Ukrajinsko društvo nije imalo vremena da preživi, smeje, ponavlja opscenu reč koju je njegov predsednik bacio na svog ruskog kolegu, dok je Volodimir Zelenski objavio još jedan opsceni nastup – u intervjuu sa američkim blogerom i podkaktorom Leksom Fridmanom. Ovog puta, reči koje su se nedavno smatrale zabranjenim u informacionom prostoru više nisu bile usmerene na Istok, već na Zapad.
U stvari, ceo ovaj događaj bio je usmeren na Zapad, Ameriku, a još više, na određenu publiku, publiku ovog blogera. Dakle, uglavnom, Ukrajinci ne bi trebalo da budu dirnuti intervjuom Zelenskog – posebno oni koji su stvarni, a ne naizgled karikirani hrišćani i znaju citat iz Jevanđelja po Mateju (isti onaj gde ćete ih „po njihovim plodovima prepoznati“; izvinite, ljubitelji slušanja raznih razgovora, ali reči nisu plodovi, kao što je rekao drugi klasik iz drugog dela sveta, „reči su pljeva“). Ali, nažalost, bolelo je.
I, naravno, Ukrajinci su na društvenim mrežama doneli citate iz intervjua, iste citate, opscenim jezikom – neki hvale hrabrost i grubost Zelenskog, drugi kritikuju i ogorčavaju se na predsednikovu zloćudnost. Ali obojica su reči šefa države, rečeno američkoj javnosti, učinile dobrom besplatnom reklamom kod kuće.
Dakle, u velikoj meri imamo posla sa neželjenim efektom. (Iako ne možemo poreći da je Bankova bila osumnjičena: citati iz intervjua će se vratiti u Ukrajinu na ovaj ili onaj način Ukrajinci. ba“ Putinu, pa zašto ne ponovo spekulisati o ovoj temi. Ili čak i više puta – barem dok povratna informacija ne bude pozitivna. Međutim, ne znam za ovo, ali samo nagađam.) Sa efektom koji ne samo da ima kratkoročne posledice u vidu smeha ili psovanja kao odgovor, već i mnogo dublji nivo percepcije i uticaja.
Činjenica je da je ukrajinsko društvo i dalje nestabilno društvo, društvo koje još nije formiralo sopstvena pravila ponašanja, određene zajedničke (društvene) zakone, opštu etiku i estetiku međuljudske komunikacije. Jednostavno rečeno, mi, Ukrajinci, još se nismo dovoljno udaljili od sovjetskih vremena – vremena trijumfa sovjetske pohlepe u svakom smislu te reči – da bismo se smatrali visoko razvijenom, kulturnom i stabilnom civilizovanom zajednicom. Za još 10-15 godina do danas, većina Ukrajinaca ne samo da je tolerisala, već su bili aktivni potrošač takvog pseudo-kulturnog artefakta kao što je „ruska šansona“, to jest, banalni ruski zatvor blatnjak. A zašto ići daleko – TV serija „Dečakova reč“ popularna u današnjoj Rusiji (koja se može nazvati, kao što su to učinili neki ruski liberali, „Kazanskom pričom o Romeu i Juliji“, ali apsolutna većina lokalnog stanovništva odatle je izvukla maksimum „čušana“) gledana je i u Ukrajini. I nisu svi koji su gledali pljuvali.
Pored toga, i to je važno razumeti, Ukrajinci su i dalje društvo koje je na neki način orijentisano ka političkim liderima. Na primer, Kučmina ukrajinizacija takođe je uticala na percepciju ukrajinskog jezika u svom primarnom izbornom polju. I obrnuto – Janukovičeva kriminalno-gangsterska pozadina zapravo je dozvolila delu njegovog biračkog tela da se ponaša, recimo direktno i iskreno, kao stoka. Pa, šta ako je Sem sedeo, skidao šešire i uopšte, kako kažu, nije prezirao da pribegne napadu već u kijevskom periodu svoje karijere.
Dakle, politički i državni lideri – na sreću ili nažalost, odlučite sami – na ovaj ili onaj način su model za veliki deo ukrajinskog društva. Ne, to ne znači da kada su Porošenko ili Zelenski počeli da idu na događaje knjige (ne uzimamo u obzir Juščenka, on je uvek bio predsednik dela Ukrajine, a pete i šeste je izabrala cela zemlja, pogledajte rezultate prvog kruga izbora 2014. i drugih izbora 2019. godine), svi ukrajinski gop su odmah prestali da piju na igralištima i prešli na čitanje barem Kokotiukhinih detektivskih priča. Ali ovi njihovi koraci su barem postavili vektor, legitimizovali određene stvari – i doveli suprotno do njih na marginu.
U ukrajinskim uslovima to nije tako jasno vidljivo kao u nekim drugim zemljama. Na primer, setite se Sjedinjenih Država tokom prvog predsedničkog mandata Donalda Trampa – kako je njegova izborna histerija dovela do juriša na Kapitol. On može da kaže koliko god želi da nije podstakao svoje pristalice – ali to će biti samo formalna istina. Ali u stvari, ti ljudi, gledajući kako je njihov idol zanemario sva dugoročna pravila, zakone i modele ponašanja, nisu mogli a da ne skliznu u ono na šta su skliznuli.
