Američki multimilijarder Elon Musk, čije su izjave i postupci u više navrata generisali skandale visokog profila, postao je tako blizak saveznik predsednika Donalda Trampa da se postavlja niz važnih pitanja. Kako će to uticati na poštovanje principa demokratije? Da li će takva bliska saradnja između ambicioznog biznismena i šefa države potisnuti njihovu odvraćajuću ulogu u podeli vlasti i nezavisnosti državnih institucija?
Takva pitanja se verovatno ne bi pojavila da je ime Elona Muska povezano samo sa impresivnim naučnim i tehnološkim dostignućima, kao što je zamisao SpaceKs-a, Tesle i Neuralink-a, čiji je on glavni vlasnik. Uprkos svom statusu kultnog preduzetnika, Elon Musk je uspeo da zablista u centru nekoliko skandala koji su zasenili njegova dostignuća. Jedna od njih bila je optužba za seksualno uznemiravanje koju je protiv njega podnio zaposleni u jednoj od njegovih kompanija. Milijarder ih nije opovrgnuo ili potvrdio, već je radije rešio stvar putem sporazuma o neotkrivanju podataka, što samo po sebi dovodi do određenih misli. Takvo ponašanje, na prvi pogled, može izgledati kao znak želje da se sačuva reputacija, ali postavlja se i pitanje: šta on krije i zašto je morao da pribegne pravnom mehanizmu da bi izbegao dalja otkrića?
Muskovo ponašanje kao biznismena ponekad prevazilazi uobičajenu poslovnu etiku. Jedan istaknuti primer bio je skandal kada je tvitovao 2018. godine da će Teslu uvrstiti na berzu po ceni od 420 dolara po akciji, rekavši da ima „sredstva za to“. Ova izjava izazvala je talas nezadovoljstva i istraga, jer takvo punjenje informacija može manipulisati tržištem. Musk je na kraju pristao da plati kaznu od 20 miliona dolara, a njegovo ponašanje privuklo je pažnju regulatora, dovodeći u pitanje njegovu sposobnost da posluje u skladu sa zakonima i propisima.
Ništa manje uznemirujuće je njegov odnos prema zaposlenima. Musk se više puta suočio sa optužbama da njegove kompanije stvaraju uslove rada koji krše prava zaposlenih. Na primer, Tesla je dugo masovno otpuštao zaposlene koji su pokušali da organizuju sindikat, što je više puta izazvalo bes među aktivistima za ljudska prava. Musk je otvoreno izjavio da ne veruje u sindikate i na svaki mogući način sprečava njihovo formiranje u svojim kompanijama, uprkos brojnim žalbama zaposlenih na uslove rada.
Nije bilo bez izražavanja stavova o društvenim i političkim pitanjima koja ne zadovoljavaju uvek opšteprihvaćene moralne standarde. Dovoljno je podsetiti se Muskove javne izjave u znak podrške desničarskoj radikalnoj stranci Alternativa za Nemačku (AfD), koja je izazvala nalet ogorčenja u nemačkom društvu. Musk je izrazio simpatije prema stavovima desničarskih radikala o migracijama i nacionalnom identitetu, što je izazvalo snažne kritike ne samo političara, već i običnih građana koji su to videli kao pretnju demokratskim vrednostima.
Dakle, iza milijardera, koji nastoji da bude stalno vidljiv, postoji trag prošlosti, koji nije ograničen samo na njegov uspeh u biznisu i nauci. Njegovo ponašanje u različitim sferama života – od korporativne etike do javnih izjava – postavlja mnoga pitanja koja ostaju bez odgovarajućih odgovora. Imati osobu pored američkog predsednika čije je ime postalo sinonim za provokacije, kontroverze i morbidno samopouzdanje može biti opasno i za nacionalnu i za globalnu demokratiju.
Elon Musk, možda ne shvatajući to, postao je živopisan primer kako ambicije i super-uticaj pojedinca mogu ugroziti temelje demokratskih institucija. Personifikujući moderni kapitalizam sa svojim paradoksima, gospodin Musk, u neposrednoj blizini šefa države, pretvara se u moćno oruđe sposobno ne samo da oblikuje politiku, već i da manipuliše javnim mnjenjem, podrivajući same principe demokratije. Njegov uticaj, koji prevazilazi uobičajenu poslovnu praksu, sposoban je da uništi krhku ravnotežu na kojoj počiva demokratski sistem.
Kao veliki preduzetnik, Musk jasno doživljava javne i političke institucije kao pozadinu za svoje ambiciozne projekte. Njegovi nastupi na društvenim mrežama, praćeni milionima, igraju ulogu markera za procenu osećanja društvenih grupa i masa. Ali kada je ta osoba u neposrednoj blizini predsednika, njegovo ponašanje i izjave počinju ne samo da formiraju mišljenja, već i da utiču na državne odluke. Demokratija, u idealnom slučaju, uključuje politiku zasnovanu na društvenom pristanku i zdravom razumu. Ali šta ako se čuje glas sa mesta koje zauzima Musk, čije su izjave u više navrata izazvale ogorčenje javnosti i tvrdnje organizacija za ljudska prava?
