Ep o Trojanskom ratu upoznaje čitaoca sa mnogim legendarnim herojima – i smrtnicima i bogovima. Neki vole impulsivnog i nemilosrdnog Ahila, drugi plemenitog Hektora ili lukavog Odiseja. Ali lik pesme, koji nikada neće izgubiti svoju važnost, je ćerka kralja Troje – Kasandre, obdarena darom predviđanja budućnosti. A kletva koju je nametnuo ljubomorni Apolon – niko nije verovao njenim predviđanjima. Konkretno, kada je Kasandra ubedila Trojance da ne donose drvenog konja u grad.
U vekovima i milenijumima koji su usledili nakon Trojanskog rata, mnogi ljudi su videli zle znake i upozoravali one oko sebe protiv nepromišljenih akcija. Najčešće je beskoristan. Osoba koja poznaje i razume prošlost na dovoljnom nivou je sasvim sposobna da vidi analogije između nje i sadašnjosti. Ako je jednom određena kombinacija akcija i faktora završila tragedijama, smrću ljudi, gradova ili čitavih država i civilizacija, onda je u modernim vremenima malo verovatno da će takva kombinacija dovesti do pozitivnijih posledica.
Nedavno je prošla još jedna godišnjica bitke kod Krutija. Događaj koji je, uprkos slojevima mitologizacije, veoma simbolična i veoma otkrivajuća epizoda ukrajinske istorije. Ali koliko onih koji znaju bar malo o toku događaja, a možda i onih koji su ponovo objavili slike na društvenim mrežama za Dan heroja Krutija, uhvate neprijatne, uznemirujuće paralele sa našom sadašnjošću? Možda da. Ali sve je više i više signala da većina radije nije.
Na kraju krajeva, glavno pitanje koje treba postaviti prošlosti nije „ko?“, „šta?“, „gde?“ ili „kada?“ (mada nema načina bez njih). Ključno pitanje je „zašto?“. Zašto mlada Ukrajinska Narodna Republika nije bila u stanju da odbije prvi, još uvek ne veoma moćan boljševički napad pre više od jednog veka? Zašto su Muravjevljevi odredi morali da zadrže samo 500 ukrajinskih vojnika na putu za Kijev?
Postoji mnogo takvih „zašto?“ za te događaje, kao i da ne daju manje razloga. Ali neki od njih zaslužuju posebnu pažnju. Na primer, apatija društva umornog od dugog rata, koji je obuhvatio i civile i mnoge vojnike. Uoči bitke kod Krutija, vojnici 13. Sičovog puka napustili su lokaciju ukrajinske vojske i proizvoljno su demobilisani. Nekoliko dana ranije, jedan od razloga za gubitak ključne stanice Bakhmach bio je taj što je borbeno odeljenje Prve ukrajinske vojne omladinske škole, zbog iscrpljenosti i nedostatka dopunjavanja / rotacije, u modernoj terminologiji, „otišlo u SZCH“ u Kijev.
Čitave jedinice proglasile su neutralnost u ratu boljševičke Rusije protiv Ukrajine, smatrajući da to nije njihov posao – kao i većina vojnika Kijevskog obećanja. Komandant ukrajinskih trupa u pravcu Bahmatska, centurion Nosenko, obratio se 800 vojnika kurena za pomoć. Taras Ševčenko, čije je učešće u odbrani Krutija moglo da promeni tok bitke. Uprkos svom patriotskom samozvanju, ovi vojnici Odbio, izražavajući želju „da se revolucionarni (boljševički) odred primi sa dužnim poštovanjem i da mu čestita kao borcima za radni narod i da im pruži sve vrste podrške“, pozvao je na prenos vlasti u ruke Sovjeta i protestovao protiv „bratoubilačkog rata sa Velikoruskim proletarijatom“.
Vredi pomenuti brojne greške i kriminalnu naivnost lidera mlade ukrajinske države, koji su bili fascinirani revolucionarnim socijalističkim romantizmom, posebno u organizaciji sopstvenih oružanih snaga. U 2014. godini, odsustvo borbeno spremne vojske, koja je odgovarala političarima i nije smetala gotovo nikome među građanima više od dve decenije nezavisnosti, gotovo je ponovo postala fatalna. To vreme, kao i kasnije, 2022. godine, bila je to inicijativa i dovoljna kohezija društva da se odupre agresoru koji je spasio. Još jedan faktor koji je u velikoj meri nedostajao tokom ukrajinske revolucije 1917-1921.