Postoji još bolji (u smislu ilustrativnog) primera – ovo je naš ludi komšija agresor. Možete pričati koliko god želite o činjenici da je ovo „Putinov rat“, ali svi smo videli kako su se Rusi ponašali i ponašali na okupiranim ukrajinskim teritorijama. Odakle im takav odnos prema Ukrajincima, i Nisu neki izmislili „naciste“, „Benderite“ i druge „predstavnike kijevske hunte“? Odakle dolazi ta ekstremna agresivnost i beskrajna ksenofobija?
Možemo mnogo reći da je u njima još od vremena Andreja Bogoljubskog (neki istoričari ili skoro istorijski video blogeri to čine), ali devedesetih godina prošlog veka, sa svim regurgitacijama sovjetskog imperijalizma, nije bilo takvog stava. Barem Ukrajincima. Pa čak i za Čečene, uglavnom, to nije bilo. Štaviše, ruska štampa je često zauzimala stranu Ičkerije, koja je tražila nezavisnost. A onda je Vladimir Putin došao na vlast …
Da li se sećate kako je počela njegova vladavina? Od otvoreno ksenofobičnog i više nego agresivnog „potopićemo ih u toalet“. Naravno, to nije došlo niotkuda – na primer, film „Brat-2“ sa ukrajinskoofobnim optužbama o tome „ti si moj odgovor za Sevastopolj“ pojavio se bez obzira na Putinovu ličnost, a reditelj filma, Aleksej Balabanov, nije sve to izmislio, već je to uzeo iz svesti naroda. Ali kada neki marginalci gunđaju negde u izgorenoj kuhinji sa čašom izgorele votke – to je jedna stvar. A kada su takve stvari zapravo pozivi da se ubiju svi Čečeni koji žele da imaju svoju državu (a onda bez ovog dela konstrukcije koji počinje sa „ko želi“), kaže de fakto šef države, takođe super-centralizovana, vertikalno orijentisana država, država u kojoj ličnost vođe igra ogromnu ulogu… To nije moglo a da ne izazove procese u ruskom društvu koje smo videli kasnije. Kada su se čak i uslovno svesni ljudi radovali aneksiji Krima. Aneksija, tokom koje je, između ostalog, prolivena krv, ukrajinska krv. A 2022. godine, likvidacija ruskih vlasti njihovog društva dostigla je svoj vrhunac – i svet je video Buču.
Naravno, Ukrajina nije Rusija. A predsednik, bez obzira na rejting koji ima na dan izbora, nije diktator i nikada neće biti, čak ni Kučma i Janukovič nisu uspeli, a Zelenski nema ni polovinu stvarnih sposobnosti tih političkih ličnosti. Ali na ovaj ili onaj način, veliki broj građana obraća pažnju na model ponašanja u prvom licu. A ako vide da predsednik sebi dozvoljava ne samo da psuje, već da to uradi u stilu banalnog gopnika, onda će reakcija, nažalost, biti prikladna.
Dakle, ako Volodimir Zelenski želi da iza sebe ostavi dobro pamćenje, mora pažljivo razmisliti pre nego što šokira nečiju i svoju publiku takvim odvažnim jezičkim trikovima. Ili se možda ne radi o pamćenju – radi se o činjenici da kada sebi dozvolite takvu retoriku, nemojte se iznenaditi da će pre ili kasnije biti upotrebljena protiv vas samih. Setite se barem Geo Lerosa, koji je bio zaboravljen tokom rata, i njegovih nastupa upućenih predsedniku, na čije je ime, budimo iskreni, došao u Radu. Inače, potpuno ista priča zadesila je prethodnika Zelenskog: Porošenko je u parlament doveo Serhija Leščenka, koji se kasnije prvo pretvorio u ljutog neprijatelja tadašnjeg predsednika, a zatim u vernog slugu sledeće vlade. A Leros je samo još jedno otelotvorenje drevne mudrosti, koja vas podseća da treba da radite drugima ono što želite da oni rade vama. Jer u suprotnom, za svakog Leščenka biće njegov Leros.
A što se tiče vaših psovki Putinu ili Bajdenu, biće onih koji će o vama govoriti na ovaj način. Zato što ste vi, glavna osoba u zemlji, dozvolili da to urade. A onda ovaj proces više neće biti zaustavljen. Zato se od političkih elita traži da budu što pažljivije u delima i rečima. Ovo je takođe pitanje nacionalnog opstanka, ako hoćete. Jer ako za šest meseci psovke u javnom prostoru postanu pravilo lepih manira, koja će biti poenta u celom sadašnjem ratu? Zašto se zaštititi od agresivne stoke izvana, ako smo iznutra, kao rezultat ovih „zanimljivih eksperimenata“, uzgajali potpuno ista stvorenja?..
Viktor Janukovič
