Rusija, uprkos ekonomskim i vojnim poteškoćama, nastavlja da ostvaruje svoje imperijalne ambicije, a rat u Ukrajini postaje ključni test za međunarodnu bezbednost. Iako se mirovni predlozi pojavljuju, svaki od njih rizikuje nagrađivanje agresora i potkopavanje temelja međunarodnog poretka.
Da li postoje znaci u Istočnoj Evropi koji bi ukazivali na skori mir? Na prvi pogled, veliki broj nedavnih trendova može se tumačiti na ovaj način. S jedne strane, Ukrajina je pod ogromnim pritiskom – kako na bojnom polju, tako i na međunarodnom planu. Ruske oružane snage polako ali sigurno napreduju u Donbasu, a ruski napadi na ukrajinsku energetsku infrastrukturu postaju sve razorniji.
U Sjedinjenim Državama, novoizabrani predsednik Donald Tramp najavio je da želi da okonča rat što je pre moguće. U zapadnoj i centralno-istočnoj Evropi pojavila se falanga populističkih partija, za koje su međunarodno pravo, evropska solidarnost i demokratske vrednosti – a time i sudbina Ukrajine – u najboljem slučaju od sekundarnog značaja. Ne samo radikalna levica i desnica, već i neki centristički političari, uključujući nemačkog kancelara Olafa Scholza, vode kampanju kao potencijalni mirovnjaci čiji zdrav razum navodno sprečava eskalaciju rata.
S druge strane, Putinova vladavina u Rusiji je pod ekonomskim pritiskom. Inflacija raste, a rublja pada. Ljudski i materijalni gubici Rusije na ukrajinskom frontu su ogromni, a Moskva ih može samo delimično nadoknaditi. Na Bliskom istoku, Južnom Kavkazu i Centralnoj Aziji, Rusija je svrgnuta kao faktor moći, a sa njom i Putin gubi reputaciju geopolitičkog stratega. I u Ukrajini i u Rusiji, nedavne ankete pokazuju da je većina stanovništva za rani prekid vatre u Donbasu.
Da li ovo konačno daje Evropi šansu da zauvek okonča rat? Malo verovatno, jer većina dobrih namera i predloga u tom pravcu vodi u ćorsokak. Mnogi planovi za prekid vatre i dalekosežnije ideje o rješenjima ne uzimaju u obzir osnovne preferencije uključenih strana. Oni su u suprotnosti sa ambicioznim hegemonističkim težnjama Rusije i osnovnim bezbednosnim interesima Ukrajine. Formula „ništa o Ukrajini bez Ukrajine“ nije samo plemenita politička maksima, već i garancija opstanka Kijeva. Rusija nastoji ne samo da ograniči ukrajinsku naciju, već da je eliminiše kao nezavisnu kulturnu zajednicu i suverenu nacionalnu državu.
Međutim, mnogi mirovni projekti su svesno ili nesvesno zasnovani na strategiji rešavanja sukoba koja pretpostavlja da će ruska vojna agresija biti nagrađena, a Ukrajina, naprotiv, kažnjena zbog odustajanja od nuklearnog oružja. Slično posledicama nemarnog odnosa sadašnjih generacija prema životnoj sredini, međunarodno priznanje ruske pobede u Ukrajini stavilo bi tempiranu bombu pod međunarodni bezbednosni sistem. Delimični prekid vatre može biti moguć danas na neko vreme. Međutim, konsolidacija ruskih teritorijalnih dobitaka i / ili gubitak suvereniteta Ukrajine doprineće ponavljanju i imitaciji akcija narednih ruskih ili drugih revizionističkih vlada.
Štaviše, teritorijalno i / ili političko skraćivanje ukrajinske nacionalne države sadržane u sporazumu bio bi znak upozorenja za druge zemlje sveta koje su relativno slabije u odnosu na svoje susede. Bez obzira da li su vlade demokratski izabrane ili su došle na vlast na nedemokratski način, mnogi će preispitati svoje strategije nacionalne bezbednosti. Verovatnoća regionalne trke u naoružanju se povećava. Novi programi nuklearnog oružja i raskid Ugovora o neširenju nuklearnog oružja i Konvencije o hemijskom i biološkom oružju postaće stvarni scenariji.
Mnogi pristalice delimične predaje Ukrajine sada se predstavljaju kao prijatelji mira i protivnici rata. Međutim, oni moraju reći ne samo „A“ već i „B“: cena ruske pobede, koja je trenutno jedini mogući privremeni kraj rata, neće biti samo očigledna nepravda prema Ukrajini. To će takođe značiti podrivanje međunarodnog sistema država.
