Glavni svetski događaj prošle nedelje bio je pad Asadovog režima, koji se deset dana ranije smatrao gotovo večnim. To se često dešava – diktator danas govori iz zgrade parlamenta, a četiri dana kasnije leži upucan negde u provincijama. Bašar al-Asad u ovoj situaciji izgleda da je završio svoju tiraniju prilično dobro. Ali sada nećemo pričati o tome, jer se nakon 2016. godine nije mnogo razlikovao od „DPR“ i „LPR“ stvorenih nekoliko godina ranije. U stvari, kao što je pokazala pobunjenička ofanziva, bez podrške i zaštite ruskih trupa, režim sirijskog diktatora se pokazao bezvrednim.
Stoga ćemo sada govoriti o glavnom gubitniku prošle nedelje u Siriji – Vladimiru Putinu, koji je, po našem mišljenju, pretrpeo tri ozbiljna poraza između Alepa i Damaska odjednom. Počnimo sa ne najočiglednijim, ali ne manje važnim. Nakon što je Kremlj odlučio da podrži Bašara al-Asada, nakon što su ruski avioni bombardovali Alep i zaustavili građanski rat pod manje-više prihvatljivim uslovima za svog sirijskog slugu, Rusija je zapravo preuzela odgovornost za stanje sirijske provladine vojske. U najmanju ruku, Ministarstvo odbrane Ruske Federacije redovno se razmeće raznim zajedničkim vojnim vežbama, procesom obuke i obuke Asadovih trupa, pokazujući na svaki mogući način da je „naš oklop jak i naši tenkovi su brzi“.
I bukvalno desetak proteklih dana pokazalo je da su se svi ti napori, koje je tako aktivno promovisala ruska strana, pokazali kao prava Potemkinova sela. Fikcija. Imitacija. Mehur od sapunice koji je puknuo na najmanji dodir. Sirijska vojska praktično nije pružila otpor pobunjeničkim jedinicama, demonstrirajući svoju potpunu nesposobnost. Uzgred, i ruske trupe koje su ostale na teritoriji Sirije – iako su se od njih, od njihove avijacije, očekivale važne, ako ne i ključne i odlučne akcije. Ali ništa od ovoga se nije dogodilo. Svet je video da su ruske oružane snage, i kao branilac i kao „stariji brat“, učitelj i mentor, bezvredne.
Drugi neuspeh je najočigledniji i razumljiv svima. Ovo je geopolitički poraz Rusije i ne tiče se samo regiona u kojem se dogodio, Bliskog istoka, već i globalne situacije u celini. Upravo kao izlaz, ili bolje rečeno, bijeg Sjedinjenih Američkih Država iz Avganistana pretvorio se u probleme za Sjedinjene Države ne u Centralnoj Aziji, već u svijetu u cjelini. Nije uzalud da se veruje da je jedan od razloga koji je gurnuo Kremlj da započne rat u Ukrajini bio upravo avganistanski slučaj Bele kuće – kažu, Sjedinjene Države su slabe, predaju se „svoje“, tako da se neće mnogo zalagati za Ukrajinu.
Sada je situacija suprotna. Rusija je već pokazala svoju slabost, ako ne i slabost. Pored toga, Sjedinjene Države su svesno napustile Avganistan (iako je to bila geopolitička greška, ali američke vlasti su napravile ovu grešku same), a Ruska Federacija je zapravo proterana iz Sirije. A ona, koja se početkom 2022. godine smatrala gotovo drugim centrom bipolarnog sveta, nije mogla ništa da uradi po tom pitanju. Nisam želeo – što je zapravo još gore za reputaciju same Rusije. Na kraju krajeva, velike sile, kao što znate, „bore se širom sveta“, to jest, imaju ili barem treba da imaju svoje interese u različitim regionima sveta. A Sredozemno more, Bliski istok je jedan od večitih konfliktnih regiona, gde geopolitički vrhunski igrači jednostavno moraju biti zastupljeni.
