Sada se puno govori o pregovorima Ukrajine sa ruskim agresorom, koji bi mogli početi u bliskoj budućnosti. U diplomatskim krugovima i okruženi političkim liderima sveta, izražavaju se različiti formati za postizanje sporazuma. I, iskreno, neki od njih su veoma blizu da zadovolje veliki deo zahteva Kremlja. Čini se da je svet izgubio orijentaciju i zaboravio ko je agresor, a ko žrtva u rusko-ukrajinskom ratu. U vazduhu prve polovine KSKSI veka ponovo se oseća miris Minhena.
Minhenska zavera iz 1938. godine postala je klasičan simbol smirivanja agresora i strašne pogrešne procene zapadnih demokratija koje predstavljaju Engleska i Francuska. Zvanični Kijev redovno apeluje na ovaj istorijski događaj, pokušavajući da ubedi savremeni svet da je zadovoljavanje Putinovih apetita na račun Ukrajine veoma loša ideja koja će imati dramatične posledice. Ali ne znaju svi suptilne, a ponekad i krajnje cinične diplomatske nijanse koje su prethodile Minhenskom sporazumu. Lideri tadašnjeg slobodnog sveta smatrali su da je moralno prihvatljiva i profitabilna opcija da se plati značajnim delom teritorije Čehoslovačke za održavanje mira u Evropi.
Nakon što je Treći Rajh izvršio Anschluss Austrije u martu 1938. godine, Hitler je skrenuo pažnju na Čehoslovačku. Čehoslovačka je formirana 1918. godine. To je bila relativno ekonomski razvijena država sa efikasnim demokratskim institucijama. Ali to je uključivalo zemlje naseljene različitim etničkim manjinama. Jedan od njih su bili Sudetski Nemci. Firer, koji je izneo ideju o ujedinjenju svih Nemaca unutar Rajha, prezirao je državne granice u Evropi uspostavljene nakon Prvog svetskog rata. I pre nego što je krenuo na pozornicu „širenja životnog prostora“, postavio je cilj po svaku cenu da u nacističku državu uključi teritorije naseljene uglavnom nemačkim stanovništvom.
U novembru 1937. godine, tokom privatnog sastanka između budućeg britanskog ministra spoljnih poslova lorda Halifaksa i nemačkog kancelara Rajha Adolfa Hitlera, britanski političar je nagovestio da se London u principu neće protiviti ako Rajh želi da uključi Austriju, Čehoslovačku, Gdanjsk i poljsku Pomeraniju. Ali pod uslovom da se ove teritorijalne promene odvijaju mirno. Nakon toga, ova nejavna pozicija formirala je osnovu politike smirivanja.
Nakon pristupanja Austrije Rajhu u Čehoslovačkoj, po instrukcijama iz Berlina, ekstremističke aktivnosti Sudetske nemačke partije, koju je predvodio Konrad Henlein, naglo su se intenzivirale. U početku, ova politička snaga se zalagala za nacionalnu autonomiju nemačke manjine. Ali postepeno je počela da iznosi sve radikalnije parole, čija je implementacija ugrozila temelje postojanja same Čehoslovačke Republike. Na teritorijama naseljenim Nemcima počeli su neredi i pogromi. Henleinisti, u bliskoj saradnji sa Rajhom, stvorili su iskrivljenu informacionu pozadinu u svetskim medijima, kao da su Nemci bili progonjeni i ubijani u Čehoslovačkoj.
U ovoj situaciji, Prag je računao na podršku zapadnih saveznika. Pre svega, Francuska, sa kojom je imala ugovor o savezništvu i prijateljstvu. Ali umesto toga, u proleće 1938. godine, dobila je snažnu preporuku iz Londona i Pariza: da napravi što više ustupaka sudetskim Nemcima. U stvari, pregovori Henleina i njegovih saradnika sa vladom Čehoslovačke bili su scenska predstava. Glavni cilj Sudetske nemačke partije nije bio pronalaženje kompromisa, već odlaganje vremena i konačne aneksije teritorije Trećem Rajhu.
