Rat u Ukrajini traje već deset godina, a uskoro će biti tri godine od ruskog napada na našeg suseda. Sukob uništava gradove, domove, ali najviše ljude – fizički i moralno. Poljske nevladine organizacije pružaju im podršku u okviru programa Polska Pomoc („Poljska pomoć“), koju finansira Ministarstvo spoljnih poslova.
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, zbog rata, oko polovine stanovništva Ukrajine pati od mentalnih poremećaja koji mogu zahtevati specijalizovanu negu, a svaki treći ima simptome koji ukazuju na posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).
„Ne samo PTSP, koji je direktna posledica neprijateljstava, već i mentalno zdravlje u širem smislu takođe treba podršku. Razvoj dece zahteva posebnu pažnju“, kaže Nina Mocior, menadžer za humanitarnu pomoć i razvoj u Caritasu Polska, koji projekat sprovodi u Ukrajini uz podršku Poljske pomoći.
U kontekstu poremećaja mentalnog zdravlja u ratu, postoje dva pokretačka mehanizma. Ako dete doživljava negativna razvojna iskustva, kao što su svedočenje nasilja, direktno doživljava agresiju ili se odgaja u porodici u kojoj postoje problemi sa zloupotrebom supstanci, to obično dovodi do smanjenja otpornosti, ili ukratko, mentalne otpornosti. Rat, zauzvrat, samo pogoršava ovo stanje, jer izlaže ljude iskustvima koja preopterećuju njihov nervni sistem. Nisu svi doživljavaju traumu koja se shvata kao pretnja po život ili svedoci opasnosti po život, ali postoje događaji sa kojima se nervni sistem mora suočiti. Naravno, to ne znači da su svi u takvoj situaciji pogođeni mentalnom bolešću, ali se povećava rizik od poremećaja.
„Sa takvim ‘klasičnim’ traumatskim incidentima, imamo problema sa integracijom iskustva kao sećanja“, napominje Mozior. „Zbog toga su važni simptomi sindroma posttraumatskog stresnog poremećaja flashbackovi, nejasnost ovih sećanja ili osetljivost na različite podražaje. Sada imajte na umu da ako se ne brinete o takvim ljudima u uslovima dugog rata, onda oni utiču na njihovo okruženje, njihove roditeljske vještine ili sposobnost da funkcionišu u porodici pate. To čini posledice oružanog sukoba za takve ljude još strašnijim i dugotrajnijim. „
Tako se produbljuje spirala negativnog iskustva, koja je uočena u ukrajinskom društvu i prije eskalacije sukoba. Pored toga, toliko pažnje se posvećuje iskustvu rata da ne ostaje dovoljno za porodice pogođene sukobom, veterane koji se vraćaju kući, osakaćene ljude ili čak staratelje djece koji se sami ne mogu nositi s posljedicama sukoba, a zatim, da tako kažem, nose te probleme. Motsor naglašava da je ovde važna hronična priroda rata, koja traje već tri godine u trenutnoj akutnoj fazi, zbog čega je skoro svaka porodica pretrpjela gubitke ili druge teške situacije. Ovo nije samo iskustvo na prvoj liniji, već i stalni noćni vazdušni napadi i alarmi koji plaše ljude koji žive na naizgled sigurnim mestima iz noći u noć, pogoršavaju kvalitet njihovog sna i negativno utiču na njihovo mentalno zdravlje.
Prevazilaženje toliko rastućih problema zahteva terapiju traume, koja u početnoj fazi zahteva stabilizaciju ili smirivanje nervnog sistema. Ponekad je potrebno mnogo vremena da se dođe do tačke u kojoj traumatizovana osoba počinje da prevazilazi negativna uverenja o svetu i ljudima kao pretnji. Boravak na sigurnom mjestu i zadovoljavanje potreba pomaže u tome, jer je teško zamisliti poboljšanje mentalnog stanja osobe lišene doma, koja se bori sa glađu, hladnoćom i nedostatkom novca. Već u ovoj fazi javlja se zadatak humanitarne pomoći, što olakšava potragu za takvim sigurnim mjestom, a ponekad i pomaže da se barem djelimično obnovi osjećaj subjektivnosti.
Nina Motsor govori o takvim centrima za podršku porodici koji Caritas Polska uz podršku Poljske pomoći, otvorio je u Vinniciji, Žitomiru, Odesi i Harkovu, gde možete naći ne samo stručnjake, već i mesto gde se deca mogu bezbedno igrati. Otuda naglasak na sigurnosti, usklađenosti sa pravilima za korištenje skloništa. Istovremeno, žene mogu da se upoznaju, počnu da obnavljaju društvene veze, jer strah izoluje ljude jedni od drugih.
