, jer bez njih smo potpuno nemoćni. Stoga, danas moramo moliti celu međunarodnu zajednicu da se zauzme za Ukrajinu. To je naša jedina nada. Nijedan tenk ne bi trebalo da napusti kasarnu, nijedan vojnik ne bi trebalo da uzme oružje, jer bi to značilo gubitak. Nema vanrednog stanja i nema aktivacije naših trupa. Moramo postati najmiroljubivija nacija na planeti, samo se ponašati kao golubovi mira“, čitamo u transkriptu.
Čitamo i ne verujemo. Ili je to zaista rekla hrabra i borbena Julia. Smešno je to što je kasnije više puta prigovarala trenutnom ukrajinskom rukovodstvu zbog predaje Krima i dokazivala da je spremna da ide gotovo sama sa mitraljezom kako bi ponovo osvojila okupirano poluostrvo. Kako je mogla da zna da će transkript zatvorenog sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu biti deklasifikovan i objavljen, pa čak i uskoro.
Ali da li je vredno žaliti se na Juliju Timošenko? Isplati se, ali ne zbog toga. Značajan trag grehova već se proteže iza njega. Međutim, što se tiče Krima, situacija je zaista bila krajnje neizvesna, a abhazijski scenario uplašio je ne samo Timošenko, već i mnoge političare i nepolitičare. I da, naša vojska nije bila spremna za otvorenu oružanu konfrontaciju sa Rusijom, pre svega moralno. U to smo se uverili u aprilu 2014. godine, kada je šačica ruskih bandita predvođenih Strelkov-Girkinom lako zauzela grad za gradom u Donbasu.
A onda smo verovali u svemoć Sjedinjenih Država i čvrstu nameru Vašingtona da zaštiti naš suverenitet, teritorijalni integritet i nepovredivost granica. Da li se sećate poznatog po svojoj lepoti i apsurdu nenaoružanog marša ukrajinskih pilota Sevastopoljske taktičke vazduhoplovne brigade koju je predvodio pukovnik Julij Mamčur u vojnoj vazduhoplovnoj bazi u Belbeku. Hodali su ponosno sa podignutim glavama, pevajući „Još nisam mrtav!“. Nisu imali mitraljeze ili pištolje u rukama, samo zastave – plavo-žute i crvene (!?). Išli su protiv ruskih okupatora naoružani do zuba. Nekoliko rafala mitraljeza u vazduh izveli su Rusi. Bilo je uzvikiva: „Ustani, ustani, pričaj! Pucaćemo u noge.“ Kao odgovor, jedan od ukrajinskih pilota je uzviknuo: „Amerika je sa nama, ceo svet je sa nama!“
To jest, postojala je velika nada za Sjedinjene Države, za NATO, za njihovu vojnu moć, ekonomsku moć i uticaj. Mnogi su tada bili sigurni da se Kremlj neće usuditi da stane na prue sa takvom snagom. Može biti tako, ako je Vašington zaista i aktivno stao na našu stranu. Zašto smo verovali da će Amerikanci učiniti upravo to? Zato što su i dalje verovali u Budimpeštanski memorandum. Iako ne, reč „verovao“ se ovde ne uklapa. Pokušaću da objasnim o čemu se radi. Da, misleći ljudi su shvatili da memorandum nema ni najmanju pravnu snagu da natera „Ameriku i ceo svet“ da se zauzmu za nas. Bilo je jasno da ovaj dokument nije vredan papira na kojem je napisan. Ovde je teško ne složiti se sa predsednikom Volodimirom Zelenskim, koji je, prema Ukrposhti, rekao: „Budimpeštanski memorandum se je***!“.
Međutim, postoji pravna sila, i postoji zdrav razum. I zdrav razum nam je rekao da Sjedinjene Države i druge nuklearne zemlje treba da učine sve što je moguće da zaštite Ukrajinu od zadiranja, bez obzira na to da li memorandum to prisiljava ili ne. Zato što se Ukrajina odrekla svog nuklearnog oružja za peni, odrekla se svog nuklearnog statusa u ime mira i detanta međunarodnih tenzija. I ako će potpisnici Budimpeštanskog memoranduma tako lako baciti zemlju koja pristane da se odrekne svog nuklearnog oružja nekoj nuklearnoj državi, a još više državi garantu, još više državi koja je nabavila to oružje i sada preti da će ga upotrebiti protiv same zemlje koja se odrekla tog oružja, koliko bi se onda idiot usudio da se odrekne postojećeg nuklearnog kišobrana u budućnosti. Odnosno, čitava politika neširenja nuklearnog oružja, koju su Sjedinjene Države toliko lobirale, leti pod mačjim repom.
Ali ispostavilo se da ova logika nije svojstvena Sjedinjenim Državama. Sve što je tadašnji američki predsednik Barak Obama uradio u ovoj situaciji – Ovo je uporno tražilo od ukrajinskog rukovodstva da se uzdrži od bilo kakvih akcija aktivnog otpora. I, možda, upravo je to, a ne pacifistički govor gospođe Timošenko, postalo glavni faktor u sramnoj neaktivnosti ukrajinskog rukovodstva tokom „krimske operacije“.
Ko zna, možda ako počnemo da se aktivno odupiremo, ako bi naši marinci i drugi vojnici na Krimu prešli na one akcije koje su predviđene vojnom poveljom, onda Amerika ne bi imala drugog izbora nego da nas vojno podrži. A Rusija se ne bi usudila da dalje razvija operaciju na stranoj teritoriji. Međutim, kao što je već pomenuto, istorija nema uslovni način. Tako smo na kraju dobili okupaciju Krima, invaziju na Donbas i invaziju u punom obimu.
(TagsToTranslate)Barak Obama
