U kontekstu očekivanja stvarnih koraka nove američke administracije, pitanje ko može da utiče na ruskog diktatora Putina da zaustavi agresiju na Ukrajinu postaje sve relevantnije. Mnogi su svoje nade polagali u Donalda Trumpa. Štaviše, stiče se utisak – samo na njega. Ali da li je mudro staviti sve u jednu „korpu“? Na kraju krajeva, signali iz Bele kuće su ponekad veoma kontradiktorni. Pod takvim uslovima, sasvim je logično da ukrajinske vlasti mogu tražiti druge načine za rešavanje problema.
Čini se da Evropska unija shvata da je po pitanju pružanja pomoći Ukrajini kratkovidno oslanjati se samo na novog šefa Sjedinjenih Država. Pre neki dan, govoreći na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, predsednica Evropske komisije Ursula von der Leien rekla je: „Nastavićemo da podržavamo Ukrajinu, bez ikakvih pitanja. Šta god da se desi, za nas je važno da Ukrajina ostane nezavisna i da Ukrajina odlučuje o svojim teritorijama. Ovaj predlog ostaje na snazi – mi ćemo biti uz Ukrajinu koliko god bude potrebno. „
Činjenica da Ukrajina neće ostati sama sa agresorom, čak i ako Tramp „oslabi“ po pitanju uslova za okončanje rata (što se ne može odbaciti, posebno imajući u vidu nepredvidivost Elona Muska), daje nadu. Međutim, čak i u ovom slučaju, vreme završetka rata ostaje krajnje neizvesno. U međuvremenu, ljudi i dalje umiru na frontu i pozadini, i to se mora zaustaviti. Ali da li postoji alternativa američkom uticaju na Kremlj?
Postoji takva alternativa – Kina. Zašto on? Odgovor je jednostavan: Kina ima niz poluga pritiska na Rusiju, koje za druge zemlje, uključujući Sjedinjene Države, možda nisu u potpunosti dostupne ili potpuno neefikasne. Prvo, dve susedne zemlje su dugo povezane bliskim ekonomskim i trgovinskim odnosima. Kina je najveći trgovinski partner Rusije, a to se ne odnosi samo na izvoz nafte i gasa. Peking je zainteresovan za stabilnost na ruskom tržištu, ali istovremeno ne želi da Rusija postane prejak igrač koji bi mogao ugroziti kinesku hegemoniju u regionu. Kineske vlasti su u više navrata pokazale da su spremne da podrže Rusiju, ali samo u onim pitanjima koja ne ugrožavaju interese njihove zemlje.
Drugo, kineska vojna snaga je važan faktor. Moderna kineska vojska nije samo ogroman broj, već i napredne tehnologije, značajan broj modernog oružja i strateških objekata. Kina može izvršiti snažan pritisak na Rusiju ako odluči da agresivna politika Kremlja ugrožava njene interese u regionu.
S tim u vezi, na primer, pominju se unutrašnji ekscesi u Kazahstanu, koji su se dogodili u januaru 2022. godine u uslovima rasta cena gasa za stanovništvo. Da bi se ugušili protesti, u zemlju su dovedene trupe ODKB-a, uključujući ruske specijalne snage. Ko zna koliko dugo bi ostali tamo da se Kina nije „namrštila“. Čim se to dogodilo, Putinova vojska se odmah povukla sa teritorije Kazahstana.
Rusija je dugo živela pod nadzorom Kine, koja je u stanju da interveniše ako je potrebno. Istovremeno, ne zaboravite da je ruska vojska daleko od toga da bude moćna kao kineska, a u slučaju direktnog sukoba, Kina može imati odlučujući uticaj na ishod događaja.
Dakle, Kina ima sve resurse da utiče na Rusiju, i u određenim trenucima može da odluči da to učini. Međutim, da bi Kina pristala da igra stvarnu mirovnu ulogu u slučaju rata u Ukrajini, moraće da se pobrine da takva situacija bude korisna za nju.
Kakvu ulogu Amerika može da igra u ovom procesu? Kako se to odnosi na Trumpovu ličnost i njegove, recimo, ne sasvim uobičajene pristupe spoljnoj politici?
Pre svega, ne treba očekivati nikakav veliki napredak u zaustavljanju rata u slučaju direktnog kontakta između Trampa i Putina. Glavni bandit Kremlja nije samo političar, on je osoba sa psihom koja može biti samo užasnuta. Njegove nezaustavljive ambicije, sklonost ka riziku (na račun života hiljada ljudi) i njegov fokus na obnavljanje ruske imperijalne moći čine ga potpuno nekontrolisanim u okviru uobičajenih diplomatskih normi.
