Dakle, koja je svrha „specijalne vojne operacije“? Takvo pitanje muči duše mnogih Rusa, pitaju jedni druge negde u kuhinjama, tiho, tajno, jer zapravo ne veruju u zadatke „demilitarizacije“ i „denacifikacije“ Ukrajine koje je njihov lider Vladimir Putin proglasio još u februaru 2022. godine.
Osvojiti nove zemlje? I to u vreme kada Rusija nije ni delimično u stanju da se nosi sa svojim milionima kvadratnih kilometara. Probiti kopneni koridor do Krima i pretvoriti Azovsko more u unutrašnje more Rusije? Možda, ali Rusija je, nažalost, postigla ovaj cilj još u maju 2022. godine padom odbrane Mariupolja. Stoga, nakon što je postigao svoj cilj, Kremlj treba da se smiri i zaustavi neprijateljstva, pokuša da sklopi mir ili barem ojača „Surovikinovu liniju“ kako bi se osiguralo da Oružane snage Ukrajine više neće moći da se probiju do obale Azov.
Tako je Putin u proteklih šest meseci izjavljivao „novu“ želju: zauzimanje četiri regiona – Zaporožje, Herson, Lugansk i Donjeck – unutar njihovih administrativnih granica. Ali ovo je neka vrsta potpune gluposti. Kako vrlo uslovno nacrtane administrativne granice regiona mogu biti u korelaciji sa vojnim planovima, sa granicama aneksije, sa nekim kvazi-granicama? Da li je to da ako Ukrajina sprovede administrativno-teritorijalnu reformu, čiji su planovi proglašeni još 2005. godine, onda bi i Putin morao da prilagodi svoje vojne apetite? Pa, pretpostavimo da demokratsko-patriotska Vrhovna rada, izabrana u jesen 2014. godine, prekraja sve granice regiona, ili barem samo Lugansk i Donjeck. Harkov, Dnjepar (tada Dnjepropetrovsk) i Zaporižja bili su podređeni teritorijama Donbasa pod kontrolom Kijeva, a nekontrolisane teritorije su ustavno formalizovane kao region Donbasa.
Izvinjavam se što sam pribegao takvim jezivim, čisto hipotetičkim manipulacijama, samo pokušavam da objasnim sebi i čitaocima apsurdnost Putinovih teritorijalnih pretenzija. Iako je jasno da su neteritorijalni dobici glavni cilj ruske invazije na Ukrajinu, barem su daleko od toga da budu na prvom mestu na rang listi ciljeva Putinove „specijalne vojne operacije“.
Članak u ruskom poslovnom časopisu „Profil“ pod naslovom „Šta Ukrajina treba da postane nakon završetka ruske specijalne operacije“ može nam pomoći da razumemo ovo pitanje. Obećavajući naslov, zar ne? Autor ovog, moglo bi se reći, programskog teksta je Dmitrij Trenin. I pre nego što pređemo na analizu samih teza navedenih u članku, vredi reći bar nekoliko (ili čak ne nekoliko) reči o ovoj osobi, koja je prilično zanimljiva.
U članku se navodi da je Dmitrij Trenin profesor, naučni supervizor Instituta za ekonomiju i strategiju svetskog rata Visoke ekonomske škole i vodeći istraživač na Ruskoj akademiji nauka. Iz njegove biografije znamo da je bio profesionalni vojnik, 1977. godine diplomirao je na Vojnom institutu Ministarstva odbrane SSSR-a u Moskvi. Uživao je posebno poverenje vojnog i političkog rukovodstva SSSR-a, inače ne bi dobio mesto oficira za vezu u odeljenju za spoljne odnose Grupe sovjetskih snaga u Nemačkoj. I šta je značilo ovo „korišćenje posebnog poverenja“? Samo da je bio agent KGB-a – nema opcija. Zbog toga je kasnije postao viši predavač na Vojnom institutu Ministarstva odbrane SSSR-a. Štaviše, poverenje u njega u Kremlju bilo je toliko veliko da je primljen u delegaciju SSSR-a, koja je 1985-1991 vodila epohalne (bez preterivanja) pregovore sa Sjedinjenim Državama o nuklearnom i svemirskom oružju u Ženevi.