I Rusija je to učinila u poslednjoj deceniji. Spašavanje Asadovog režima, stvaranje vojnih baza na sirijskoj obali bili su ozbiljan uspeh Putinovog režima. Čak i simbolično – ako se sećate da su i ruski carevi i sovjetski generalni sekretari nastojali da dobiju svoje tačke podrške u Sredozemnom moru – i samo je on, Vladimir Putin, to uradio. A sada se ova ideja-popravka, ovaj večni san ruskih imperijalaca (bez obzira pod kojim zastavama marširaju) raspao kao kula od karata. A Kremlj nije uradio ništa u ovoj situaciji. Asadov politički azil u Moskvi postao je smešan maksimum. Svi su već bili okupljeni ovom pod-carstvom zla – gruzijski pobunjenici devedesetih, i prvi predsednik Kirgistana Askar Akajev, i naš Viktor Janukovič, a možemo se setiti i drugog azijskog marionetskog diktatora Babraka Karmala, koji je lišen svake moći u Avganistanu i poslat u izgnanstvo u Moskvu, gde je umro u postsovjetsko doba. (A poslednji komunistički lider Istočne Nemačke, Erih Honneker, koji je bio blizak kadetu Putinu, nije ostao u Moskvi samo zato što je imao porodicu u Čileu – inače bi i on pravio društvo Karmalu.) Sada će se bivši sirijski diktator pridružiti ovoj kompaniji hmelja. Neka vrsta kluba gubitničkih tirana, kojima čak ni Rusija nije pomogla da zadrže vlast – uprkos svim svojim geostrateškim manirima.
Dakle, postoje dva poraza – vojni i politički. Šta je treći? I treći je ukrajinski poraz. Kakve veze Ukrajina ima sa tim, na kojoj strani naš rat u sirijskom građanskom sukobu, u kojem je Rusija bila samo jedna od strana? Na činjenicu da su u Siriji Putin i kompanija, nevoljno, pokazali da mogu izgubiti ono što smatraju svojim. Oni mogu da se odreknu onoga što su primili (uzeli) zauvek. I to nije samo gubitak Hersona, na čijim su ulicama u leto 2022. godine visili plakati „Rusija je ovde zauvek“, to je mnogo više. To je gubitak svega što je stečeno kriminalnim radnjama.
Naravno, ruski interesi i angažovanje u ukrajinskoj temi su mnogo veći, dublji nego u Siriji – mada se činilo i da je „Rusija ovde zauvek“, Kremlj je organizovao koncerte, dovodio stručnjake iz „Šta?Gde?Kada?“, ukratko, skrasio se kao kod kuće. Ali pritisak na agresora može biti i drugačiji. Da bi se Rusija proterala iz Sirije, bilo je dovoljno nekoliko desetina pobunjeničkih jedinica (čak i ako su bile iza Turske, Turske i Sjedinjenih Država). A prisiliti Rusiju da napusti Ukrajinu zahteva mnogo više napora, to je očigledno. Ali sirijski slučaj je pokazao da ako se uloži količina napora koja odgovara cilju, Rusija će se predati svojim, neće nigde otići.
Stoga, kroz prizmu budućeg ukrajinskog poraza Rusije – čije konture mogu početi da se vide nakon inauguracije Donalda Trampa – treba razmotriti kolaps režima Bašara al-Asada. Dajući „tvoje“ na jednom mestu, već demonstrirate svoju slabost svima. Zato budite sigurni da ćete morati da se prepustite nečem drugom. Čak i ako je ovo „sopstveno“ za vas tri stotine puta sveto, pa čak i zapisano u Ustavu. Sve savezne republike, uzgred, takođe su upisane u Ustav SSSR-a – a gde je Ustav sada? A tradicije prepisivanja zakona, posebno osnovnih, toliko su razvijene u Rusiji…
Vladimir Putin