Putin je verovatno odavno shvatio da zapadne sankcije, pa čak i vojne pretnje njemu, ne predstavljaju nivo opasnosti koji stvaraju za druge zemlje. Zapad može uvesti nove ekonomske mere, ograničiti pristup tržištima i tehnologijama, ali ta ograničenja rade veoma sporo.
Statistike iz Rusije pokazuju da njena ekonomija, iako u teškoj situaciji, ima dovoljnu marginu sigurnosti da izdrži sankcije barem u srednjoročnom razdoblju. Nije slučajno što je francuski predsednik Emmanuel Macron nedavno upozorio da se ruski rat protiv Ukrajine neće završiti „sutra ili prekosutra“, uprkos obećanjima predsednika Trumpa da će ga brzo okončati.
Što se tiče vojnih pretnji,od strane Oružanih snaga Ukrajine, onda ovde takođe morate biti realni. Sasvim je jasno da NATO neće ući u direktan vojni sukob sa nuklearnom Rusijom. Ukrajina, s druge strane, ne može dozvoliti smrt toliko svog naroda da je ludi kremaljski orač spreman da baci u peć rata. Pored toga, drugi diktator – Severna Koreja – obavezao se da mu pomogne u snabdevanju „topovskim mesom“. To je značajno promenilo prirodu rata, dajući mu neke znake svetskog rata, i odložio vreme njegovog kraja. U svakom slučaju, Putin stalno pokazuje da nije usmeren na deeskalaciju, već na eskalaciju neprijateljstava.
Šta onda može da ga natera da promeni kurs? Jedna od mogućih opcija je spoljna opasnost koja neće doći sa Zapada, već sa Istoka. U tom kontekstu, Kina je geopolitički igrač koji može imati značajan uticaj na Putina.
I tu na scenu stupaju Sjedinjene Države i, posebno, isti Donald Tramp. Izgleda čudno, ali Amerika, pod Trumpovim vođstvom, može igrati odlučujuću ulogu u tome da Kina postane aktivnija u odvraćanju ruske agresije.
Same po sebi, Sjedinjene Države ne predstavljaju takvu pretnju Putinu i kompaniji da počnu brzo da smanjuju neprijateljstva u Ukrajini. Ali ako se Amerikanci ujedine sa Kinezima po ovom pitanju…
Kina uvek pažljivo izračunava svoje postupke, pokušavajući da minimizira rizike i ne izlaže se nepotrebnoj opasnosti. Kineski drugovi su verovatno svesni da Rusija nije samo sused sa kojim je moguće pregovarati. Ovo je zemlja sa nuklearnim oružjem, koja, ako joj je korisna, može postati nestabilan element u svetskoj politici. Već je postao. I u tom kontekstu, Sjedinjene Države, uprkos svom tradicionalnom rivalstvu sa Kinom, mogu igrati važnu ulogu u ubeđivanju Pekinga da deluje u pravom smeru.
Međutim, u ovom teškom pitanju ne može se osloniti samo na pretnje ili neozbiljne izjave, kao što to čini Tramp u svojim čestim napadima na Rusiju ili Kinu. Naprotiv, da biste uspešno uticali na Kinu, morate delovati uzdržano, računajući na dugoročne ciljeve i stvarne strateške interese.
Po pitanju ubeđivanja Kine na svoju stranu, Amerikanci moraju da deluju udruživanjem snaga sa svim vodećim zemljama sveta. Indija, Brazil, Meksiko, Turska, afričke zemlje i, naravno, Evropska unija. Sjedinjene Države imaju sve mogućnosti za to. Kineska spoljna politika je veoma pragmatična. Ako širok spektar država čvrsto i nedvosmisleno stavi do znanja da njegova uloga u međunarodnoj politici u budućnosti zavisi od toga kako će odvratiti rusku agresiju, to će značajno povećati šanse za njeno „odvezivanje“ od Rusije. Do danas nema takvog uticaja na Kinu.
Ali što je najvažnije, u kontaktima sa Kinom, neophodno je ne samo prijetiti izolacijom ili voditi diplomatiju u stilu verbalnog „partnerstva“. Sjedinjene Države bi trebalo da budu spremne da ponude Kini stvarne koristi ako preuzme zadatak odvraćanja Rusije.
Da li će Sjedinjene Države biti u stanju da sprovedu takvu politiku bez narušavanja nacionalnih interesa, pitanje je za stručnjake. Važno je da shvatimo da Kina treba da ponudi alternative koje će premašiti koristi koje dobija od odnosa sa Kremljom.