„Deca ne prerastu mentalne poremećaje, anksioznost ili probleme sa neurološkim funkcionisanjem i trauma ne nestaje spontano“, kaže Mocior. – Situacija u kojoj dete počinje da se vraća crtanju, crtanju, igranju sa vršnjacima je terapeutska i veoma umirujuća za njega. Tada govorimo o stabilizaciji i zato u našim dnevnim centrima djeca ne samo da mogu raditi domaće zadatke, već i pohađati različite grupe za podršku art terapiji.
Pored mogućnosti rada sa dečjim psiholozima, nastavnicima ili logopedima, ovde se održavaju majstorske radionice i grupe podrške za roditelje i staratelje. Oni takođe mogu da se sastanu sa odraslim psiholozima. U centrima nema psihijatara, ali tokom sastanaka identifikuju se slučajevi koji zahtevaju specijalizovanu pomoć. Centar zatim upućuje osobu kojoj je potrebna pomoć kod deteta ili odraslog psihijatra. U ovoj aktivnosti važan je sistematski pogled na porodicu, koji se takođe suprotstavlja nasilju u porodici i zlostavljanju djece. Nina Mocior napominje da je veoma dragoceno primeniti i preneti iskustvo Poljske, gde su rešenja za sprečavanje nasilja u porodici mnogo naprednija nego u Ukrajini, kao i svest o mentalnom zdravlju.
Stanislav Brudnok iz Fondacije Srpsko-hrvatski Takođe govori o teretu traume, koji se prenosi sa generacije na generaciju i utiče na mentalno zdravlje. On napominje da se čak i u Poljskoj danas kaže da se stigma Drugog svetskog rata oseća u drugoj, pa čak i trećoj generaciji ljudi rođenih posle rata. Kao rezultat dugog rata u Ukrajini, kojem je prethodila pandemija COVID-19, Odrasla je čitava generacija dece koja praktično ne znaju nikakvu drugu stvarnost, osim izolacije i straha, koji nisu poznavali školu, sastanke sa vršnjacima. Samo u Harkovu, koji se granatira skoro svaki dan, povređeno je 53 hiljade učenika, a projekat podrške je usmeren na njih, ali i Ukrajinci i Poljaci imaju koristi od saradnje.
„Važno je učiti o ukrajinskoj perspektivi i razmijeniti iskustva, jer je rat koji se odvija tako blizu Poljske za nas potpuno novo iskustvo, koje zahtijeva od nas da ažuriramo pristupe i stanje znanja, na primjer, o radu s djecom koja su doživjela traumatske događaje“, kaže Brudnokh, ističući da je ovo znanje potrebno i u poljskim školama koje pohađaju desetine hiljada ukrajinske djece.
Na osnovu takvog iskustva, Srpsko-hrvatski organizuje rad sa decom i mladima koji rade kroz teška iskustva i emocije uz pomoć predstava u obliku improvizovanog „pozorišta za reprodukciju“. Jednako su važni prostori, uključujući skloništa, gde deca ponekad provode nekoliko sati dnevno – čak i na mestima koja su udaljena od linije fronta kao što je Ivano-Frankivsk u zapadnoj Ukrajini.
Razorni uticaj traumatskog stresa, koji utiče na mentalno zdravlje i vojnika u rovovima i civila koji žive daleko od linije fronta, opisuje Sebastian Chmielinski, klinički psiholog i psihotraumatolog koji i sam ima vojno iskustvo i sarađuje sa Vroclavskim „Kaleidoskopom kultura“ na projektima u Ukrajini. Naučne studije pokazuju da trauma može izazvati nepovratne psihološke promjene, au slučaju djece, inhibirati normalan razvoj mozga. Još veća i nepovratna šteta uzrokovana je traumom u kombinaciji sa fizičkim ranama, što može dovesti do posttraumatskog stresnog sindroma, depresije i anksioznosti.
„U takvim slučajevima mogu se uočiti promjene u ponašanju, povećanje rizičnog ponašanja, ovisnost kao način prevazilaženja hroničnog stresa“, kaže Khmelinski. – Promene u ponašanju povezane su sa poteškoćama u kontroli emocija, agresijom. Mnogi ispitanici u Ukrajini primećuju da čak i tokom povremenih sastanaka lako nastaju sukobi zbog sitnica. Stres takođe dovodi do nasilja u porodici ili samodestruktivnog ponašanja, kao što su samoubistva među veteranima.
Khmelinski naglašava da brzo otkrivanje poremećaja i odgovarajuća terapija omogućavaju oporavak, ali to zahteva dobro razvijen sistem dijagnostike i terapije, uključujući farmakološki i psihoterapijski tretman.