Diplomatski put do minhenske sramote počeo je od trenutka kada su političke elite Velike Britanije i Francuske, iako sa nekim bolovima savesti, interno odlučile da je davanje Trećem Rajhu dela teritorija naseljenih uglavnom Nemcima dostojna opcija za odmazdu za održavanje mira. To je značilo da je vlada u Pragu morala biti pod pritiskom da postigne sporazum sa nemačkom manjinom po svaku cenu. U privatnim pregovorima o događajima u Čehoslovačkoj, Britanci i Francuzi su se više puta žalili da su „sami Česi krivi za svoje probleme, jer su bili previše nepopustljivi pred nemačkim zahtevima“.
Naravno, ponekad se savest političara u zapadnim demokratijama probudila. Malo češće je mučio Francuze, jer su još uvek bili vezani za Prag posebnim ugovorom. Tokom francusko-britanskih pregovora u Londonu 18. septembra, raspravljalo se o pitanju kako odgovoriti na Hitlerovu direktnu pretnju da će započeti rat i silom uzeti Sudete od Čehoslovačke. Britanski premijer Nevil Čemberlen rekao je da je sam čehoslovački predsednik Beneš odgovoran za krizu, jer je uvek bio iza, a ne ispred razvoja događaja. Francuski premijer Edouard Daladier je umesto toga odgovorio: „Uvek je veoma delikatna stvar ponuditi prijatelju i savezniku da mu amputira nogu.“
Međutim, ni Francuzi nisu imali mnogo.želja da se bori sa Rajhom za „neku daleku zemlju“. Tako su vrlo brzo obe strane pronašle zajednički jezik. I sledećeg dana, poslali su zajedničku notu Čehoslovačkoj, koja je snažno preporučila da Hitleru daju sve zemlje naseljene sudetskim Nemcima. Kao što je objašnjeno u belešci, republika je to morala da uradi za svoje dobro. A da bi barem malo utešili Prag, Francuska i Velika Britanija obećale su da će čehoslovačkoj državi pružiti bezbednosne garancije u njenim novim granicama. Ostalo je još jedanaest dana do zvaničnog potpisivanja Minhenskog sporazuma, koji je održan u 1 sat ujutru 30. septembra.
Nakon što je dogovoren konačni tekst Minhenskog sporazuma, Česi, koji su čekali odluku velikih sila u hotelskoj sobi, posetili su članovi britanske delegacije. Oni su nedvosmisleno izjavili da će, ako Prag ne prihvati sporazum o dobrovoljnom prenosu dela svoje teritorije, samostalno urediti svoje odnose sa Nemcima. Nakon što je dokument ratifikovan, Česi su pitali da li potpisnici Minhenskog sporazuma očekuju bilo kakav odgovor. Umesto toga, generalni sekretar francuskog Ministarstva spoljnih poslova, Aleks Leger, nemilosrdno je izjavio: „Supersile uzimaju zdravo za gotovo da će njihov diktat biti prihvaćen.“
Po dolasku u London, britanski premijer Chamberlain obratio se radosnoj masi. „Rešenje čehoslovačkog problema, koje je sada razrađeno, je, po mom mišljenju, samo uvod u širi sporazum koji će doneti mir celoj Evropi“, rekao je britanski političar samouvereno. On je odgovorio gromoglasnim ovacijama i svetao prijem je održan u Bakingemskoj palati. Francuski premijer Daladier vratio se iz Minhena u lošijem raspoloženju. Ali francusko društvo je takođe apsolutno pozitivno doživljavalo izdaju svog saveznika Čehoslovačke. Na kraju krajeva, na ovaj način, po njegovom mišljenju, bilo je moguće izbjeći strašan rat. Međutim, Francuzi i Britanci nisu imali dugo da se raduju.
U današnje vreme, duhovi Minhena takođe progone duše i umove mnogih političara. Iskušenje da se pregovara sa Rusijom po cenu predaje Ukrajine postoji, bez obzira na to šta oni kažu. A iluzija trajnog stabilnog mira u zamenu za teritorije i druge kritične ustupke agresoru zamagljuje svest. Ako značajan deo političara svetske klase pažljivo izbegava reči „rat“ i „ruska agresija“, to znači da odbijaju da prihvate istinu. Korak na put koji je doveo do minhenske sramote je uvek lako. Ali radost takvih poslova sa đavolom je kratkotrajna i kulminira bolnim povratkom u stvarnost.
(OznakeToTranslate)Vesti