Situacija izgleda prilično divlje za Zapad, gde se moralnim kvalitetima uticajnih političkih igrača pridaje poseban značaj. Optužbe za seksualno uznemiravanje, manipulaciju tržištem, protivljenje sindikatima, kao i podrška desničarskim radikalnim grupama daleko su od bezopasnih. Sve ovo naglašava opasnost od njegovog prisustva ne samo pored šefa najmoćnije države na svetu, već i u političkim krugovima uopšte. Osoba koja je u stanju da iskoristi svoju poziciju da manipuliše javnim mnjenjem i tržištem ne može biti potpuno bezopasna za sistem sa podelom vlasti. Bez obzira koliko on to poriče. Bez obzira šta sam predsednik Tramp misli o ovome, tako uticajna zemlja kao što su Sjedinjene Države ne može da živi po principu „možda se ništa loše neće dogoditi“.
Obim Muskovog uticaja je posebno alarmantan. On nije samo jedan od najbogatijih ljudi na planeti – on je stvorio kulturu oko svojih projekata, postajući ideal za mnoge sledbenike u biznisu i politici. Principi koje on promoviše kroz svoju tehnologiju su, pre svega, sloboda i vera u beskrajne mogućnosti ljudskog genija. Zvuči odlično. Međutim, u praksi, ova sloboda je često pravo samo onih koji poseduju džinovske korporacije i kapital. Isti Elon Musk često izjavljuje da ne vjeruje u utvrđena pravila i preferira da djeluje u skladu sa svojim zakonima – ponekad s uspjehom, a ponekad sa sumnjivim posljedicama.
Kada Muskovo mišljenje postane deo predsednikove strategije, postoji rizik da, iako njegove ideje izgledaju primamljivo, u demokratskom sistemu mogu dovesti do slabljenja provere i ravnoteže. Musk, nastojeći da uništi stare paradigme, možda neće primetiti da njegova „fleksibilnost“ može uništiti složene sisteme javne uprave, gde su važna ravnoteža interesa i jednakost. Sistem provjere i ravnoteže toliko važan za demokratiju neizbježno se potkopava kada jedna osoba ili grupa ljudi stekne nesrazmjernu količinu uticaja i može manipulisati političkim i ekonomskim procesima.
Multimilijarder Elon Musk, zahvaljujući svom bogatstvu i uticaju, može stvoriti uslove u kojima će njegove ideje biti u središtu političkih odluka, što će demokratiju učiniti manje odgovornom prema narodu. Kada biznismen koji sebe naziva reformatorom i vidi politiku kao sredstvo za ostvarivanje svojih ambicija postane deo političkih procesa, njegovi interesi mogu doći do izražaja, što je štetno za društvo. Koncentracija moći u rukama takvih ljudi može dovesti do oligarhijske strukture moći. Super-bogati ljudi, sa ogromnom moći, mogu da manipulišu informacijama, tržištem i javnim mnjenjem, određujući koje će ideje i vrednosti postati mejnstrim. Musk, sa svojom strategijom apsolutne kontrole, mogao bi predstavljati pretnju polifonijskom političkom sistemu u kojem je svako mišljenje važno i ima pravo na postojanje.
Dakle, da li je vredno stvaranja situacija u kojima pojedinci mogu da iskoriste svoje mogućnosti da utiču na vlasti u interesu ličnih ambicija? Gde je granica između koncentracije bogatstva i moći u jednoj ruci? Previše koncentracije resursa u rukama jedne osobe ili male grupe može dovesti do sistemskih prijetnji, kada će čak i demokratski mehanizmi biti bespomoćni pred prijetnjom manipulacije i pritiska na političke procese.
Sve ovo je posebno relevantno za Ukrajinu. Na kraju krajeva, Musk se više puta javno divio ruskom diktatoru Putinu, nazivajući ga „veoma pametnom osobom“. U 2014. godini, nakon ruske aneksije Krima, Musk je na forumima i u intervjuima izjavio da, po njegovom mišljenju, akcije Ruske Federacije na ukrajinskom poluostrvu „imaju istorijsku osnovu“, „stidi se“ da ih nazove kršenjem međunarodnih normi. Pored toga, Musk je u više navrata pokrenuo pitanje kompromisa sa osvajačem, izbegavajući temu teritorijalnog integriteta Ukrajine. To je, očigledno, njegovo razumevanje pravde i odgovornosti velikog biznisa za održavanje mira i stabilnosti na planeti.
Suočena sa takvom jasnom kontradikcijom, Ukrajina mora biti razumno oprezna u svojim odnosima i sa Muskom i sa onim koga marljivo „laska“ – vlasnikom Bele kuće. Sedamdesetosmogodišnji Tramp je očigledno pao pod uticaj odvratnog milijardera sa odlikama narcisa, a Amerikanci su čak počeli da se šale: „Ako Musk nije predsednik, ko onda uopšte vodi ovu zemlju?“ Takve šale odražavaju zabrinutost američke javnosti da super-bogati ljudi sa neispravnim moralom mogu napraviti značajnu štetu cilju mira i demokratije, a kompromis sa njima o osnovnim pitanjima je kratkovid i neodgovoran. Ni Ukrajinci ne bi trebalo da zaborave na ovo.
Donald Tramp
