Prošlog petka, američki sud je delimično suspendovao sprovođenje plana predsednika Donalda Trampa da eliminiše Agenciju Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj (USAID), omogućavajući svojim zaposlenima da se vrate na posao. Međutim, negativni talas ovog poteza Bele kuće već je počeo da se širi svetom. Za Ukrajinu je to dovelo ne samo do prestanka finansiranja projekata nevladinih organizacija, već i do neprijatnijih gubitaka.
Ova odluka Trumpa, naročito, dovela je do verzija koje bacaju sumnju na opšteprihvaćeno tumačenje događaja na Euromajdanu 2013-2014 u Ukrajini i zapadnim zemljama. Među ovim horom „uzbunjivača“ izdvaja se intervju sa američkim političarom, Trumpovim kandidatom za mesto šefa Ministarstva zdravlja, Robertom F. Kenedijem Jr., u kojem on tvrdi da su u tom periodu Sjedinjene Države izdvojile najmanje 5 milijardi dolara za finansiranje protesta u Ukrajini.
Kenedi Jr. je rekao da je takvo finansiranje odigralo ključnu ulogu u svrgavanju Janukovičeve vlade. Istovremeno, Trumpov saradnik optužio je bivšu američku državnu sekretarku Viktoriju Nuland da je učestvovala u organizovanju promene vlasti u Ukrajini, gurajući političare koji nisu podržavali prozapadni kurs da to učine. Ova izjava se apsolutno uklapa u jedan od glavnih narativa Kremlja, gde se Euromajdan vidi kao „državni udar“ organizovan spolja, uz direktno učešće zapadnih zemalja. Ali da li je to zaista tako?
Pitanje nije tako nevino kao što možda izgleda. Kao što znate, ruski diktator Putin i njegove pristalice su u više navrata naglašavali da su Majdan i svrgavanje Janukoviča prisilili Rusiju da anektira Krim i započne neprijateljstva u istočnoj Ukrajini. Naravno, fašistički gospodar Kremlja se jednostavno trza, pokušavajući da svojim kršenjima međunarodnog prava da barem neki legitimitet.
U međuvremenu, Euromajdan je bio rezultat masovnog pokreta koji je započeo kao mirni skupovi i demonstracije, čiji su razlog bile činjenice besramne korupcije od strane Janukoviča, njegovog sina i njihovih saučesnika u preraspodjeli imovine, kao i slučajevi divlje proizvoljnosti od strane tadašnje policije, i druge činjenice bezakonja. Sećam se da je grupno silovanje i premlaćivanje mlade žene od strane „policajaca“ u jednom od malih ukrajinskih gradova izazvalo talas ogorčenja bez presedana u Ukrajini. U normalnoj zemlji, stanovništvo ne bi trebalo da toleriše takve činjenice.
Janukovič i saradnici su sve to otvoreno ignorisali, verujući u njihovu nekažnjivost. I u nekom trenutku, šef režima je odlučio da može sam da odluči o sudbini naroda. To se dogodilo u novembru 2013. godine, kada je Janukovič potpuno neočekivano, izdajnički odbio da potpiše Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom. Ljudi su dugo bili spremni za ovaj događaj, skoro cela zemlja se nadala tome. I onda… jednom, a predsednik, preziran od strane većine građana, sam je odlučio da Ukrajina ne mora da ide u Evropsku uniju. To je izazvalo šok. To nije moglo da izazove šok. Studenti su izašli sa protestom, mirnim i malobrojnim. I oni su odvedeni po naređenju „odozgo“ i brutalno pretučeni, i pretučeni tako da samo potpuno ravnodušni ljudi nisu mogli biti ogorčeni. Tako su građani došli na Majdan.
Od prvog dana, kada su desetine hiljada Ukrajinaca najavile neodređenu protestnu akciju na glavnom trgu glavnog grada, postalo je jasno: to nije bio samo protest protiv jedne konkretne odluke odvratnog predsednika, već zahtev većine stanovništva zemlje za promene, za bolji život, za oslobađanje od bezakonja od strane sudije, tužioca, policijske „mafije“ i lopovskih oligarha. Ljudi ne samo u Kijevu, već i u drugim gradovima izašli su na trgove tražeći promene. Kao svedok tih događaja, potvrđujem: građani nisu tražili ništa dodatno, samo su pozivali na reforme, poštene izbore i borbu protiv destruktivne korupcije. I ono što je vredno pažnje, ne samo javne organizacije i aktivisti su se borili za ove ideale, već i stotine hiljada građana koji nisu bili povezani ni sa jednom političkom strankom.
Takođe je važno da su u početku protesti bili nenasilni. Situacija je počela da se menja tek kada su agencije za sprovođenje zakona počele oštro suzbijati proteste u Kijevu, posebno nakon pucnjave na demonstrante 18. i 20. februara. Potpuno neopravdana upotreba sile protiv mirnih demonstranata izazvala je radikalizaciju protesta. Na ishod događaja snažno je uticala i činjenica da se Janukovič pokazao kao kratkovid i kukavički političar, odbio je da pregovara sa opozicijom i pokušao da se sakrije iza snaga bezbednosti. Kao rezultat toga, njegova moć je počela da se raspada. Ishod sukoba je odlučen.
