U bliskoj budućnosti verovatno ćemo se suočiti sa ozbiljnim diplomatskim bitkama u kojima će se odlučivati o sudbini Ukrajine i bezbednosnoj konfiguraciji na evropskom kontinentu. Uprkos geografskoj blizini evropskih država, i dalje se čini da će Sjedinjene Države imati odlučujuću reč po ovom pitanju. Zvanični Brisel će igrati sporednu ulogu. Bilo kako bilo, nova administracija Donalda Trampa periodično emituje signale da je sada vreme da Evropa snosi glavni teret suprotstavljanja ruskom imperijalizmu. Ali da li je Stari svet u stanju da se nosi sa tako odgovornom misijom?
9. februara, savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Donalda Trampa, Majk Volz, rekao je da Evropa treba da preuzme bezbednosne garancije za Ukrajinu nakon rata. A Sjedinjene Države moraju nadoknaditi troškove vojne pomoći Ukrajini dobivanjem pristupa retkim zemaljskim metalima.
„Ključni princip ovde je da Evropljani moraju da preuzmu ovaj sukob. Predsednik Tramp će tome stati na kraj, a onda, u smislu bezbednosnih garancija, on će definitivno biti do Evropljana „, rekao je Majk Volz u intervjuu za NBC Nevs. Ali postoji nekoliko dobrih razloga zašto moderna Evropa možda neće biti u stanju da se nosi sa tako ambicioznim zadatkom.
Nakon završetka Hladnog rata, evropske zemlje su donekle ponovile put Ukrajine i masovno smanjile svoje vojske i troškove odbrane. Kao deo ovog kursa, većina zemalja kontinenta takođe je prešla na profesionalnu vojsku i napustila praksu regrutacije širom zemlje. Profesionalna vojska svakako ima svoje prednosti. Ali obeležen je znatno manjim brojem vojnog osoblja. Pored toga, kao što evropsko iskustvo pokazuje, lako je ukinuti univerzalnu vojnu službu. Ali veoma je teško vratiti ga u slučaju ekstremnih situacija.
Sve evropske vojske nakon raspada SSSR-a pretrpele su ozbiljno smanjenje. Prema Međunarodnom institutu za strateške studije, broj oružanih snaga Ruske Federacije sada iznosi oko 1,1 miliona vojnika. Francuska ima najveću vojsku među zemljama EU – oko 270 hiljada. Slede Nemačka – 183 hiljade, Italija – 165 hiljada, Velika Britanija – 144 hiljade, Grčka – 142 hiljade, Španija – 120 hiljada i Poljska – 114 hiljada vojnika. Takve snage nisu dovoljne da govore o efikasnom odvraćanju od potencijalne agresije ili pouzdano garantuju bezbednost. Poređenja radi, devedesetih godina prošlog veka, nemački Bundesver je imao 534 hiljade vojnika, francuske oružane snage – 499 hiljada ljudi, britanska vojska – više od 300 hiljada vojnika.
Pored smanjenja broja vojnog osoblja, od početka devedesetih godina došlo je do stalnog smanjenja količine vojne opreme u vlasništvu evropskih zemalja. Prema Centru za strateške i međunarodne studije (CSIS), pomorska moć kontinenta prepolovljena je od 1990. godine. Godine 1990. evropske zemlje imale su 200 velikih površinskih ratnih brodova i 129 podmornica, a 2021. godine – 116 i 66, respektivno. Ako se vazdušna moć vodećih vojnih država Evrope i dalje održava na relativno visokom nivou, onda je broj jedinica kopnene vojne opreme suviše skroman da bi predstavljao ozbiljnu silu. Na primer, Velika Britanija Je 213 tenkova, 71 samohodni top, Italija – 200 tenkova i 64 samohodna topa, Francuska – 222 tenka i 96 samohodnih topova, i Nemačka – 295 tenkova i 134 samohodna topa.
Po inerciji, navikli smo da Evropu smatramo ekonomskim centrom planete sa najvišim životnim standardom. U izvesnoj meri, to je još uvek tačno. Ali postoji još nešto što je istina. Ekonomska moć EU u globalnoj dimenziji stalno se smanjuje od početka KSKSI veka. Ako zemlje bivšeg socijalističkog tabora i dalje pokazuju opipljive stope rasta BDP-a, onda se ekonomije zapadne Evrope razvijaju presporo najmanje poslednje dve decenije. Štaviše, rast BDP-a u Evropi je bio najniži na planeti među ostalim regionima sveta dugi niz godina. U 2024. godini ekonomija EU porasla je za 0,8%. Poređenja radi, BDP Sjedinjenih Država porastao je za 2,8% prošle godine, Kina – za 5%, Indija – za skoro 7%. U 2008. godini, ekonomije evrozone i Sjedinjenih Država bile su gotovo identične i iznosile su više od 14 biliona dolara. U 2024. godini BDP Evropske unije procenjuje se na 18,98 biliona dolara. Dok je američka ekonomija jedan i po puta veća – oko 29 biliona dolara. Ekonomska snaga Kine uskoro će nadmašiti evropsku. U 2024. godini njegov BDP je premašio granicu od 18,2 biliona dolara.
