Neizvjesnost Sjedinjenih Država i zapadnih zemalja u vezi sa trenutnim geopolitičkim izazovima, njihova neodlučnost u pogledu konačnog rješenja „ruskog pitanja“ podsjećaju na položaj američke administracije tokom raspada SSSR-a. Džordž V. Buš stiže u Kijev u avgustu 1991. godine. Njegov govor pred Vrhovnom radom i pokušaji da ubedi Ukrajinu da ne napušta stagnirajuću i obnovljenu sovjetsku luku. Međutim, Leonid Kravčuk je želeo da uđe u istoriju i da ne bude jedan od ruskih guvernera u Ukrajini. Ne vredi preuveličavati etatističke namere Leonida Makaroviča i ulogu Ukrajine u raspadu SSSR-a, ali to takođe treba prezirati. Širi pogled na ove događaje daje razumevanje da Sjedinjene Države nisu imale viziju procesa uređenja post-sovjetskog sveta. Zbog izolacije razmišljanja o udobnoj slici sveta, oni nisu primetili ili nisu želeli da vide promene koje su se dešavale. Na kraju, oni su se oslanjali na crnu ovcu.
Sada je pretnja slobodnom svetu Ruska Federacija. Ona to redovno pokazuje. Da li će demokratije ovog puta imati dovoljno odlučnosti? Da li će oni preuzeti inicijativu i podržati Ukrajinu, proporcionalno / preventivno reagujući na zločine Ruske Federacije? Ili opet greške iz prošlosti, haos današnjice i još veći problemi u budućnosti?
Guši se na lešu SSSR-a. Sukcesija na ruskom jeziku
Kolaps Sovjetskog Saveza Vladimir Putin veruje … Verovatno su svi čuli reči ruskog tiranina izgovorene tokom njegovog obraćanja Saveznoj skupštini 2005. godine. Nemojmo ponoviti ove predrasude bolesne osobe. Bolje je fokusirati se na to koga Rusi i Putin smatraju odgovornim za kolaps „carstva zla“. Pored Sjedinjenih Država i Mihaila Gorbačova, ovo je, naravno, Ukrajina. Kao da je nespremnost Ukrajine da ostane u SSSR-u i proglašenje nezavisnosti 24. avgusta 1991. godine zakopalo nadu u spas i transformaciju SSSR-a.
Ova pozicija se može objasniti. Za Ruse, Ukrajina je uvek bila prozor na Zapad. Neprijateljski raspoložen i pun mržnje, ali tako poželjan za nomenklaturu sovjetske stranke. Još više za sadašnje vojno-političko rukovodstvo Ruske Federacije. Ukrajina, sa svojim agrarnim i vojno-industrijskim potencijalom, visokokvalitetnim ljudskim resursima, neće biti dobrovoljno napuštena u Rusiji. Bez Ukrajine u „obnovljenom“ SSSR-u, Rusija bi bila ogroman nesporazum azijsko-muslimanskog mora naroda. To jest, nešto slično modernoj Ruskoj Federaciji, ali još patetičnije i besmislenije. Mnogo bezputa, zaostalosti, devalvacije ljudskog života u svim njegovim manifestacijama. Bez identiteta, ali sa namerom da ubedi Burjata ili Ičkerijce da su oni „Ruzki“. Pokvareni vinaigrette posvećen samoproglašenim „mantijama“ (zdravo 1448).
Međutim, vratimo se na glavnu stvar. Okrivljujući sve za „smrt“ SSSR-a, političkog leša koji se već raspadao, Putin ne pominje Ruse. Neverovatno. „Moćni“ narod sa beskrajnim močvarama, u kojima su zaglavljene trupe više od jednog talentovanog komandanta. „Velika“ kultura, iz koje nosi imperijalistički i morbidni duh „votke“. „Nepobedivi“ sportisti koji su redovno uhvaćeni u dopingu. Takođe, „slavni“ filmovi i pesme, koji, skoro 100%, imaju prethodnika-pandan u kulturi zapadnih zemalja. Takav napor nije mogao da sedi ispred televizora i gleda raspad SSSR-a. Zbog toga su Rusi takođe svrgnuli „komuniste“ Frankenštajna.
Baris Jeljcin, prvi predsednik Ruske Federacije, bio je i glavni tanker svoje zemlje. Previše događaja u njegovoj političkoj biografiji povezano je sa ovom mašinom smrti. Pucao je tenkovima na ruski parlament u oktobru 1993. godine, što je bio element sahranjivanja demokratije u Rusiji u njenom povoju. Možda je jedan od preduslova koji je omogućio Putina u njegovom modernom obliku to što je parlament tada izgubio i da su ovlašćenja predsednika proširena. Ako je tema razvijena, onda je Jeljcin skoro pao pod „pijani“ tenk tokom jedne od parada. Na kraju se popeo na tenk u avgustu 1991. godine kako bi branio pravo Rusije na nezavisnost.