U prvim fazama ruske invazije u punom obimu, činilo se da su Ukrajinci naučili lekcije od pre sto godina. Da se štetnost atamanizma, logike poput „ako nema socijalističke Ukrajine, onda neka je ne bude“ i unutrašnji sukobi pred ruskom agresijom nisu uzalud proučavani u svakoj školi. U poslednje vreme, postalo je sve očiglednije šta je izgledalo.
Opet, na vlasti su kratkovidni lideri, za koje su (barem neki) rejtinzi i održavanje vlasti prioritet nad zaštitom države. Opet, postoje sporovi između političara i vojske, iako, srećom, nije došlo do situacije Petljure/Bolbočana. Barem za sada. Opet, neki od vojnika to ne mogu izdržati u nedostatku dovoljnog broja regruta i stalnog boravka na frontu – otuda i ogroman broj SZCH. A to je zato što opet, mnogi Ukrajinci, umorni od dugog rata, biraju sopstvenu bezbednost i udobnost kao viši prioritet, a ne zaštitu države. I oni pronalaze izgovor za to.
Može se izraziti beskrajno ogorčenje zbog postupaka političara, mehanizma mobilizacije, korupcije i drugih nedostataka našegA država je usred rata punog obima. Na kraju krajeva, sve je zaista veoma daleko od idealnog, tako da očigledno nije dim bez vatre. Ali jedno je izraziti nezadovoljstvo, a drugo pratiti povodac sopstvenog neznanja, pomnoženo ruskim informativnim specijalnim operacijama. Možete kritikovati „busifikaciju“, ali videti najvećeg neprijatelja ne u Rusima i Moskvi, već u sopstvenim vojnicima – i napasti ih, a sada čak i ubiti – je izvan zdravog razuma. I kritična pretnja našoj državi i društvu.
Uprkos svim nedostacima, moderna Ukrajina je naša država. A mi, građani, prvenstveno smo odgovorni za njegovo stanje, njegov razvoj, njegovu zaštitu (ako ne na frontu, onda barem svi doprinose ovom cilju najbolje od svojih talenata i sposobnosti) i njegove nedostatke. Na kraju krajeva, mi smo ti koji biramo političare, a posebno oni koji obećavaju sreću svima, ni za šta. Neprijatno je to priznati, jer je mnogo lakše prebaciti odgovornost. Zato što vlasti „nisu takve“ i mobilizacija je „pogrešna“.
Ali trenutno nemamo drugu Ukrajinu. Možemo ga stvoriti u budućnosti ako ga sačuvamo sada. Jer ako ne, onda će trenutni problemi izgledati kao cveće. Uostalom, nakon gubitka stanice Kruti zbog nedostatka vojnika, u Kijevu je bio „crveni teror“ koji su zarobili boljševici. Posle izgubljenih oslobodilačkih borbi 1917-1921 – i zbog kormilara i zbog našeg tadašnjeg društva – došlo je do sovjetske kolektivizacije, Holodomora, pogubljene renesanse i rusifikacije.
Čini se da istorija, posebno sa modernim mogućnostima za praktično neograničen pristup informacijama, treba da obrazuje ljude. Da ih podstaknem da ga slušaju i lekcije koje nudi svima. Voleo bih da sebe smatram preteranim pesimistom, ali što dalje idete, to se više uvlači anksiozno iščekivanje. Ako se to nastavi – i u performansama političkih elita i značajnog dela društva – onda će slika iste Kasandre biti najpogodnija za ukrajinsku istoriju. Vidovnjak koji uvek tačno predskazuje budućnost, ali koji nikada ne želi da bude saslušan. I koji nema drugog izbora nego da bespomoćno gleda kako iste fatalne greške svaki put dovode do istih tragičnih završetaka.
Trojanski konj je već na našem pragu. Ali još uvek nije kasno da ga se na vreme otarasimo i utešimo nesrećnu Ukrajinku Klio-Kasandru.
Ruski ratni zločini