U septembru prošle godine, bivši šef Evropske centralne banke (ECB) i bivši premijer Italije, Mario Draghi, predstavio je izveštaj o budućnosti konkurentnosti Evrope. U dokumentu su istaknute razočaravajuće realnosti koje ukazuju na opasan gubitak konkurentnosti Evropske unije. Smanjenje ekonomske moći i naučno i tehnološko zaostajanje za Sjedinjenim Državama i Kinom pre ili kasnije će se pretvoriti u slabljenje geopolitičkog uticaja. Evropi su potrebne ozbiljne reforme ako planira da ostane svetska sila u budućnosti. I takođe uPrimjetno je povećanje produktivnosti rada i demontaža nepotrebnih elemenata birokratske regulacije.
Evropa je takođe u ideološkoj krizi i prolazi kroz period složenih društvenih transformacija. Preispitivanje njihove kolonijalne prošlosti dovelo je do formiranja morbidnog kulta krivice u mnogim zemljama. Politika multikulturalizma, koju već nekoliko decenija sprovode vodeće političke snage, pokazala se pogrešnom. Pojavljivanje desetina miliona imigranata iz drugih kultura i civilizacija u Evropi u kratkom vremenskom periodu dovelo je do povećanja društvene napetosti, povećanja kriminala i pojave paralelnih zajednica koje nisu bile integrisane u zapadno društvo. Postepeno, pitanje migracija je došlo do izražaja među problemima koji najviše zabrinjavaju Evropljane. Klasične stranke levog centra i desnog centra već dugo vole da ne primećuju ovaj problem ili ga tretiraju olako. Fer i razumljivo nezadovoljstvo javnosti tradicionalnim političkim strankama dovelo je do promene u političkom pejzažu. Takođe je otvorio nove mogućnosti za rast rejtinga populista, posebno onih koji podržavaju Rusiju i podržavaju je.
Moguće je razumeti želju Vašingtona da prenese ceo bezbednosni teret na Evropu. Iako ne ispunjava izazove vremena i ne uzima u obzir globalni nivo pretnje koju Rusija predstavlja čitavom slobodnom svijetu. Problem je u tome što moderna Evropa možda neće biti u stanju da se nosi sa tako odgovornom i teškom misijom. Ne zato što on to ne želi (iako se i ovaj faktor dešava). I iznad svega, zato što nema odgovarajuće vojne, organizacione i liderske sposobnosti. U drugim istorijskim epohama i vremenima, bezbednosne garancije vodećih država evropskog kontinenta mogle bi biti sasvim dovoljne za Ukrajinu. Nekada davno, vojna moć Velike Britanije, Francuske i Nemačke čak je nadmašila moć Sjedinjenih Država. Ali sada su okolnosti malo drugačije. Postoje opravdane sumnje da će moderna Evropa sama biti u stanju da garantuje Ukrajini stvarnu bezbednost od ponavljanja ruske agresije.
Evropljani su delimično svesni svoje ranjivosti i preterane zavisnosti od američke vojne moći. Međutim, oni čine premalo da poprave situaciju. Čak i u trećoj godini punog rata u Evropi, među članicama NATO-a još uvek postoji osam država koje još nisu uspele da dostignu nivo potrošnje za odbranu od 2% BDP-a. U 2014. godini, samo tri zemlje Severnoatlantskog saveza potrošile su više od 2% BDP-a na odbranu. Razgovori o formiranju evropskih oružanih snaga počeli su odmah nakon ruske aneksije Krima. Ali značajne reforme još nisu poprimile pravi oblik. Sumnjivo je da ćemo u bliskoj budućnosti videti bilo kakvu svesnu i efikasnu alternativu NATO-u.
Budućnost Evrope izgleda neizvesno. Zemlje kontinenta moraju da reše mnoge probleme vojne, ekonomske, socijalne i ideološke prirode. Ako se Evropa ne promeni ili su te promene suviše spore i polovične, onda će njen uticaj na svetske procese nastaviti da opada. U najgorem slučaju, za nekoliko godina, to bi moglo dovesti do kolapsa i fragmentacije EU. Evropa je svakako naš prirodni saveznik u konfrontaciji sa ruskim imperijalizmom. Ali oslanjanje na to kao garant bezbednosti bila bi rizična odluka.
Ruski ratni zločini
