Američka delegacija na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji izazvala je takvu oluju da su se evropski lideri odmah okupili na hitnom samitu u Parizu. Ovaj događaj je sam po sebi već izazvao interesovanje – nije tako često da lideri evropskih zemalja donose tako brze i drastične odluke, osim toga, na ovaj ili onaj način, ono što je američki potpredsednik Džej Di Vens rekao u Minhenu tiče se Ukrajine, tako da je samit u Parizu imao neke veze sa našom situacijom. A tu je i Giorgia Meloni, jedna od najsjajnijih političkih ličnosti našeg vremena, tako hladnokrvno opisala samit koji je sazvao francuski predsednik Emmanuel Macron u jednoj frazi …
Za početak, napominjemo da je italijanska premijera stigla na pariški događaj prošle, u trenutku kada je već trajala više od sat vremena. Što je već indikativno, barem u njenom ličnom stavu prema samitu. (Ovde je vredno podsetiti da, za razliku od lidera glavnih drugih ključnih zemalja EU – Nemačke, Francuske, Poljske, kao lidera Istočne Evrope i Velike Britanije – Meloni predstavlja otvoreno desničarski deo političkog spektra. A to nije moglo a da ne utiče na njen stav i reči. Ipak, poslednjih godina gospođa Džordž je pokazala svesnu i uravnoteženu reakciju na određene političke događaje na kontinentu. Zato vredi poslušati njene reči.) A onda je šef italijanske vlade direktno nazvao samit „anti-Trump“. Ne antiruski, ne proukrajinski, ne samit za mir u Ukrajini i Evropi, već „anti-Tramp“. A ova fraza Đorđe Meloni koncentriše čitavu suštinu pariskog događaja, suštinu koju bi neki evropski lideri radije sakrili.
Jer, na primer, kada je Rusija napala teritoriju Ukrajine, lideri EU nisu održali nikakve hitne samite. Iako se ovaj rat, kao što smo kasnije videli, odnosio ne samo na našu zemlju, već i na Evropu u celini. Istovremeno, evropski lideri nisu žurili da se okupe u Parizu ili negde drugde, nisu čak ni bili željni da pomognu Ukrajini. Kako da se još jednom ne setimo reči tadašnjeg ambasadora Ukrajine u Nemačkoj, Andrija Melnika, koji je govorio o prvoj nejavnoj reakciji nemačke koalicije na početak rusko-ukrajinskog rata u punom obimu. I ta reakcija je bila takva da su se neki od njih (a mi vrlo dobro znamo koji, a to dobro zna i kancelar Olaf Šolc) već pripremali da uspostave odnose sa novim, marionetskim proruskim vlastima u Kijevu.
Kasnije je, naravno, Evropa i dalje bila prisiljena da podrži Ukrajinu. Nametnuti sankcije, obezbediti finansijsku i vojnu pomoć. Ali, uzgred, ista Nemačka još nije počela da snabdeva Ukrajinu raketama dugog dometa TAURUS – i to se više ne može objasniti nekim strahom od eskalacije, itd., jer ista Francuska i Velika Britanija već duže vreme uspešno prenose svoje rakete u Oružane snage Ukrajine (za Oružane snage Ukrajine, naravno), i ništa, ni jedna „eskalacija“ koje se kancelar Šolc toliko plaši nije se dogodilo.
A ovde je hitan, hitan samit. To je trenutna reakcija. I zbog čega? Samo reči predstavnika Sjedinjenih Američkih Država. (Kako da se ne setimo da reči drugog političara, ruskog predsednika Vladimira Putina, na istoj Minhenskoj konferenciji 2007. godine, nisu izazvale nikakvu hitnu reakciju – iako je svima koji su želeli da čuju i vide bilo jasno da je u svom zloglasnom govoru diktator Kremlja zapravo objavio rat demokratskom Zapadu.) Dakle, gde je bolna tačka današnje Evrope – oštre izjave američkih saveznika. Samo to može da je izvuče iz stanja prijatne suspendovane animacije.
