Predsednik Ukrajine nedavno je dao glasnu izjavu o nuklearnom oružju. U intervjuu za italijanske novine Il Foglio Volodimir Zelenski je izrazio mišljenje da je transfer ukrajinskog nuklearnog arsenala 1994. godine pod pritiskom Sjedinjenih Država i Rusije bio ne samo opasan, već i donekle tragična greška, posebno u svetlu kako su se događaji razvijali nakon 2014. godine. Koliko je prikladno takvo gledište u današnjim uslovima?
Dozvolite mi da vas podsetim da je problem Budimpeštanskog memoranduma (dokument prema kojem je Ukrajina prebacila bojeve glave u Rusiju) više puta podstaknuta od strane raznih ukrajinskih političkih snaga. Istovremeno, bivši predsednik Leonid Kravčuk, koji je potpisao ovaj papir, nema pravnu snagu, nisu se čule razočaravajuće reči. Svojedobno je strpljivo objašnjavao da je država morala da preduzme tako nepopularan korak iz bezbednosnih razloga i s obzirom na nedostatak novca: bojeve glave su istekale, postajale su izuzetno opasne, a Ukrajina tada nije imala 80 milijardi dolara da ih zameni.
Razmatranje Budimpeštanskog memoranduma izvan konteksta geopolitičkih događaja tih godina nije samo neobećavajuće, već i fundamentalno pogrešno. U to vreme, svetska zajednica je nastojala da ojača međunarodnu bezbednost i smanji broj nuklearnih sila. Pitanje neširenja nuklearnog oružja bilo je jedan od prioriteta u međunarodnoj politici, a Ukrajina nije mogla ignorisati ovaj globalni trend. Odluku o prenosu nuklearnog arsenala diktirala je upravo potreba da se pokaže njihova posvećenost miru i želja za ekonomskom saradnjom sa vodećim zemljama.
Nažalost, tadašnjem rukovodstvu Ukrajine nedostajalo je predviđanje, a dokument je sastavljen potpuno pogrešno. Bezbednosne garancije koje je Ukrajina navodno dobila od Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Rusije pokazale su se kao prazne reči. Iza njih nije bilo ničeg praktičnog. To je, a ne nedostatak nuklearnog oružja, ruski diktator Putin iskoristio kada je pokrenuo agresiju na Ukrajinu. Osetite razliku.
Bez obzira koliko paradoksalno zvučalo, Ukrajina danas ne bi trebalo da žali što nema nuklearno oružje. Rat koji je podstakao kremaljski bandit, srećom, nije prešao opasnu liniju preko koje bi mogla doći globalna apokalipsa. To se nije dogodilo, kao što proizilazi iz izveštaja svetskih medija, posebno zahvaljujući Kini, koja je Putinu rekla „ne“ kada je razmišljao o pokretanju „ograničenog“ nuklearnog udara na Ukrajinu 2022. godine.
Ko zna kakav bi stav Kina zauzela po ovom pitanju da Ukrajina ima nuklearno oružje. Ne zaboravite da Nebesko carstvo ima mnogo prijateljskije odnose sa Moskvom nego sa Kijevom.
Naravno, istorija nema uslovni način. Pa ipak, (barem da se ohladi vruće glave) vredi razmisliti: da li bi Ukrajina mogla da koristi nuklearno oružje za odbranu od jačeg agresora koji je koristio samo konvencionalno oružje? Ne, ne i ne! Ako bi Ukrajina pokušala da to uradi, Zapad, Kina i mnoge druge zemlje bi je verovatno tretirale potpuno drugačije. Niko ne želi da proguta nuklearnu prašinu zbog inkontinencije svojih suseda.
Moramo biti realni – naša odgovornost prema našim potomcima obavezuje nas da to učinimo. Danas, čak i tako moćna zemlja kao što su Sjedinjene Države ne pokušava da meri nuklearne mišiće sa Rusijom. Ako, ne daj Bože, neko u Ukrajini razmišlja o obnavljanju nuklearnog arsenala i pokušaju da ga zamahne, situacija se neće razvijati u njihovu korist. U nuklearnom sukobu nema pobednika.
Čitav tok svetskih događaja govori da Ukrajina treba da se pomiri sa svojim statusom bez nuklearnog oružja. Pa čak i biti ponosan na to. U jednom trenutku, mlada zemlja je dala veoma značajan doprinos razoružanju i jačanju međunarodne bezbednosti. Ovo treba ceniti. I civilizovane zemlje, ne sumnjam, to su cenile, zbog čega nisu ostavile Ukrajinu samu sa zlonamernim prekršiteljem međunarodnog prava.
