5. decembar obeležava 30. godišnjicu potpisivanja zloglasnog Budimpeštanskog memoranduma. Ovaj dokument je bio velika greška ukrajinskih vlasti i imao je fatalne posledice za buduću bezbednost Ukrajine. Međutim, fokusirajući se na diplomatske neuspehe Kijeva, koji je pristao da razmeni moćan nuklearni arsenal za formalni komad papira, bilo bi pogrešno proceniti memorandum kao isključivo ukrajinski fijasko. Budimpeštanski memorandum je takođe bio globalna pogrešna procena čitavog kolektivnog Zapada. To je posljedica nesposobnosti zapadnih političkih elita da ispravno shvate geopolitičku situaciju u to vrijeme i izuzetno slabog nivoa predviđanja. Kao i veoma iskrivljena i naivna percepcija Rusije.
U ukrajinskom informacionom prostoru, Budimpeštanski memorandum je retko bio u centru pažnje medija pre ruske aneksije Krima 2014. godine. Zbog toga je većina ukrajinskog društva imala prilično nejasnu ideju o njemu. Ako se Budimpešta 1994. pominje sporadično, oni su se uglavnom svodili na pozitivnu ocjenu postupaka ukrajinskih vlasti i nedostatak stvarnih alternativa. Ali nakon pojave „malih zelenih ljudi“ na teritoriji Krima, svi su se iznenada sjetili ovog dokumenta i sigurnosnih garancija koje su u njemu navedene. Kako se ispostavilo, oni su bili fikcija.
Tokom proteklih deset godina, mnogi članci i studije su objavljeni o Budimpeštanskom memorandumu. O tome su govorili gotovo svi ukrajinski političari, politolozi i diplomate. Ovaj međunarodni akt postao je tema diskusije ne samo u stručnoj zajednici, već iu kuhinji i rekreativnim objektima. Ali glavni naglasak je uvek bio na tome koliko je naivna i neodgovorna ukrajinska vlada bila u prvoj polovini 1990-ih, dajući atomsko oružje i ne dobijajući ništa zauzvrat.
Kravčuk, Kučma i drugi ukrajinski političari koji su donosili ključne odluke o potpunom razoružanju naše države zaista imaju nešto da krive. Ali ne smemo zaboraviti na drugu stranu medalje. Na kraju krajeva, da nije bilo kolektivne pozicije zapadnih elita, za koje su pobeda u Hladnom ratu i mitovi o „kraju istorije“ zamaglili njihove umove, Budimpeštanski memorandum se možda ne bi dogodio.
Iako zvuči čudno, početkom 1990-ih, Zapad je bio mnogo više zabrinut zbog nuklearnih arsenala Ukrajine, Belorusije i Kazahstana. I nije smatrao da je uopšte potrebno brinuti se o prisustvu velikog broja nuklearnog oružja i njihovih nosača u ruskom bilansu stanja. Stoga su se u zapadnoj štampi tog vremena mogli pročitati članci o pretnji koju je svetu predstavljala nezavisna nuklearna Ukrajina. Međutim, vrlo retko su se pojavljivale publikacije o sličnoj pretnji iz Ruske Federacije, koja je odjednom postala gotovo svetionik demokratije i primer pouzdanog predvidljivog partnera. Zapadni političari su se izrazili na sličan način.
25. novembra 1991. godine, senator Džo Bajden, koji je mnogo godina kasnije postao četrdeset šesti američki predsednik, obratio se tadašnjem američkom predsedniku Džordžu H. V. Bušu. I iznio je svoje argumente zašto bi Ukrajini trebalo oduzeti nuklearno oružje što je pre moguće:
„Želja Rusije da dobije američku podršku za uništavanje ovog oružja nije samo zbog činjenice da oni (Rusi, – ur.) brinu se da će biti upotrebljen protiv Sjedinjenih Država. Oni su zabrinuti da će biti upotrebljen protiv njih (Rusi – ur.).
