Prošle nedelje, Generalna skupština UN je ponovo usvojila rezoluciju „Stanje ljudskih prava u privremeno okupiranoj Autonomnoj Republici Krim i Sevastopolju, Ukrajina“. Čini se da je ova dobra vest ohrabrujuća da će se stanje ljudskih prava na poluostrvu vratiti u normalu u doglednoj budućnosti. Ali nije ohrabrujuće, a evo i zašto.
Nekoliko dana pre usvajanja ove rezolucije Generalne skupštine UN, Putinov rusistički režim počinio je još jedan čin nehumanosti. Prema rečima ukrajinskog ombudsmana Dmitra Lubenza, slepi krimski politički zatvorenik Oleksandr Sizikov, prebačen je iz pritvorskog centra u Simferopolju na teritoriju Ruske Federacije, u grad Krasnodar, gde će pristup advokatima državljanina Ukrajine biti znatno težak.
Ovaj slučaj ne bi trebalo da ignoriše aktivisti za ljudska prava i međunarodne organizacije, jer je Sizikov osoba sa invaliditetom prve grupe i potrebni su mu posebni uslovi pritvora. Okupacijske vlasti Krima odbile su da ga puste, uprkos razumnim zahtevima za zaštitu.
Dozvolite mi da vas podsetim da je ruski „sud“ osudio Aleksandra Sizikova na 17 godina zatvora, iako se sva njegova „krivica“ sastojala samo u protestima protiv progona stanovnika poluostrva iz verskih razloga. Putinove lutke u sudijskim odorama ne dodeljuju takve zatvorske kazne čak ni ponovljenim ubicama, koji su razvedeni u „Putinstanu“ kao buve u odgajivačnici.
Pratnja osobe koja je izgubila vid u stranoj divljoj zemlji još jednom je pokazala sa kakvim su se pretnjama Krimci suočili nakon aneksije poluostrva od strane Rusije, posebno krimskih Tatara. Okupatori imaju predrasude prema autohtonom stanovništvu poluostrva, ne samo zbog svog jedinstvenog identiteta, već i zbog svoje snažne političke pozicije, koja se sastoji od odbijanja da priznaju aneksiju i odupiranja bilo kakvim pokušajima da ih se asimilira.
Redovni članovi Kremlja, divlji nekažnjeni, to ne vole. Odmah nakon ilegalne aneksije Krima Ruskoj Federaciji, počele su ciljane represije protiv predstavnika krimskih Tatara. Na poluostrvu su zatvorene krimskotatarske organizacije, posebno Medžlis, koji je bio važno političko telo krimskih Tatara. U 2016. godini, okupatori su priznali Medžlis kao ekstremističku organizaciju, što je dovelo do hapšenja i progona njegovih članova.
Vođa krimskih Tatara, Mustafa Džemilev, istakao je u jednom od svojih intervjua: „Ne možemo se više slobodno okupljati i braniti svoja prava. Našli smo se u pravnom vakuumu, u uslovima potpune kontrole i pritiska. „
Od 2014. godine, desetine hiljada krimskih Tatara i javnih aktivista drugih nacionalnosti postale su žrtve političke represije. Bezbrojni slučajevi hapšenja, prisilnih nestanaka, mučenja i ilegalnih optužbi za terorizam i ekstremizam postali su dio svakodnevne stvarnosti za narod Krima. Poznato je da su mnogi predstavnici krimskih Tatara, uključujući i obične građane koji se bore za svoja prava, optuženi za organizovanje „ilegalnih protesta“ ili za veze sa verskim organizacijama zabranjenim u Rusiji, kao što je Hizb ut-Tahrir. Za okupacijske vlasti, to je bio zgodan način da se oslobode ljudi čiji je politički položaj i vezanost za njihovu kulturu ometala njihove planove za asimilaciju.
Važno je napomenuti da u Ukrajini, Hizb ut-Tahrir, sa svom svojom specifičnošću, nije zabranjena organizacija. U zemlji posluje sasvim legalno, iako vlasti pokušavaju da pomno prate njegove aktivnosti. I u tome nema ništa loše: poslednjih godina u Ukrajini je pooštrena kontrola nad aktivnostima verskih organizacija, a „HT“ je samo jedan od onih kojima se posvećuje povećana pažnja.
Želeo bih da dodam da svet tretira ovu religioznu organizaciju drugačije. Pored Putinove Rusije, zabranjena je i u Uzbekistanu, Turkmenistanu i drugim zemljama daleko od demokratije. Istovremeno, ima sposobnost da normalno funkcioniše u Velikoj Britaniji, SAD, Kanadi i brojnim drugim zemljama.
Da bi se procenila situacija, važno je znati stav branitelja ljudskih prava po ovom pitanju. Na primer, međunarodna organizacija Human Rights Watch je u više navrata izjavila da članovi Hizb ut-Tahrir ne bi trebalo da budu progonjeni samo zbog svojih političkih stavova. Organizacija naglašava da se ljudska prava moraju poštovati čak i u odnosu na one koji izražavaju radikalne ideje, sve dok te ideje ne dovode do nasilja.
