Početak 2025. godine je beskrajna priča o kraju rata. I izbori, naravno. Kraj rata i izbori – ova dva buduća, moguća događaja su ključne ideje Ukrajine na ivici treće godine rata punog obima. I ovu igru aktivno igraju različiti učesnici. Štaviše, neki igraju, blago rečeno, na ivici faula.
Prošle nedelje, jedan od ukrajinskih medija objavio je Rezultate sopstveno istraživanje javnog mnjenja o rejtingu u budućnosti, prvi posleratni parlamentarni izbori. A ovi rezultati, iskreno, su šokantni. A ne činjenicom da prva dva mesta zauzimaju političke snage Valerija Zalužnog i Volodimira Zelenskog. Sa ovim, sve je očigledno – bivši vrhovni komandant i još uvek aktuelni predsednik / vrhovni komandant su najpopularniji likovi u zaraćenoj zemlji. Još jedna šokantna stvar je lista stranaka koje su predložili nesrećni sociolozi. Stranke, „čije se stvaranje procenjuje kao verovatno pre izbora“ – tako je uredno napisano u vestima o rezultatima istraživanja javnog mnjenja. Koje su to stranke?
Već znate da na ovoj listi postoji „Zalužnijeva stranka“. A to, nažalost, nije novost ili radoznalost za bilo koga. „Nažalost“, jer su Ukrajinci ponovo spremni da glasaju za stranačku listu, sa koje znaju samo jedno ime. Iznova i iznova, naši građani su spremni da stave svoje sudbine – i, kao događaje poslednjih godina (ne samo rat, između ostalog), čak i svoje živote – u ruke ko zna koga. Ali – idemo dalje niz listu. I šta vidimo?
I vidimo „Budanovu stranku“, „stranku Azovstal“ i „stranku trećeg napada“. To jest, na šta su pametni ljudi upozoravali mnogo pre početka suštinskih razgovora o zaustavljanju rata i izbora. Ono što se zove „hajde da glasamo za ratne heroje, oni su ono što su dobri momci“. Iako su parlamentarni izbori, oprostite na grubosti, a ne vojni Oskar. Ovo nije raspodela nagrada za uspešne akcije u ratu ili uspešna medijska promocija ovih akcija. To je proces izbora budućnosti – političke, ekonomske, u našim uslovima u opštem svjetonazoru – za celu zemlju.
I budimo iskreni – većina ukrajinskog društva još uvek ne razume ovu jednostavnu istinu. O tome svedoči barem visoki rejtinzi Valerija Zalužnija, koji nema nikakve veze sa politikom, nije izrazio nikakve fundamentalne ideje o budućnosti Ukrajine (žao mi je, ali „bogata i uspešna zemlja“, čak i „bogata i uspešna zemlja u EU“ više nije politička pozicija, već osnovna postavka, bez koje ne treba ni razmatrati ovu ili onu političku snagu kao potencijalnu stranku moći). A šta ako se ispostavi da je konzervativni levičar dan nakon pobede na predsedničkim izborima? Da li će njegov tim izvući dan pre jučerašnjeg regionalnog? Nagoveštaj nije na fotografiji sa Kivalovom, koja je nedavno kružila ukrajinskim društvenim mrežama, predvidljivo izazivajući nasilnu reakciju i beskrajne borbe. Iako…
Ukratko, ukrajinski birači, mnogi od njih, još uvek ne razumeju zašto idu na birališta. I zašto postoji parlament. I da postoji direktna veza između standarda njihovog života (i same činjenice njihovog života uopšte) i rezultata njihovog glasanja. I ovde, takođe, istraživanja javnog mnjenja završavaju dezorijentisanog ukrajinskog birača, izbacujući ga ne samo neformirane, već i generalno nepostojeće stranke, vođene … Pa, ovde ne možemo znati čime su se rukovodili – da li je to bio njihov sopstveni perverzni pogled na budućnost zemlje, ili nečiji ubedljiv zahtev. Iako, za konačni rezultat, motivi za pojavljivanje „Budanove stranke“ ili „Azovstalske stranke“ na sociološkoj listi nisu važni. Sam rezultat je važan.
I to je tako da se ljudi prvo zanimaju da li su spremni da glasaju za jednu od „stranaka ratnih heroja“. A onda hodaju ulicom i vide bilborde sa tim likovima. (I već postoje takvi bilbordi, prošetajte ulicama vašeg zadnjeg grada, bićete neprijatno iznenađeni. Ne da pomogne vojsci, koja – možda je neko zaboravio – nastavlja da vodi smrtonosnu bitku sa ruskim okupatorima, već zbog političkog oglašavanja. A onda će, možda, ti isti ljudi sa bilborda privući obične Ukrajince – donirati vojsci, podržati Oružane snage Ukrajine. Zar ne vidite nečuveno licemerje u ovome?)
Ili obrnuto – prvo vide reklamu, a onda je lista u rukama anketara. I volence-nolens u ljudskoj glavi počinje da formira ideju da je takva budućnost potpuno adekvatna stvarnost. Kao što su ljudi iz (van) prošlog doba govorili, „neće lagati na TV-u“. „Televizori“ su se promenili od tada, ali ljudska naivnost se nije promenila.
Prvi posleratni izbori su veoma teški Proces. Proces koji se ne može ograditi od rata – iako je to prva stvar koju bi i odgovorna vlada i odgovorna opozicija trebalo da urade. (Iako će obojica, koliko razumemo, iskoristiti rat u potpunosti.) Prvi posleratni izbori su izbori u situaciji u kojoj naša zemlja nikada ranije nije bila. Verujte osobi koja je prvu polovinu devedesetih pronašla u odrasloj dobi – te „poletne devedesete“ nisu bile ni blizu trenutnom stanju u zemlji. I to čini izborne rezultate posebno važnim.
Zato što je Ukrajina već pala toliko nisko da će biti potrebni istinski nadljudski napori da se izvuku iz rupe koju je stvorio rat – i ostave, ne, ne za sebe, već barem za svoju decu šansu za normalan ljudski život u Evropskoj uniji. I još pet godina, beskrajno neprijateljstvo, za koje se predviđa da će se pretvoriti u pobedu „partija ratnih heroja“, iza kojih neće biti ništa razumno i adekvatno (ovo je barem, a možda i gore – ako ljudi koji počnu da promovišu ideju pomirenja sa Rusijom i velikog zaokreta na istok) jednostavno dokrajče našu nesrećnu zemlju…
Azov