Na teritoriji Ukrajine postoji značajan broj nuklearnih bojevih glava. Sutra će proglasiti nezavisnost, gospodine predsedniče. U stvari, oni će nacionalizovati svo oružje koje se trenutno nalazi na njihovoj teritoriji. Oni odmah postaju nuklearna sila, gospodine predsedniče. Sa vladom o kojoj ne znamo ništa, u okolnostima koje ne možemo zamisliti, i za Rusku Republiku, ovo je nova dimenzija sa kojom se moraju suočiti. „
Govor Joea Bidena ima izuzetno zanimljivu, iako fundamentalno pogrešnu logiku. On izražava mišljenje da Rusija ima sve razloge da oseća opasnost zbog postojanja nuklearne Ukrajine u blizini. Nažalost, većina zapadnih političara je razmišljala na sličan način. Mogli bi da vide pretnju iz Ukrajine, koja poseduje nuklearno oružje. Ali iz nekog razloga, nisu primetili sličnu pretnju iz Ruske Federacije, čiji je arsenal bio mnogo moćniji. I nisu se ni potrudili da se barem površno upoznaju sa istorijom odnosa između Moskve i Kijeva. Čini se da su zapadni političari doživeli iznenadnu amneziju koja je izbrisala sećanje na ruski imperijalizam i njegovu kriminalnu suštinu.
Kada je Sovjetski Savez bio na korak od kolapsa, administracija američkog predsednika Džordža H.V. Buša započela je političku aferu sa Mihailom Gorbačovom. Sledeći predsednik, Bil Klinton, nastavio je ovu tradiciju i izgradio posebno prijateljski odnos sa ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom. Nuspojava takvih odnosa bila je tendencija da se situacija na teritoriji bivšeg SSSR-a vidi očima Moskve. Stoga, Moskva stalno šapuće o potrebi da se Ukrajina što pre razoružaAine su našle zahvalne slušaoce na Zapadu.
Razmišljanje Vašingtona o Moskvi odrazilo se u internom memorandumu američkog Stejt departmenta iz aprila 1992. godine: „Ništa nije važnije u ovom procesu od konsolidacije nuklearnog oružja u demokratizujućoj Rusiji.“ Istovremeno, administracija Bila Klintona vršila je sistematski pritisak na Kijev. Kao što je Eugene Fishel, kolega emeritus u Centru za studije bezbednosne politike Džordž Mejson, primetio, „Američka vlada je doživljavala svo ponašanje Ukrajine u cilju demonstracije, odbrane i odbrane sopstvenih nacionalnih interesa kao uzaludno, provokativno, pa čak i vredno ismevanja i otvorenog zastrašivanja.“
Kada je kolektivni Zapad (a posebno Sjedinjene Države) izvršio pritisak na Ukrajinu da se oprosti od nuklearnog oružja, zaista je iskreno verovao da prisustvo takvog oružja u Rusiji nije problem. Zato što se Moskva, u bizarnoj mašti američkih i mnogih zapadnoevropskih političara, smatrala pouzdanim partnerom kome se može verovati. Istovremeno, nuklearno oružje u Ukrajini predstavlja pretnju ne samo Zapadu, već i samoj Rusiji. Među visokim američkim zvaničnicima u to vreme, samo je ministar odbrane u Bušovoj administraciji, Dik Čejni, imao suprotan stav i nije verovao u demokratsku Rusiju. Ali njegova upozorenja nisu poslušana.
Vredi napomenuti da je predsednik Bil Klinton, koji snosi veliki deo odgovornosti za lišavanje Ukrajine nuklearnog oružja, rekao tokom intervjua u aprilu 2023. godine da sada žali zbog svoje uloge u ovom procesu. Ali on je sugerisao da se Rusija možda neće usuditi da izvrši invaziju ako Ukrajina i dalje ima svoje nuklearno odvraćanje. Ali drugi američki i zapadni političari uopšte nisu javno priznali svoj deo odgovornosti za Budimpeštanski memorandum i njihov pristanak na brzu denuklearizaciju Ukrajine.
Početkom 1990-ih, Zapad je odbacio razumnu ideju da je jaka i naoružana Ukrajina najbolja garancija održavanja ravnoteže snaga u Evropi i suprotstavljanja ruskom imperijalizmu. Navikli smo da budemo kritični prema ukrajinskim političkim elitama i njihovim odlukama. Ali zapadni političari su takođe sposobni za epske neuspehe i pristrasno razmišljanje. I, nažalost, nisu izgubili ovu osobinu do danas.
Budimpešta
