Jedan od najstrašnijih i najtragičnijih aspekata trenutnog rata bilo je mučenje kojem su ruski neljudi u uniformi podvrgnuti gotovo svi vojnici Oružanih snaga Ukrajine koji su zarobljeni, a često i civili kidnapovani u Ukrajini. Kao što je Pablo de Greiff, član nezavisne međunarodne komisije za istragu ratnih zločina Ruske Federacije u Ukrajini, rekao dan ranije, mučenje ukrajinskih ratnih zarobljenika je koordinirana državna politika Rusije. Šta stoji iza ove okrutnosti? Zašto je agresor izabrao ovaj put?
U stvari, koreni brutalnosti ruskog režima sežu daleko u prošlost, u eri krvavih tirana kao što su Ivan Grozni, Petar I i slično. Na primjerima ovih neljudi u Rusiji, djeca su odgajana decenijama i još uvijek im se dive. Kasnije, tokom godina staljinizma, masovna represija i nasilje postali su integralni alati političke moći. Ljudi bez krivice mogli su biti uhapšeni i poslati u logore, gde su sadisti u uniformama praktikovali užasno nasilje kako bi dobili „priznanja“. To nije bio samo teror, već namerna politika uništavanja neslaganja i zastrašivanja čitavog društva.
Činilo se da je sve to nestalo sa raspadom Sovjetskog Saveza, ali to nije slučaj. Za kratko vreme, praksa Buzuvira u kolonijama i zatvorima se smirila, poprimila lepši izgled, a onda se sve vratilo u svoj rodni krvavi „srednji vek“.
Važna stvar ovde je da je Putin, sadašnji vladar Rusije, proizvod sistema koji je odgajao ljude u duhu totalitarizma i nasilja. U detinjstvu i adolescenciji živeo je u sovjetskom gradu Lenjingradu, odrastao je u okrutnoj i surovoj atmosferi kapija Sankt Peterburga, gde je snaga uvek bila na prvom mestu, a humanost i mekoća su se doživljavali kao izdaja.
U Putinovom životu, važnu ulogu odigrao je pridruživanje KGB-u, mizantropskoj specijalnoj službi koja je koristila nasilje i manipulaciju kako bi zaštitila one na vlasti. Služba u političkoj gardi oblikovala je Putinove stavove, njegov odnos prema životu i moći, koji prožima čitavu njegovu politiku.
Takođe je vredno podsetiti da glavni ubica iz Kremlja nije došao na vlast putem demokratskih izbora. Njegov „izbor“ za predsednika 2000. godine bio je posledica odluke predsednika Jeljcina, uticajnog bivšeg funkcionera KPSS, koji se nikada nije oslobodio svojih komunističkih navika. Nakon što je počinio mnoge zloupotrebe u predsedništvu, bivši partokrata je tražio naslednika kako bi izbegao krivično gonjenje nakon ostavke. I pronašao ga je u osobi „Čekista“ nadimka „Moljac“. To je bilo daleko od pravog izbora naroda. I Putin je to verovatno veoma dobro razumeo. Naučivši ovu lekciju, gotovo od prvih koraka svoje vladavine, počeo je da podriva demokratske institucije, uspostavljajući čvrstu kontrolu nad medijima, organizacijama za ljudska prava i političkom opozicijom.
Nasilje je postalo jedno od glavnih alata u ovom procesu. Nasilje kao način suzbijanja opozicije, nasilje kao način kontrole, nasilje kao sredstvo eliminisanja pretnje. Nasilje – zajedno sa lažima, naravno – postalo je osnova političkog života u Rusiji iz Putinove ere. I to jednostavno nije moglo a da ne bude osnova agresivne spoljne politike zemlje.
Sistematsko nasilje unutar zemlje „najprirodnije“ eskaliralo je u agresivno ponašanje Putinovih pristalica izvan njenih granica. Kada je gospodar Kremlja pokrenuo rat protiv Ukrajine, nasilje je postalo deo ukupne strategije ruske vojske. Ceo svet je video kako su osvajači pucali na civile, silovali žene, kidnapovali decu… Čineći takve zločine u stranoj zemlji, ruske snage bezbednosti uglavnom gube kočnice kada ukrajinski vojnici padnu u njihove kandže.
Prema Pablu de Greiffu, neke od praksi mučenja za koje gore pomenuta međunarodna komisija ima dokaze sastojale su se od zastrašivanja pritvorenika, periodičnog premlaćivanja, lišavanja sna i produženog izlaganja aktovima. I, naravno, ova lista uključuje električne šokove i seksualno nasilje koje obožavaju ruske snage bezbednosti … Sudeći po izveštajima aktivista za ljudska prava, Putin i saradnici regrutovali su ljude sa abnormalnom psihom i sadističkim tendencijama da rade u oživljenom Gulagu.