Čini se da je sa licem Trinina sve jasno kao dnevna svetlost. Ali, kako se ispostavilo, nije za svakoga. Jer na kraju, Sovjetski Savez se raspada i dešavaju se čudne metamorfoze. Ne, ne sa Treninom, jer, kao što znate, nema bivših članova kadeta. Promene se dešavaju sa njegovom percepcijom na Zapadu. Čim iznese nekoliko liberalno-demokratskih izjava, malo se pretvara da je zapadnjak, odmah se zaljubio u zapadne stručne krugove. Trenin je pozvan da predaje prvo na Ratnom koledžu NATO-a u Rimu, a zatim na Slobodnom univerzitetu u Briselu. Dalje, Trinin je bio angažovan od strane tako poznate i uticajne „fabrike misli“ širom sveta kao Karnegi centar. Štaviše, u 2008. godini, Trenin je postao direktor moskovskog ogranka Centra i držao je tu poziciju do potpune invazije Rusije na Ukrajinu. Razumem, zar ne? Kadet Trenin je bio jedan od onih koji su formirali mišljenje Zapada o Rusiji, opravdavali njene imperijalne ambicije, pravo da imaju svoje zone uticaja, što je, naravno, uključivalo i Ukrajinu. I sve je to uradio sa zapadnim novcem, sasvim dobro, da budem iskren.
I on nije bio sam, bilo je na desetine, ako ne i stotine, takvih pripravnika na raznim stručnim pozicijama plaćenim zapadnim grantovima. Svi su sipali ruski imperijalni otrov u uši zapadnog društva. Dakle, nema ništa iznenađujuće u činjenici da je Zapad tako slabo reagovao na sve preteće signale koji dolaze iz Kremlja. Da otvori agresiju u Moldaviji i Gruzija, hibridne invazije u baltičkim državama, na kraju direktna intervencija u Ukrajini.
Ali hajde da konačno pređemo na sam članak. Na samom početku, autor savetuje čitaoce da zaborave na Ukrajinu unutar granica od 31. decembra 1991. godine ne manje od jednom za svagda. Takva Ukrajina, prema njegovim rečima, „dugo ne postoji“.
Šta je sledeće? Nakon toga slede gluposti koje su nam već poznate iz propagande Kremlja da je Ukrajina deo „ruskog sveta“. Čak i oni vojnici Oružanih snaga Ukrajine koji se hrabro bore protiv rasističkih osvajača su, prema Treninu, „u stvari, ruski narod“. Kakvo je to čudo – postaviće se razumno pitanje. Autor objašnjava: zato što se „bore na ruskom – revnosno, inventivno i žestoko, uprkos ogromnim gubicima“. Pa, u redu.
Ali ipak, koja je svrha „specijalne vojne operacije“? Odgovarajući na ovo pitanje, Trenin daje svoja tri verovatna scenarija za kraj rata. Prema prvom, najradikalnijem scenariju, Rusija okupira čitavu teritoriju Ukrajine, uključujući Lavov i „pristup granicama sa zemljama NATO-a“. Neka vrsta „drugog ujedinjenja Ukrajine sa Rusijom“ se odvija. A ukrajinska državnost je de fakto ukinuta i nije obnovljena čak ni u obliku neke vrste pseudo-republike ili autonomije. To je to, Ukrajina više nije tu – zaboravite!
Međutim, sam autor shvata apsurdnost takvog razvoja događaja. Ne, ne na način na koji mi razumemo ovaj apsurd. Na kraju krajeva, sigurno znamo da rusisti nikada neće osvojiti celu Ukrajinu, osim u svojim vlažnim snovima. Trenin, s druge strane, vidi nedostatak takvog plana na drugačiji način: „Postoje razumne sumnje u sposobnost da se cela Ukrajina zadrži pod kontrolom Moskve, a zatim se potpuno integriše u Rusku Federaciju, kao i materijalni troškovi za Rusiju takvog rešenja problema.“ Odnosno, bilo bi lepo progutati celu Ukrajinu, ali sam autor shvata da će se agresor ugušiti tako pretjeranim delom.