18. i 19. avgusta 1991. godine, SSSR je pokušao da ukloni Mihaila Gorbačova. „Desni“ „komunisti“ nisu voleli reforme. Hteli su da odu u mauzolej, nanjuše večno „mladog“ Lenjina, gledaju raspadanje tela Brežnjeva, Andropova i Černenka na stranačkim sastancima. Potamnio fizio … Gorbačovljeva reputacija ih je ometala. Bio je zatvoren u seoskoj kući i najavio lišavanje vlasti Mihailu Sergejeviču. Ovlašćenja je preuzeo potpredsednik SSSR-a Genadij Janajev. Onda je Jeljcin došao na scenu, to jest, tenk. Najavio je da pučisti obeščašćuju SSSR, da je „komitet“ koji je preuzeo vlast nezakonit i pozvao vojsku da ne podrži „puč“, najavio „štrajk“. Bila je to pobeda Rusije nad sindikalnim centrom, i na neki način to je bio ekser u domovini SSSR-a.
Sam Jeljcin je tipičan sovjetski političar, član Centralnog komiteta KPSS (1981-1990). Podržao je Gorbačova i reforme, ali je došlo do sukoba između političara. Jeljcin je prestao da se pozicionira kao sovjetska figura i sve više i više naglasio je da je ruski političar. Deklaracija o državnom suverenitetu Rusije proglašena je ranije (12.06.90) nego sličan dokument u Ukrajini (16.07.90). U vreme puča protiv Gorbačova, Jeljcin je bio na čelu parlamenta RSFSR-a i pozvao na preuzimanje što više suvereniteta koliko je mogao da proguta. Iza toga je bio vidljiv jasan kurs i ambicije. Ako je Gorbačov još uvek mogao da spreči državni udar, onda nije imao uticaja na centrifugalne procese u republikama. Jeljcin je preuzeo kontrolu nad vojskom i snagama bezbednosti u RSFSR-u, oslobodio se Gorbačovljevog naroda i suspendovao aktivnosti Komunističke partije u Rusiji. Gorbačov je bio primoran da podnese ostavku i u drugoj polovini avgusta 1991. godine postalo je očigledno da će nova verzija SSSR-a biti još više orijentisana na Rusiju i da će prezirati druge republike.
Leonid Kravčuk je morao da osedla političkog konja. Umetnost „hodanja između kapi“ pomogla mu je da se odbrani od Buša i pomogne Ukrajini da postane nezavisna. Naš put u 1989-1991 nije bio previše principijelan i herojski. Prilično uravnoteženo, ali ova strategija je dovela do nezavisnosti. „Na osnovu smrtne opasnosti koja je visila nad Ukrajinom u vezi sa državnim udarom u SSSR-u 19. avgusta 1991. godine…“ Akt o deklaraciji o nezavisnosti Ukrajine apelovao je na državni udar koji je predvodio Janajev. Međutim, može se pretpostaviti da je razlog za proglašenje nezavisnosti Ukrajine zapravo državni udar koji je sproveo Jeljcin. Državni udar od 19. do 24. avgusta 1991. više nije predstavljao pretnju. Jeljcinovo preuzimanje vlasti i rast njegovih političkih ambicija samo su dobili zamah. Novi ruski orijentisani SSSR nije bio atraktivan politički projekat za naše tadašnje elite.
Krvavi plesovi ništavila na grobu carstva
Takozvani predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin, koji je sebi dao predsednička ovlašćenja i neutemeljeno pravo da komentariše istorijske događaje, često krivi Ukrajinu za konačni poraz i pad Sovjetskog Saveza. Međutim, čak i površan pregled događaja 1989-1991 pokazuje da liberalno-demokratske ili nacionalno svesne snage u Ukrajinskoj SSR nisu imale dovoljno uticaja da sprovedu ovaj scenario, a političke elite su imale stav čekanja i gledanja. Akcije lidera RSFFR-a bile su ambiciozne i agresivne. Ovo je pogrešan pristup, ali ako krivite nekoga za raspad SSSR-a, onda morate razgovarati i o ulozi Rusa.
Prirodno je da su jučerašnje komunističke elite Ukrajinske SSR, koje bi vodile dijalog o tome da su deo starog stila SSSR-a, smatrale novi politički projekat sa širim ovlašćenjima Moskve neprihvatljivim. Kijev se bojao da će nakon 1991. godine Moskva pokušati da izgradi SSSR, koji je početkom dvadesetog veka, u vreme stvaranja ove države, odbacio ideolog komunizma i jedan od osnivača Sovjetskog Saveza, Vladimir Lenjin. Iskoristivši opštu neizvesnost, Kijev je napustio Rusiju – ne iz SSSR-a. Stoga je vredno govoriti o važnoj ulozi Ukrajine, ali ne toliko u svrgavanju starog SSSR-a koliko u blokiranju izgradnje novog SSSR-a.
Sada novi test. Prisiljeni smo da blokiramo ruski imperijalizam i Putinov kretenizam u obliku morbidnih zabluda za „veću zemlju“. Puna faza ruske agresije na Ukrajinu, koja je započela 24. februara 2022. godine, bila je praćena razgovorima o Putinovoj nameri da oživi SSSR. Navodno je planirao svoje zločine u Ukrajini za godišnjicu stvaranja Sovjetskog Saveza (30.12.1922). Navodno je agresiju na Ukrajinu doživljavao kao svoj poslednji pokušaj da učini nešto veliko i prepiše istoriju, da napiše svoje ime u istoriji. On neće obnoviti SSSR, ali ima toliko tuge i smrti zbog kompleksa jednog „prokletog … oboje.“ Međutim, borba se nastavlja. Za razliku od avgusta 1991. godine, kada je postojao izbor – kuda i kako ići, sada imamo samo jedan put.
Vladimir Putin