Suspendovana animacija, koja postepeno podriva celu Evropu. Umereni evro-establišment, koji čak i pod zastavom desnog centra više podseća na večito zabrinutu i zaokupljenu (jer više nisu sposobni za ništa) levicu (desno, gospođo Merkel?), nije se osećao kao da je propustio nekoliko veoma teških udaraca sa same desne ivice političkog spektra. U novembru 2023. godine, na izborima u Holandiji pobedila je krajnje desničarska Slobodarska stranka, koja je za mesec i po dana, od 7. oktobra do dana glasanja, ekskluzivno na svojoj antimigrantskoj retorici („Jeste li videli šta se dešava u Izraelu? I uvek smo vas upozoravali na pretnju od muslimanskih migranata!“), skočio je sa četvrtog na prvo mesto sa solidnom maržom od 8% za holandsku realnost. A šta su desni i levičari radili u to vreme? Pitanje je, naravno, retoričko.
A sada se vraćamo u Nemačku, čija je kancelarka toliko duboko zabrinuta zbog reči potpredsednika Vancea da je hitno otišao na samit u Parizu. Tokom vikenda održavaju se vanredni izbori za Bundestag. A krajnje desničarska Alternativa za Nemačku već ima 20% pristalica. To jest, svaki peti odrasli Nemac je spreman da glasa za krajnju desnicu, a na Istoku, u bivšem DDR-u, „Alternativa“ generalno pobeđuje na izborima u svim saveznim državama, osim, možda, Berlina. I to je, ponavljam, u trenutnim uslovima.
Zamislite šta bi se dogodilo ako, u ovim poslednjim nedeljama pre izbora, nešto poputOvo je događaj koji bi igrao na ruku krajnjoj desnici, koja se dosledno zalaže za prestanak podrške Ukrajini i ukidanje sankcija Rusiji. Na primer, neki Ukrajinac (i ne nužno izbeglica, ali onaj koji već duže vreme živi u Nemačkoj) bi pucao ili na drugi način povredio / ubio nekoliko lokalnih stanovnika, a to bi lokalni mediji predstavili „pod pravim sosom“. Ne bi li gledanost „Alternative za Nemačku“ naglo porasla, kao što se dogodilo pre godinu i po dana u Holandiji? I kako bi trenutna provladina koalicija odgovorila na ovo? Niљta. Oni imaju druge probleme – ogorčenost prema Sjedinjenim Državama, toliko jaka da se hitno moraju okupiti na samitu u Parizu.
Levičko-liberalni evropski lideri izgubili su osećaj za stvarnost u trenutku kada je dobro hranjena i mirna Evropska unija počela da zaista juriša. I nije počelo nakon Trumpove druge pobede ili nakon Vanceovog govora. To je počelo u poslednjoj deceniji, sa migrantskom krizom u Siriji koju je izazvala Rusija – koja je pogodila Evropu, i u kojoj su krajnje desničarske stranke počele da rastu, barem u delu Evrope istočno od Pariza. (Međutim, čak i u Pirinejima, koji su daleko od Sirije, u Španiji i Portugalu, ultradesnica je već na trećem mestu po rejtingu i na izborima.) Tada su ugledni evropski političari odlučili da će sve ponovo biti rešeno, kao i ranije, u režimu suspendovane animacije – i propustili su.
Početkom 2025. godine, svi ovi kosmički rejtinzi krajnje desnice u Britaniji i Austriji, Holandiji i Nemačkoj pokazuju da istinski kravčukovska ideja centrista, koji su bili toliko ogorčeni izjavama Amerikanaca u Minhenu, da se „petljaju između kapljica“, propada. Ako nije potpuno propao. Svet je uronjen u teška vremena, kada su potrebne odlučne akcije i direktni odgovori na neugodna pitanja. I razmaženi mirnim i bogatim (posebno zbog ruskih energetskih resursa) decenijama nakon Hladnog rata, političari su se pokazali nesposobnim da adekvatno odgovore na geopolitičke izazove. Kao što vidite, jedini razlog kada mogu da urade nešto hitno – pa čak i tada se samo spremaju za razgovor – je kada su lično ubrizgani.
Evropa je u pravu, to je očigledna činjenica. I biće veoma dobro ako se ova korekcija završi sa uglednom i svesnom Meloni ili Merzom, koji će uskoro pobediti na izborima u Nemačkoj i konačno postati kancelar – a ne dovede do trijumfa Marine Le Pen u Francuskoj, Najdžela Faragea u Britaniji ili Alisa Vajdel u Nemačkoj. Zamislite ovu Evropu krajnje desnice. Zar to ne funkcioniše bez poređenja sa nacističkim Trećim Rajhom Adolfa Hitlera? Dakle, to je to. I nijedan od ovih beskrajnih političkih impotenta, poput Šolca, ne priznaje svoju odgovornost za ovu moćnu krajnje desničarsku renesansu.
Vojna pomoć Ukrajini
