Početak zime u svetu obeležila su dva događaja koja izgleda da nisu povezana. Zaista, šta može biti zajedničko između protesta gruzijske opozicije i civilnog društva protiv prestanka procesa evropskih integracija i ofanzive proturskih oružanih grupa koje se protive Asadovom režimu u severnoj Siriji? U međuvremenu, ovde postoji veza – i veza je veoma zanimljiva. Posebno, za nas.
Nije tajna da je sirijski diktator Bašar al-Asad spasen od poraza od strane Vladimira Putina. U ovu bliskoistočnu zemlju poslao je ne samo redovne trupe, čiju je glavnu vrednost igrala avijacija, već i jedinice privatne vojne kompanije „Vagner“ (koja, kako smo kasnije saznali od samog Putina, nije bila sasvim privatna – ili uopšte nije bila privatna). Upravo je ovaj potez Rusije pomogao Asadu da ostane u Damasku i produžio građanski rat, koji je u to vreme trajao tri godine, skoro još jednu deceniju.
Ali čak i iza trenutne gruzijske vlade, budimo iskreni, ruske uši strše. A kako bi moglo biti drugačije, kada je stvarni vlasnik ove južnokavkaske zemlje ruski biznismen Boris Ivanišvili – koji se tek po povratku u domovinu setio da je zapravo Bidžin. Da li mislite da je Federalna služba bezbednosti mogla da se zainteresuje za biznismena koji je dobro zarađivao u Rusiji skoro dve decenije? Molim vas da razmotrite pitanje retorički.
A da bi se to postiglo, nema potrebe da se traže bilo kakve misteriozne veze – dovoljno je samo pogledati postupke gruzijskih vlasti pod direktnim ili indirektnim vođstvom Ivanišvilija. Ovaj poslednji korak, koji je veoma poznat svim Ukrajincima, je odbacivanje evropske integracije zemlje. Ovo je čisti cosplay Viktora Janukoviča. Kao i sve što se ovih dana dešava na ulicama Tbilisija – i protesti neistomišljenika i akcije vlasti. (Odvojeno, akcije reformisane gruzijske policije, koja se ne razlikuje od ukrajinske policije 2013-1, mogu se izdvojiti ovde, ali to nije tema ovog članka.)
Dakle, i u Siriji i u Gruziji, na ovaj ili onaj način, otvoreno ili tajno, imamo geopolitičke interese Rusije. A sada su ovi interesi Kremlja dobili ozbiljan udarac. I ovaj udarac nije slučajan. Na Južnom Kavkazu, Ivanišvili je doveo situaciju do tačke ključanja akcijama svojih marioneta na vlasti tokom parlamentarnih izbora. Ali tamo mu je, nekako, nesklonost nekih Gruzijaca prema bivšem predsedniku Mihailu Sakašviliju i njegovoj stranci nekako išla na ruku. A u slučaju evropskih integracija – baš kao u Ukrajini pre 11 godina – gruzijsko društvo više nije doraslo uskim partijskim interesima. U stvari, sada u Tbilisiju imamo, figurativno rečeno, tačku bifurkacije – a sada, po prvi put u poslednjih nekoliko godina, Ivanišvilijeva pozicija nije toliko jaka koliko bi on želeo.
U Siriji je situacija još zanimljivija. Zato što je ovde sam sirijski sukob bio nametnut ratu u južnom Libanu, gde je Izrael zapravo porazio Hezbolah. A ovi teroristi, koje izraelski vojni eksperti direktno nazivaju iranskim posredničkim snagama, bili su partneri Asadovog režima u regionu. Sirijski diktator je izgubio podršku ovih partnera – koji sada nisu dorasli Damasku, oni bi želeli da prežive ovde sami – što su odmah iskoristili njegovi strateški protivnici. Govorimo o turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu, koji stoji iza pobunjenika koji su zauzeli Alep i otišli dalje na istok, i Sjedinjenim Državama, koje podržavaju druge, umerenije opozicione ličnosti, a bilo je i nekih pokreta u regionu pod kontrolom američkih trupa zajedno sa ovim opozicionarima.
A šta je Južni Kavkaz i Bliski istok? Balkan se nekada zvao „magacin baruta Evrope“. Dakle, ovi regioni su takođe takvi barutni časopisi. Izvan Kavkaza, Rusija je stalno stvarala razne probleme – počevši od problema Karabaha, koji je ne bez učešća sovjetskog rukovodstva prerastao u rat punih razmera. Posledice koje su omogućile Kremlju da kontroliše ne samo Jermeniju (gde je kontrola bila skoro potpuna, sve do vojne baze u Gjumriju), već i Azerbejdžan – ko želi da se bavi zemljom koja ima nerešen teritorijalni sukob i u svakom trenutku može ponovo da se baci u plamen rata? Nema potrebe da se govori o Gruziji sa okupiranom Abhazijom i Južnom Osetijom.
Ali čak i nakon što je pobedio Sakašvilija, Bidzina-Boris Ivanišvili je bio primoran da igra po određenim pravilima Zapada. Nevoljno, ali ipak, i sada je situacija dostigla tačku u kojoj to više nije moguće ni za vaše ni za naše. Karte su konačno otkrivene, pa će se onda ili Gruzija potpuno vratiti u orbitu Ruske Federacije, ili će Kremlj konačno izgubiti i ovu zemlju.
Bliski istok je magacin praha celog sveta. Ovde je Pojas Gaze, i jug Libana, i Huti, i Sirija. Ali palestinska enklava i Hezbolahov okupirani deo Libana su zapravo već bili rešeni od strane Izraela. Ruke sila koje su još nisu stigle do Hutija, ali nema sumnje da hoće. Srpsko-hrvatskiMandebov moreuz je veoma važan logistički put za čitavu svetsku ekonomiju da ostavi ovo pitanje nerešenim.
Međutim, Rusija nije bila direktno uključena u sve ove sukobe. I u Siriji jesam. Stoga, poraz Asadovog režima nije samo udarac geopolitičkim planovima i ambicijama starijeg diktatora Kremlja. To je takođe udarac direktno Rusiji, njenom „ograničenom kontingentu“. Udarac na koji Rusija, uglavnom, nema šta da odgovori.
Da, ništa. Zato što je Vagner PMC zapravo uništen nakon Bakhmut mlin za meso i Prigožinovog ustanka. Vazduhoplovstvo ruskog vazduhoplovstva, koje je odigralo važnu ulogu u spašavanju Asada 2015. godine, više ne može da priušti tako velike akcije – jer je rat u Ukrajini u prvom planu. Ukrajinski rat ne samo da je pokazao mizantropsku prirodu Putinovog režima, već je i vezao ruke Rusiji u drugim regionima sveta nakon što se odugovlačio tri godine. Zato što Vladimir Putin jednostavno nema dovoljno resursa za sve svoje hirove, za sve svoje diktatorske prijatelje. Šta da kažem – za svoje potrebe Donbasa, on krade granate i rakete iz Severne Koreje, što Rusija jednostavno ranije nije primetila.
Sada ne možemo znati kakav će biti ishod događaja u Gruziji, Rusiji, šta će se desiti sa Hezbolahom, Hutima i, na kraju, koliko će trajati rat u Ukrajini (da li će na njega uticati povratak Donalda Trampa na vlast). Ali sada izgleda da „antiruska zima“ postepeno počinje da se odvija u svetu, za razliku od „ruskog proleća“ 2014. godine u Ukrajini.
Rat u Gruziji