Drugi scenario, koji Trenin smatra najmanje prihvatljivim i najopasnijim za Rusiju, jeste da se rat zaustavi na približno onim trenutnim pozicijama i povuče granice duž linija razgraničenja. „Ovo je ogorčena Bandera prozapadna Ukrajina u blago smanjenim granicama u odnosu na 2022. godinu. To je žestoko antiruska država, instrument Zapada da stalno vrši pritisak na Rusiju i provocira je, a zatim, u pogodnom trenutku, odskočna daska za novi rat za „oslobođenje okupiranih teritorija“. Glavna ideja ove „neporažene“ Ukrajine biće osveta „, procenjuje autor ovu opciju.
Postoji i treći scenario – da se zapravo napusti Ukrajina, koja još nije osvojena, čak i ako se savija. Neka se pretvori u veliko „gulai-polje“, napušteno i od Zapada i od Rusije. Iz nekog razloga, autor je ubeđen da će, kao i 1920. godine, Ukrajinom vladati razni očevi i stričevi, poput Mahna, Zelenija Grigoreva, Angela, itd., Koji će zemlju rastrgati na komadiće. A Rusija će pametno manipulisati ovim haosom kroz svoje uticaje. Tako će se Ukrajina pretvoriti u siguran tampon za Rusiju sa zemljama NATO-a.
Ali u tom smislu, autor artikuliše dve značajne sumnje: „Prvo, da će se Zapad „povući“ iz ukrajinskog „gulai-polie“ i da neće koristiti svoje „heroje“ za borbu protiv Rusije, koja se neće zaustaviti nakon završetka neprijateljstava u Ukrajini. Drugo, da će Moskva biti u stanju da upravlja ovom Mahnovščinom.“ Pa, ne može se ne složiti sa takvim rezervama.
I tako prelazimo na četvrti scenario, za koji je napisan ovaj članak. Vredi dati veći citat ovde, tako da nas niko ne optužuje da izvlačimo reči iz konteksta:
„Najbolja i ne sasvim fantastična opcija za nas bila bi da svrgnemo antiruske, revanšističke elemente u zapadnim regionima Ukrajine. Tamo bi mogli da stvore sopstvenu „slobodnu Ukrajinu“ pod protektoratom Zapada ili da postanu zona uticaja susednih država – Poljske, Mađarske i Rumunije. Zapad bi mogao da se uteši činjenicom da je deo zemlje izbegao da dođe pod kontrolu Moskve i nagađa da će zapadna Ukrajina, koja se sastoji od pet ili sedam regiona, postati analog Nemačke tokom Hladnog rata. Pusti. Nije zastrašujuće prepustiti se onome što nije samo skupo za nas, već je i opasno imati. Greška Staljina, koji je anektirao Galiciju i Voliniju i time zarazio sovjetsku Ukrajinu virusom nacionalizma, ne može se ponoviti.
Glavno je da „Galicija“, uzimajući u obzir svu moguću pomoć sa Zapada, ne predstavlja opasnost za Rusiju, odnosno imala bi podkritičnu masu. Ostatak Ukrajine – izolovan od legla ultranacionalizma, kao i bez regiona koji su se već pridružili ili se još uvek mogu pridružiti Ruskoj Federaciji – postao bi nova suverena ukrajinska država. Istovremeno, država koja nije pod našom okupacijom. Ima smisla ponuditi takvu perspektivu Ukrajincima, objašnjavajući koliko je to korisno za njih. „
Najinteresantnija (najsmešnija) stvar u ovom pasusu je izjava da je fragmentacija Ukrajine korisna za nju. Zato što bi ova kastrirana Ukrajina dobila neverovatnu ekonomsku pomoć Rusiji, kao i pristup tržištima Evroazijske unije.