Šta „stratezi“ Kremlja žele da postignu svim ovim? Očigledno, oni misle da će na taj način moći da slome volju ukrajinskog naroda i demorališu Oružane snage Ukrajine. Ali oni, naravno, greše: zločini Putinovih sadista ne izazivaju i ne mogu izazvati ništa osim mržnje prema okupatorima u Ukrajincima.
Vozeći Rusiju pod međunarodne sankcije, Putin i kompanija nastoje da pokažu svoju nezavisnost i nekontrolisanu od spoljašnjeg sveta. Važno je da pokažu da se njihov režim ne boji osude i da je spreman da ide do kraja kako bi postigao političke ciljeve. A cilj, po njihovom mišljenju, opravdava sredstva.
Poznato je da diktator Putin koristi brutalno fizičko nasilje protiv unutrašnje opozicije. Da bi se postigao „demokratski“ legitimitet. Ali nije ništa manje važno za njega, moralno palog i proteranog skoro odasvuda, da se pokaže kao gospodar situacije van zemlje. Nasilje nad zarobljenim ukrajinskim vojnicima i civilima nije samo način kažnjavanja, već i moćno sredstvo psihološkog ratovanja. Njegov cilj je da stvori sliku neprijatelja koji se može uništiti na bilo koji način.
Putin i kompanija, tvrdeći da se bore protiv „fašizma“ i „nacizma“ u Ukrajini, koriste metode koje zapravo liče upravo na ove fašističke prakse. Istovremeno, oni opravdavaju masovno nasilje i mučenje u svojim propagandnim izjavama. Štaviše, ova propaganda odjekuje sa delom ruskog društva koji, blokiran od alternativnih izvora informacija, prihvata zvanični narativ koji podržava okrutnost i agresiju.
Stoga je važno shvatiti da upotreba mučenja i nasilja nad zarobljenim vojnicima nije samo rezultat strateške kalkulacije Kremlja, već i utjelovljenje ideologije koja život osobe pretvara u nešto sekundarno, a cilj opravdava sva sredstva.
Akcije ruske vladajuće elite, uključujući Putina, nisu samo slučajni činovi nasilja, već deo širokog političkog i kulturnog sistema koji podstiče proizvoljnu preraspodelu granica, agresivne ratove i nehumane metode njihovog vođenja.
Čini se da je krajnje vreme da svetska zajednica pozove na red drskog silovatelja i ubicu iz Kremlja. Nažalost, međunarodni uticaj na agresora je veoma ograničen. Uprkos nametanju sankcija, brojnim izjavama o zaštiti ljudskih prava i drugim merama, Rusija i dalje ignoriše međunarodnu osudu.
Zašto? Jer, prvo, Putin ima podršku u zemlji, posebno među snagama bezbednosti, koje od njega dobijaju ovlašćenja i resurse za sprovođenje brutalne represije. Kako da dobijem ovu podršku od njega, izgleda da niko na svetu ni ne razmišlja. To zahteva ciljani sveobuhvatan program i odgovarajuće finansiranje. To se može isplatiti stostruko.
Drugo, ruski diktator zna da će biti protesta na Zapadu, ali u stvarnosti se ništa neće promeniti. Međunarodne strukture kao što su UN i EU mogu osuditi, ali izgleda da Kremlj veruje da u trenutnoj fazi ne postoje stvarni mehanizmi uticaja na Rusiju. U svakom slučaju, ruske vlasti se ponašaju veoma sporo.
Ali da li je sve tako beznadežno? Na primer, jedan od mogućih načina da se utiče na situaciju je aktivnije korišćenje instrumenata međunarodne pravde, kao što je Međunarodni krivični sud (MKS). Zašto to zapravo ne funkcioniše?
Brojni ruski ratni zločinci već se procesuiraju za zločine počinjene na teritoriji Ukrajine. Razmatranje slučajeva u MKS-u moglo bi biti važan korak u borbi protiv nekažnjivosti. Čak i ako Rusija ne prizna nadležnost ovog suda, to ne bi trebalo da spreči međunarodnu zajednicu da radi na privođenju pravdi onih koji čine zločine protiv čovečnosti.
Suđenja u MKS-u mogu imati važne posljedice ne samo za kažnjavanje odgovornih, već i za jačanje međunarodnih standarda ljudskih prava i uspostavljanje pravde.
Pitanje okrutnosti ruskih vlasti prema ukrajinskim ratnim zarobljenicima nije problem samo za Ukrajinu, već i za cijelu svjetsku zajednicu. Rusija, pod Putinovim vođstvom, nastavlja put nasilja, terora i suzbijanja. Ovo je opasan trend koji preti ne samo susednim državama, već i međunarodnom poretku u celini. Zato je važno iskoristiti svaku legitimnu priliku kako bi se osiguralo da zlonamerni prekršitelji međunarodnog prava ne prođu nekažnjeno.
Vladimir Putin