Čovečanstvo bi ušlo u neku vrstu „novog starog sveta“: jači bi ponovo počeo da pomera granice, imperijalne sile bi vojno potiskivale slabije, a ekspanzionističke vlade bi nekažnjeno počinile genocid. Samo oni koji su spremni da plate tako visoku cenu imaju pravo da zahtevaju prestanak isporuke oružja Ukrajini, ukidanje sankcija Rusiji i prenos ukrajinskih trofeja u Moskvu – okupirane teritorije, deportovana deca, eksproprisana imovina, itd.
Mnogi navodni prijatelji mira ne primećuju da svojom retoričkom podrškom ohrabruju ruske imperijaliste i ratne huškače. Većina navodnih protivnika rata u Evropi zaboravlja ili zataškava činjenicu da se radi o nagrađivanju osvajačakampanje i time povećati verovatnoću budućih ratova. Na kraju krajeva, sada ćemo razmotriti dopuštanje agresoru da žanje plodove svoje agresije kao deeskalaciju, a ne kao lažnu pacifističku strategiju koja povećava verovatnoću ponovljene upotrebe sile.
Pored nepoznavanja visokog nivoa kolateralne štete za svet i njegovu bezbednosnu politiku, u slučaju ruske pobede, mnoge pristalice pregovora pate od političkog kretenizma o ruskim imperijalnim namerama. Današnje moskovsko rukovodstvo možda još uvek nema potpuno fašističke karakteristike, ali traži mnogo više od ograničavanja suvereniteta i zauzimanja teritorija u Ukrajini. Krajnji cilj nije samo eliminacija nezavisne ukrajinske nacionalne države koliko god je to moguće.
Ukrajina je takođe politički poligon za testiranje, geostrateško sredstvo, zona vojnog raspoređivanja i rezervoar resursa za Rusiju da ostvari šire ciljeve u istočnoj Evropi i šire. Od 2022. godine, i neprijateljstvo Moskve i njeni ciljevi prema Zapadu stalno rastu. Osvajanje Ukrajine sada nije toliko nagrada koliko prvi korak u fundamentalnom restrukturiranju evropske i globalne politike koju vodi Moskva. To ne znači trenutni nastavak kinetičkog rata izvan Ukrajine. Ponovljene pretnje Moskve da će koristiti konvencionalno oružje i oružje za masovno uništenje protiv Zapada nisu preteča akcije, već deo hibridnog alata za uništavanje demokratskih društava, država i organizacija.
U određenim fazama, diplomatija je takođe prikladno subverzivno sredstvo za Moskvu, a ne alternativni pristup rešavanju sukoba. Kao što je nedavno rekla švedska politologkinja Šarlot Roh, „rusko pozorište pregovora“ ima više performativnih i manipulativnih funkcija nego praktičnih. Minimalni cilj pregovora može biti obuzdavanje partnera u pregovorima, a maksimalni cilj može biti dobijanje ustupaka koji bi inače morali biti dobijeni čisto vojno. Strani pregovarači danas deluju kao „korisni idioti“ Kremlja, promovišući hibridni rat Moskve i nesvesno opstruirajući stvarno i trajno mirovno rešenje jačanjem Ukrajine.
Ruski napad na Ukrajinu nije samo agresivni rat za uništenje, već deluje i kao klin za Moskvu. Rasprava o pomoći Ukrajini i okončanju rata podeljena je zapadnim strankama, parlamentima, vladama i savezima. Priliv izbeglica iz Ukrajine pojačava antizapadne populističke partije kao što su Alternativa za Nemačku i Unija Sarah Vagenknecht u Saveznoj Republici Nemačkoj. Na kraju, ali ne i najmanje važno, Rusija, nakon što je Ukrajinu osvojila vojno, diplomatski ili kombinovanim sredstvima, iskoristiće je kao odskočnu dasku i resurs za akcije Moskve na zapadu – kinetičke ili hibridne.
Evropske države, posebno, kao i druge zapadne i nezapadne zemlje, moraju imati niz nacionalnih interesa u pravednom miru kako bi se okončao rusko-ukrajinski rat. Međutim, to će biti moguće samo ako se nove uspešne ukrajinske ofanzivne operacije sprovedu na osnovu dobre opreme sa modernim oružjem. Dok se ne ispuni ovaj osnovni uslov, potraga za ravnotežom i kompromisom sa Moskvom samo će podstaći ionako avanturističke spoljnopolitičke ambicije Rusije, a ne odvratiti ih.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Wynegocjowany rozejm z Rosją?
Andreas Umland