Autor takođe baca sledeći kulturni i civilizacijski „mamac“ Ukrajincima: „U isto vreme, Nova Ukrajina bi bila strogo odvojena od vanzemaljskog elementa Bandera, koji se istorijski formirao izolovano od Rusije i na antiruskoj osnovi. Nova Ukrajina kao država i društvo stvorena je na širokoj sveruskoj – ili, ako hoćete, istočnoslovenskoj – osnovi. Takva Ukrajina bi postala naslednik Kijevske Rusije i Zaporoških Kozaka; ona bi bila ponosna na doprinos svog naroda jačanju i prosperitetu ruskog carstva i Ruskog carstva, kao i Sovjetskog Saveza, čiji su maloruske zemlje bile važna komponenta. To bi konačno utjelovilo istorijski san nekoliko generacija Ukrajinaca o nezavisnosti. „
Jednostavno fantastično! Autor želi da proda ideju o kastriranoj, pseudo-državnoj, potpuno nezavisnoj formaciji kao ostvarenje „istorijskog sna nekoliko generacija Ukrajinaca o nezavisnosti“. Ozbiljno? A gde je logika? Pitanje autoru o zatrpavanju: zašto su Ukrajinci sanjali o ovoj nezavisnosti? I nezavisnost od koga?
Dalje, autor je nekako nemarno napravio jednu ozbiljnu punkciju. On zavodi Ukrajince slavom Zaporoških Kozaka, ali on vidi Zaporižju i ceo region kao deo Rusije. Inače, pored četiri gore pomenuta regiona, koje je Putin požurio da uključi u ruski ustav (Lugansk, Donjeck, Zaporižja i Herson), Rusija, prema četvrtom scenariju, treba da ima najmanje Mikolaiv, Odesa i Harkov oblasti (Sumi i Dnjepropetrovsk regioni su opcioni).
Dakle, Ukrajina je u snovima ruskih imperijala trebalo da bude podeljena na tri dela – čisto ruski, marionetsko-ruski i „bandera“. Zapamtite, ne tako davno smo negde videli takvu podelu. U jednom trenutku, odvratni, ali već preminuli ruski političar Vladimir Žirinovski govorio je o njemu još devedesetih. Setite se njegove čuvene izreke: „I mi ćemo dati Lavov Poljacima.“ Onda se ova teza pojavila tokom predsedničke kampanje 2004. godine. U to vreme, Janukovičevi politički stratezi Kremlja zastrašivali su birače u istočnoj i centralnoj Ukrajini da će, ako Viktor Juščenko pobedi, Ukrajina biti podeljena u tri razreda. Prva sorta je Galicija i Volin (čak i bez Transcarpathia i Bukovina), druga je Centralna Ukrajina, treća je južna i istočna Ukrajina.
Da su ruski propagandisti bolje učili istoriju dvadesetog veka, oni bi barem znali da se stvarna podela Ukrajine dogodila tokom Drugog svetskog rata. Nacistički okupatori su ga podelili na Distrikt Galicije, Rajhskommisarijat Ukrajine i ukrajinske teritorije na prvoj liniji, gde je vladao Vermaht. Pa, propagandisti Kremlja uzimaju „dostojne“ prethodnike kao vodič. Istovremeno, oni se ponašaju na sličan način.
Sada je svima jasno da je takav plan sa marionetskom Ukrajinom sa centrom u Kijevu potpuni apsurd i nikada neće biti implementiran. Vidimo koliko Rusija napreduje u Donjeckoj oblasti, koliko ljudi i opreme gubi za svaki osvojeni kilometar. Stoga, da bi se postigao ovaj plan, Kremlj neće imati ljudi, čak ni sa severnokorejskim legionarima, niti oružja i municije, uključujući municiju iz DPRK.
Pa zašto i za koga je član kadeta Dmitrij Trenin napisao ovaj članak. Pretpostavljam za one pseudo-mirovne snage na Zapadu koji žele da Ukrajina sklopi mir sa Rusijom pod bilo kojim uslovima. Kao, gledajte, Ukrajinci, ne sklapajte mir, Rusija će vas podeliti na tri dela, a onda ćete morati da zaboravite na suverenitet.
I pre svega, ovo je poruka Donaldu Trampu, sa kojim je Vladimir Putin toliko željan pregovora. Ne treba poreći da novoizabrani predsednik, pa čak i pod pritiskom Elona Muska, koji je toliko ranjiv na rusku propagandu, može pasti na mamac Kremlja. Stoga, naše diplomate moraju uložiti sve napore da spreče da se to dogodi.
Vladimir Putin
