Teška, u najmanju ruku, 2024. godina završila se sa nekoliko vazduhoplovnih incidenata sa žrtvama. Ali ako u situaciji sa padom na južnokorejskom aerodromu Muan zaista imamo nesreću – avion se sudario sa pticama, piloti nisu imali vremena da otvore stajni trap, a iza piste je bio betonski zid, koji je pogoršao posledice tvrdog sletanja na katastrofalne – onda let br. 8243 aviokompanije OMILjENO ima potpuno drugačiju prirodu. I potpuno drugačija pozadina.
Za početak, setimo se da su takvi incidenti, iako nisu redovni – na kraju krajeva, Rusi obaraju putničke avione drugih zemalja ne svake godine – a istovremeno su svojstveni zemlji agresoru. I ne radi se toliko o samom incidentu, već o tome šta će se dalje desiti. Setimo se jednog od najpoznatijih incidenata Hladnog rata – obaranja aviona Korean Air 007 na području ostrva Sahalin, koji se dogodio 1. septembra 1983. godine.
Jesen-83 je bio period pogoršanja spoljašnje i unutrašnje situacije u SSSR-u, pogoršanje koje je postalo predvidljiva posledica pojavljivanja čekista-kadeta Jurija Andropova na glavnoj poziciji u zemlji (tada je to bio generalni sekretar Centralnog komiteta KPSS). Sovjetska protivvazdušna odbrana oborila je putnički avion, jasno shvatajući to, a onda je počela da smišlja verziju za verzijom – od „preleteo i nestao iz našeg vazdušnog prostora“ do „najkriviji, nije bilo ničega što bi poslalo civilni avion u izviđačku misiju“.
Nema priznanja krivice, nema saosećanja prema nevinim žrtvama. Ne, Kremlj je tada, kao i sada, uvek bio kriv za sve osim za njih. Videli smo potpuno istu priču pre deset i po godina, kada je sistem protivvazdušne odbrane Buk ruskih oružanih snaga oborio Malezijca Boing. Svet je čuo najneverovatnije fikcije, sve do „španskog dispečera Karlosa“ rođenog u mozgu ruskih propagandista (i tamo je umro).
Novi incident je sa granatiranjem Azerbejdžana Embraer 190 u oblasti Grozni, ali priča je ista. Nepriznavanje krivice – a mi ne govorimo samo o granatiranju, već i o iskreno preziru vrednom zatvaranju svih ruskih aerodroma u regionu i ometanju sistema GPS– navigacija kroz čitavu sekciju leta od Groznog do Aktaua, Kazahstan. Rusi mogu da izmisle bilo kakve izgovore koje žele, ali svet sada ne može biti ubeđen da nisu učinili sve da potope avion pogođen njihovom sopstvenom protivvazdušnom odbranom u Kaspijskom moru – i tako unište posledice napada i svedoke.
Štaviše, kada se Vladimir Putin cinično izvinio Ilhamu Alijevu zbog činjenice da se „incident dogodio u vazdušnom prostoru Ruske Federacije“ (da su Rusi pucali na avion ne na nebu iznad Groznog, već negde na granici, još uvek iznad azerbejdžanskog tla, onda niko ne bi čuo ni ova izvinjenja), njegovi džepni propagandisti pokrenuli su napad na predsednika Azerbejdžana.
Štaviše, ovaj napad nije bio samo tradicionalno imperijalno arogantan i prljav za Ruse – na primer, ovi ljudi su ponudili da se osvete Azerbejdžanu zbog činjenice da lokalni lider zahteva pravdu vršeći pritisak na azerbejdžansku dijasporu u Rusiji. Propagandisti Kremlja složili su se da bi bilo vredno naduvati separatistička osećanja u ovoj južnokakazskoj zemlji – posebno na severu Azerbejdžana, među Lezginima i drugim dagestanskim narodima, i na jugu, gde živi iranski narod Tališa, autohtoni narod ove države.
Inače, tališki separatizam u južnim regionima Azerbejdžana nije današnji izum kremaljskih propagandista. Još 1990. godine, u Lankaranu, najvećem gradu u azerbejdžanskom delu istorijskog regiona Tališ, počeli su odgovarajući pokreti. Pokreti koji – što se više udaljavamo od tih vremena, to se više dokaza i potvrda o tome pojavljuje, otkrivaju ili jednostavno prepoznaju oni ljudi koji su ranije ćutali – najverovatnije su naduvani od strane Komiteta državne bezbednosti SSSR-a. U slučaju Tališa, to bi bilo sasvim logično – Azerbejdžan je tada, na prelazu iz 80-ih i 90-ih, bio otvoreno protiv Moskve zbog krvavog januara 1990, kada su sovjetske trupe organizovale stvarno uništenje političke opozicije u Bakuu, što se zapravo pretvorilo u ubistva civila. 20. januar u Azerbejdžanu, inače, je zvanični Dan nacionalne žalosti.
A 1993. godine, na vrhuncu Prvog karabaškog rata, u Lankaranu se pojavila takozvana Tališ-Muganska autonomna republika. Tadašnji vršilac dužnosti predsednika zemlje, Hejdar Alijev, koji se vratio u Baku iz Nahičevana samo tri dana nakon pojave ove „autonomije“, uspeo je da shvati koji je samo prenosom značajnog dela trupa sa karabaškog fronta. U stvari, tališki separatizam postao je jedan od razloga poraza Azerbejdžana u ratu za Karabah – rezultat toga je bio „Artsakh“, nezavisan od Bakua, koji je decenijama uništavao izglede za pomirenje u Azerbejdžanu.Erbejdžan i Jermenija, a takođe su zaustavili izglede za razvoj Azerbejdžana, sa kojim se stalno suočavao duh Karabaha.
A sin tadašnjeg šefa države Ilhama, koji je sada predsednik Azerbejdžana, ne bi trebalo da zaboravi na ovo. Ne treba zaboraviti da situaciono približavanje Rusiji u pozadini uspeha u Nagorno-Karabahu (koji se pretvorio u hlađenje tursko-azerbejdžanskih odnosa) ne znači da će Kremlj početi da tretira svog južnog suseda normalno, humano. Ne, ako je potrebno nekako oprati, prikriti sopstveni zločin, Rusija će rado krenuti da stvori još jednu žarište. Štaviše, nakon rešavanja pitanja Karabaha, Azerbejdžan je spreman za širu integraciju (posebno naftu i gas) u zapadni svet, kao i za izgradnju novih odnosa sa Jermenijom.
Jermenija, koja se svakodnevno udaljava od Rusije – i nastoji da pronađe nove partnere na Zapadu. Zamislite šta će se desiti kada Jermenija potpuno istisne Rusiju sa svog političkog horizonta, dogovori se o novom formatu odnosa sa Azerbejdžanom i započne saradnju sa Evropskom unijom. Koliko će to ublažiti tenzije u regionu Južnog Kavkaza. Koliko će to pojednostaviti život istog Azerbejdžana, koji više neće imati nepomirljivog, „večnog“ neprijatelja i probleme okupiranih teritorija na svojoj strani. To zapravo izvlači region iz ruskog uticaja, uništava interese Kremlja na Južnom Kavkazu.
Stoga, azerbejdžanske vlasti treba da ozbiljno shvate naizgled emotivne izjave propagandista o mogućnosti tališkog separatizma. Na Krimu i Donbasu sve je počelo i sa marginalnim „društvenim pokretima“. A onda se odjednom dogodilo ono što se dogodilo. Koji se dešava više od deset godina.
Azerbejdžan