Druga stvar je da takvi učesnici u Budimpeštanskom memorandumu, kao što su uticajne Sjedinjene Države i Velika Britanija, snose punu moralnu odgovornost za činjenicu da su se njihove garancije pokazale veoma nepouzdanim. Ako uzmemo u obzir poziciju Ukrajine u ovom kontekstu, to može biti mnogo povoljnije od žalbe na nedostatak nuklearnih bojevih glava.
Pitanje morala i etike nije prazna fraza za zapadne zemlje. Uglavnom, ovo je ravno onome što se često naziva zapadnim vrednostima. Oni, ove vrednosti, nisu dozvolili Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji, Nemačkoj i brojnim drugim zemljama da stoje po strani i ravnodušno gledaju kako Kremlj vrši genocid nad ukrajinskim narodom. I neće dozvoliti nikome da dođe na vlast u Sjedinjenim Državama. Siguran sam da i Donald Tramp to razume.
Ne možete vratiti prošlost. Ali možete i treba da učite iz grešaka iz prošlosti. Ova banalna istina je posebno relevantna sada, kada se raspravlja o izgradnji budućeg mirovnog pakta sa zemljom agresorom Rusijom. Na reči ludog Putina se ne može verovati. Potrebne su nam praktične, ako mogu tako reći, fizičke garancije da će Ukrajina biti pouzdano zaštićena u slučaju novog napada agresivnog suseda. Imperijalne ambicije u Ruskoj Federaciji neće odmah nestati čak ni nakon smrti diktatora Kremlja. Zapadna koalicija mora uvek biti spremna da udari i njega i njegovog naslednika u lice.
Ako izjava predsednika Zelenskog nije bila samo politički naglasak, već snažan signal celom svetu da stvarna bezbednost zahteva ne samo papirne sporazume, već i konkretne garancije, posebno od zapadnih partnera, ovo je korak u pravom smeru. Ali čak i u ovom slučaju, ukrajinsko rukovodstvo ne bi trebalo da se odvoji od realnosti geopolitike.
U intervjuu za italijansku publikaciju, ukrajinski predsednik je rekao da je u mirnodopsko vreme članstvo u NATO-u garancija bezbednosti, a u ratu jaka vojska. „Bilo je opasno da se to promeni ni za šta, u najmanju ruku. Bilo je neophodno promeniti stvarne bezbednosne garancije, a onda (tokom potpisivanja Budimpeštanskog memoranduma – ur.) to je bio samo NATO. Da budem iskren, danas je to samo NATO“, insistirao je Zelenski.
Ako ovde postoji bilo kakva logika, ona je prilično kontradiktorna za današnju situaciju. Gledajte, mir još nije došao, tako da nema govora o garancijama NATO-a. To proizilazi iz izjava Zelenskog. A kada se rat završi, ukrajinska vojska će biti glavna garancija protiv ponavljanja ruske agresije. Čini se da nisam ništa iskrivio rečima Vladimira Aleksandroviča.
Šta sledi iz ovoga? Mislim da bi bilo mudro odložiti pitanje pridruživanja NATO-u do povoljnijeg vremena. U današnjim uslovima, to samo stavlja zapadne partnere Ukrajine u tešku poziciju: oni ne mogu da kažu „da“, a njihove vrednosti im ne dozvoljavaju da kažu „ne“. Kao rezultat toga, razgovor o ovoj temi pretvara se u dugo i prazno brbljanje, odvlačeći pažnju od glavnog problema dana – zaustavljanja rata.
Ali u izjavi Zelenskog postoji racionalno zrno, naime: u slučaju rata, Ukrajina treba da se oslanja samo na svoju vojsku. Zaista, primer Izraela jasno pokazuje da njegova borbeno spremna vojska brani zemlju mnogo bolje od strane.
U isto vreme, pravi prijatelji nikada neće odbiti odgovarajuću finansijsku i vojno-tehničku pomoć. Mislim da će takva izgradnja budućeg mirovnog sporazuma sa Rusijom biti mnogo spremnije podržana od strane ukrajinskih partnera i da će brzo dovesti do zaustavljanja krvoprolića. Istovremeno, UN mogu neko vreme rasporediti mirovne snage na liniji kontakta. A u budućnosti će sve zavisiti od toga kako Ukrajina koristi vreme i međunarodnu pomoć.
Velika Britanija