Paradoksalno, tokom neprijateljstava, vojniku je lakše da se nosi sa stresom koji se javlja u situacijama koje imaju određeni okvir i zahtevaju određeni automatizam akcija. Ovaj okvir pruža neku vrstu podrške, uključujući psihološku podršku, koja nestaje čim se neprijateljstva završe. Zato Ukrajina već mora da se pripremi za povratak kući stotina hiljada veterana, koji će morati da se ponovo prilagode životu u poznatom, a samim tim i bezbednom okruženju. Sfera psihološke podrške, koje su mnogi Ukrajinci svesni, često bledi u pozadini pred žestokim borbama na frontu.
„Psihološki, moramo sebi reći da je ovo vreme mobilizacije i usmeravanja sve naše energije u borbu protiv ruskih okupatora, što dovodi do nedostatka prostora da se uradi ono što će se desiti kasnije“, kaže Hmelinski. „Takođe sam svestan da je ovo ‘kasnije’ još uvek neizvesno, ali, s druge strane, verujem da je neophodno pripremiti odgovarajuće programe ili projekte kako bi bili spremni da se brinu o veteranima i njihovim porodicama.“
Psiholog napominje da je povratak vojnika u život nakon rataTrebat će im puno posla koji će pokriti ne samo njih i njihove porodice, već i čitave lokalne zajednice ili radna mjesta. Iskustvo Poljaka će takođe dobro doći ovde, koji, iako nisu učestvovali u ratovima sličnim ukrajinskom, mogu pomoći u dijagnostici, razviti programe upućivanja terapije i pružiti drugu specijalizovanu pomoć. Nema sumnje da će biti mnogo potreba, jer ljudima koji su doživeli gubitak muža, oca, dede ili sina – ubijeni u ratu, nestali – biće potrebna pomoć, a da ne spominjemo vojnike koji su prošli kroz ruske logore za ratne zarobljenike i pretrpeli fizičko i psihičko mučenje. Kaleidoskop kultura već sprovodi projekat obuke socijalnih radnika i javnih organizacija koje su u kontaktu sa veteranima, njihovim porodicama i ljudima koji su doživeli gubitak ili zatočeništvo.
„Došli smo do zaključka da je neophodno izgraditi sistem takozvane specijalne psihološke pomoći, koju pružaju ljudi kojima se obraćaju oni kojima je potrebna“, kaže Hmelinski. „Ideja je da im se pruži određena dijagnostička baza, da ih se nauči kako da kontaktiraju te ljude, što u mnogim slučajevima može biti dovoljno, jer nisu svi ljudi koji su preživeli rat potrebna pomoć specijaliste. Za neke, ova vrsta podrške kontakt je dovoljan da obezbedi osećaj stabilnosti i sigurnosti. Međutim, ovi radnici moraju imati znanje da utvrde da li je osobi potrebna pomoć stručnjaka i biti u mogućnosti da ih uputi odgovarajućem specijalistu. „
Stručnjaci i članovi nevladinih organizacija koji rade u Ukrajini naglašavaju važnost psihološke i psihijatrijske nege u najširem smislu – od podrške deci daleko od linije fronta do vojnika koji se bore protiv ruskog agresora. Oni naglašavaju da trauma i nasilje nisu ograničeni na ratne događaje, već se na kraju pretvaraju u agresiju i nasilje u porodici, koji ostaju u društvu godinama i generacijama nakon sukoba.
„Pokušavamo da radimo sa ukrajinskim stručnjacima ovde i sada, jer su to humanitarne mere za poboljšanje trenutnog stanja mentalnog zdravlja dece, adolescenata i odraslih, ali istovremeno razmišljamo o problemima koji se već pojavljuju i koji će postati još očigledniji nakon određenog vremena“, kaže Stanislav Brudnokh. „Nakon završetka aktivnih neprijateljstava, Ukrajina će se suočiti sa novim izazovima, povratak iz emigracije, demobilizacija vojnika, povratak veterana, osoba sa invaliditetom, a posledice i uticaj ovog rata će se osećati decenijama koje dolaze.“
Zato je toliko važno implementirati programe pomoći koji odgovaraju trenutnim potrebama, kao i akumulirati znanje i iskustvo koje će u budućnosti postati od neprocjenjive vrijednosti ne samo u Ukrajini, već iu Poljskoj.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Wojna w Ukrainie niszczy ciała i dusze
Ovaj članak je pripremljen u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova Poljske u okviru programa Poljska pomoć.
Ruski ratni zločini