Ukrajina takođe može doprineti uzroku „povlačenja“ Kine na svoju stranu. Uzgred, već joj je pružena takva šansa ranije, ali je uzalud protraćila. To je bilo, podsetim vas, u vreme kada je predsednik Zelenski promovisao svoj „Mirovni plan“.
Taj dokument, ako se neko seća, zasnovan je na ključnim principima kao što su potpuna obnova granica nezavisne Ukrajine, povlačenje ruskih trupa i kažnjavanje odgovornih za ratne zločine. Za Ukrajinu to nije bio samo predlog, već i izraz stava podržanog međunarodnim pravom i podrške značajnog dela svetske zajednice. Međutim, ovaj dokument je imao i veliki nedostatak: njegovu apsolutnu nepomirljivost u nekim aspektima, posebno zahtev za potpunom predajom Rusije. Takvi zahtevi su mirovni plan svesno nemoguće u bliskoj budućnosti. Teško je priznati, ali sada je sve prilično očigledno.
U tako sumornoj pozadini, kineska inicijativa bila je od posebnog značaja. Sadržao je više od desetak tačaka koje su, uprkos mekoći formulacije svojstvene Nebeskom carstvu, dotakle ključne aspekte rešavanja vojnog sukoba. Među njima su poziv na prekid vatre, poštovanje suvereniteta svih zemalja, odbacivanje nuklearne eskalacije i pružanje humanitarne pomoći. Nije bilo ničega što ne bi zadovoljilo interese Ukrajine u kineskom planu. A ono što je nedostajalo u njemu moglo bi postati predmet široke rasprave.
Međutim, tim Zelenskog je kineski plan doživljavao kao prepreku potpunoj pobedi Ukrajine nad spoljnim agresorom. Ovaj stav je bio razumljiv u smislu mržnje prema neprijatelju i žeđi za pravdom, ali je i demonstratornapravio strateške pogrešne proračune.
Kina, kao jedna od vodećih svetskih sila i stalna članica Saveta bezbednosti UN, ima značajan uticaj na međunarodnu politiku. Njegova neutralna, ali pragmatična pozicija mogla bi igrati ključnu ulogu u postizanju diplomatskog napretka. Na kraju krajeva, Kina aktivno održava ekonomske odnose ne samo sa Rusijom, već i sa Zapadom. To mu daje priliku da bude posrednik, sposoban da ponudi kompromisno rešenje prihvatljivo za obe zaraćene strane.
Međutim, umesto da pokuša da uspostavi dijalog i pronađe zajednički jezik sa Kinom o zaustavljanju rata, Ukrajina je odlučila da se distancira od predložene mirovne inicijative. Istovremeno, predsednik Zelenski je nepristrasno rekao da „ovo nije plan“, već samo, kažu, „samo nešto na papiru“.
To nije bila samo greška, bilo je previše. Nedostatak međusobnog razumevanja sa Kinom slabi šanse da se ona uključi u aktivnu ulogu u mirovnom procesu. Ovo je posebno važno s obzirom na to da Kina ima potrebne resurse i uticaj da izvrši pritisak na Rusiju.
Ne znam da li je „tačka bez povratka“ usvojena po pitanju spajanja ovog „Mirovnog plana“ sa kineskom inicijativom. Mislim da ne sasvim. Iako se čini da su svi već zaboravili na „Mirovni plan“ Zelenskog, čak ni on sam to ne spominje, ali sa Kinom se sve može razvijati po potpuno drugačijem scenariju. Kina vrlo retko, gotovo nikada ne zatvara svoja vrata čvrsto i neopozivo. Dakle, sve zavisi od toga da li Kancelarija predsednika Ukrajine shvata da je u takvim stvarima kao što je pronalaženje načina za pravedan mir, nemoguće sve staviti u jednu „korpu“. Čak i ako je američki.
Generalno, Ukrajina treba da pokaže veću fleksibilnost u diplomatskoj sferi. Naravno, niko ne garantuje da je Kina ta koja može ponuditi uravnoteženo rešenje o tome kako zaustaviti Putina, ali ni to ne treba u potpunosti odbaciti. Važno je da Ukrajina, Sjedinjene Države i druge zemlje shvate da se u rešavanju ovog problema ne možete osloniti samo na jednu stranu, bilo da je to Kina ili Amerika. Mudrost diplomatije, kažu, leži u sposobnosti traženja kompromisa i proaktivnog delovanja. Postupajući mudro i bez iracionalnih emocija, možete brzo postići dugo očekivani mir.
Vladimir Putin