Imajući u vidu te događaje, nikada ne treba zaboraviti: Janukovičevo uklanjanje sa vlasti formalizovano je, prvo, nakon njegovog bekstva, a drugo, zvaničnom rezolucijom Vrhovne rade. Bila je to savršeno legitimna odluka legitimno izabranog parlamenta, koji je, pozivajući se na predsednikovu nesposobnost da obavlja svoje službene dužnostiKi, usvojio je zakon o njegovoj ostavci. Ovaj proces je bio potpuno legitiman u pravnom smislu, iako se odvijao u uslovima političke nestabilnosti. Generalno, reč „državni udar“ u ovom slučaju je potpuno neprikladna.
Neki kritičari Euromajdana nazivaju te događaje državnim udarom, jer je navodno postojala finansijska podrška za proteste spolja, a očajni demonstranti nisu uvek delovali mirno. Međutim, ako detaljnije analiziramo, postaje jasno da su svi troškovi Majdana finansirani iz donacija ukrajinskih građana. I nijedan novac nije uticao na suštinu onoga što se dogodilo, već je samo pomogao da se izbegnu preterano veliki „domaći“ problemi na Majdanu i još više žrtava.
Bilo je nemoguće organizovati Majdan u takvoj meri spolja. Postao je simbol spontanog narodnog ustanka protiv autoritarnog režima. To nije bilo samo uklanjanje sa vlasti vladara koji je postupao suprotno interesima naroda, već stvarni zahtev društva za demokratijom, za promenom sistema, za oslobođenjem od režima koji je ograničavao osnovne slobode. Ljudi na Majdanu su zahtevali ne samo promenu vlasti, već i promene u samom političkom sistemu, prelazak na otvoreniji i transparentniji državni sistem. Njihove akcije su bile usmerene na vraćanje njihovih prava, a ne na nasilno uništavanje državne moći.
Pored toga, vredi podsetiti da protesti na Majdanu nisu bili praćeni nasilnim zauzimanjem državnih objekata, kao što je to obično slučaj tokom državnih udara. Tako su demonstranti privremeno koristili neke administrativne zgrade (Dom sindikata, Gradsko veće Kijeva), ali samo da bi sprečili hipotermiju ljudi zimi i organizovali medicinsku negu.
Za razliku od klasičnog puča, demonstranti nisu pokušavali da uspostave svoju moć silom, već su u početku delovali samo u okviru političke borbe, a kasnije – kako bi se odbranili od oružanog nasilja snaga bezbednosti.
Takođe je važno da je nakon Janukovičevog bekstva, vlast u zemlji zapravo prešla na legitimno izabranu Vrhovnu Radu. Danas se može mnogo raspravljati o tome koliko su dobro ili loše narodni poslanici tih godina koristili prozor mogućnosti koji se otvorio za zakašnjele transformacije. Ali činjenica ostaje: ukrajinski narod je uspeo da odbije autoritarni režim, koji je bio arogantan. Iako su u narednim godinama ideali Majdana donekle kontaminirani snagom Petra Porošenka, događaji na Majdanu 2013-2014 postali su živopisna potvrda da su Ukrajinci spremni da se bore za svoja prava, za demokratiju i slobodu. U tome se, uzgred, značajno razlikuju od Rusa.
Jednom, u prvim godinama nakon Euromajdana, morao sam da nazovem te događaje „vakcinacijom protiv autoritarizma“. Sećam se da se neki čitaoci nisu složili: kažu, nije bilo vakcinacije – samo pogledajte šta Porošenko i kompanija rade. Ali život je potvrdio moju ispravnost. Porošenkov neizbor 2019. godine, uprkos svim nedostacima tih izbora, bio je dokaz da Ukrajinci nisu izgubili veru u demokratske procese.
Da, loše je što su na izborima 2019. mnogi ukrajinski građani zapravo glasali ne za Zelenskog, već protiv Porošenka. Da, loše je što se Volodimir Oleksandrovič, skrivajući se iza vanrednog stanja, takođe pokazao kao autokrata čak i kada to nije bilo direktno povezano sa odbijanjem spoljne agresije. Ali, bez obzira na to kako gledamo na ono što se dogodilo sa visine sadašnjosti, onda se tokom glasanja 2019. godine dogodilo ono što se sa sigurnošću može nazvati voljom naroda. Da, ne baš svesno, ali i dalje potpuno besplatno. Imati slobodu izbora je skupo, vremenom će iz nje izrasti nešto progresivno i kreativno. To je postalo moguće, posebno zahvaljujući Euromajdanu.
Danas, uprkos teškim iskušenjima sa kojima se Ukrajina suočava zbog prisustva tako opakog suseda kao što je Putinova Rusija, ukrajinski narod i dalje teži demokratskim promenama. Jasno vidim ovo kao novinar koji je radio u medijima više od desetak godina. Ukrajinsko novinarstvo je živo! Nije ga mogao uništiti provladin teleton „United News“, na koji su uzalud potrošene milijarde. Nije podnela ostavku pod pritiskom onih na vlasti i vrećama novca – usput, uglavnom zahvaljujući pomoći USAID. Može se očekivati da nakon završetka rata, kada Ukrajina povrati sigurnost i stabilnost, ljudi neće trpjeti autoritarnost, bez obzira od koga dolazi. Vakcinacija primljena u oštroj zimi 2013-2014 neće dozvoliti Ukrajincima da postanu jato bez reči i istovremeno će pomoći u rešavanju takvih problema bez antiustavnih državnih udara.
Vojna pomoć Ukrajini