Ali Putinov režim ne može da prihvati činjenicu da Hizb ut-Tahrir legalno deluje u demokratskim zemljama, i na osnovu toga Kremlj stalno optužuje Ukrajinu da podržava ekstremističke grupe. Takav stav se ne može nazvati drugačije nego političkim spekulacijama.
Pretvarajući sve ovo u izgovor za eliminaciju političkih protivnika, okupacijski režim je prešao liniju preko koje se teško može nazvati humanim. Međunarodne organizacije, uključujući Human Rights Watch i Amnesti International, u više navrata su izveštavale o činjenicama o nasilnim otmicama krimskih očevai mučenje u ruskim zatvorima, ali ruska strana negira ove optužbe i opravdava postupke agencija za sprovođenje zakona potrebom borbe protiv ekstremizma. Pod krivičnim člankom o ekstremizmu u modernoj Ruskoj Federaciji sažeto je sve što je u suprotnosti sa mizantropskom politikom Putina i kompanije.
Ali, naravno, ako se neko smatra prestupnikom, u kontekstu ove teme, to su samo razni sadisti Putinovog režima. Na kraju krajeva, samo ne-ljudi, na primer, mogu odbiti da pruže medicinsku negu političkim zatvorenicima. U ruskim zatvorima i kolonijama na okupiranom Krimu, ovo je postalo neizgovorena norma.
Jedan od takvih slučajeva je, posebno, situacija sa krimskim Tatarima Ramazanom Daudovom. Uhapšen je zbog učešća u mirnim protestima i dugo je patio od ozbiljnih bolesti, uključujući kardiovaskularne probleme. Umesto da bolesnoj osobi pruže odgovarajući tretman, ruske vlasti su sistematski ignorisale njegove zahteve za medicinsku pomoć i stvorile nepodnošljive uslove u zatvoru. Na kraju, sve je to dovelo do naglog pogoršanja stanja čoveka i pretnje njegovom životu.
Nedavna istraživanja aktivista za ljudska prava takođe sugerišu da se mnogi zatvorenici, posebno pripadnici krimskih Tatara, suočavaju sa zlostavljanjem i zanemarivanjem od strane „medicinskog“ osoblja ruskih zatvora i kolonija. Činjenica da se krivično pravo u Rusiji primenjuje selektivno poznata je već duže vreme. Ali da bi se medicinska nega pretvorila u instrument pritiska na neželjene zatvorenike, to se moglo dogoditi samo osobama koje su izgubile sve moralne smernice. Radi tačnosti, mora se reći da se nehumanost zatvorskih lekara u Ruskoj Federaciji podstiče, pa čak i nameće „odozgo“.
Naravno, ne može se reći da međunarodna zajednica ni na koji način ne reaguje na ove manifestacije varvarstva i mizantropije. U 2022. godini, visoka komesarka UN-a za ljudska prava, Michelle Bachelet, izrazila je duboku zabrinutost zbog stanja ljudskih prava na Krimu, uključujući ugnjetavanje prava krimskih Tatara. „Represija protiv krimskih Tatara se nastavlja. Primamo izveštaje o nezakonitim hapšenjima, prisilnim otmicama i brutalnom mučenju, kao i o prisilnim nestancima lidera naroda krimskih Tatara. Rusija mora odmah zaustaviti ova kršenja ljudskih prava“, rekao je aktivista za ljudska prava.
Poslednjih godina, slične izjave su više puta davali UN, Evropska unija, međunarodne organizacije za ljudska prava Amnesti International i Human Rights Watch. Ali, nažalost, u praksi se apsolutno ništa ne menja. To se mora iskreno priznati, a ne pretvarati se da se verbalne rezolucije mogu koristiti za upućivanje putinista.
Situacija sa ljudskim pravima protiv proukrajinskih aktivista na Krimu dostigla je takvu meru da se sa gorčinom može reći da međunarodna zajednica, uprkos izjavama o podršci pravima krimskih Tatara, nije bila u stanju da predloži efikasne mere za zaustavljanje represije. Sankcije nametnute Rusiji nakon aneksije Krima pokazale su se neefikasnim. Mnoge zemlje osuđuju postupke Kremlja, ali ne preduzimaju odlučne korake kako bi zaštitile određene predstavnike krimskih Tatara, kao i mnoge druge političke zatvorenike Kremlja.
Stoga, da budem iskren, ne mogu nazvati gore pomenutu rezoluciju Generalne skupštine UN stvarnim korakom u sprečavanju kršenja ljudskih prava krimskih Tatara i drugih političkih zatvorenika Putina. Da bi glavni bandit Kremlja i njegovi saučesnici prestali da pokazuju svoje mizantropske navike, na njih se moraju primeniti odlučnije i efikasnije mere.
Ruski ratni zločini
