Ruski opozicioni političari i aktivisti koji su prisiljeni da ostanu u zemljama Evropske unije smislili su još jednu antiratnu inicijativu. Bivši zatvorenici Kremlja Ilja Jašin i Vladimir Kara-Murza (ovog leta ih je Zapad zamenio za ruske ubice i sabotere), kao i Julija Navalna (udovica poznatog političkog zatvorenika ubijenog u Putinovom Gulazu), koja im se pridružila, najavili su novu protestnu akciju. Planirano je da se održi 1. marta 2025. godine u Berlinu pod sloganom „Putine, prestani da ubijaš!“.
Slogan akcije, naravno, izaziva asocijacije na vreme kada su protivnici nacizma u Nemačkoj koristili slogan „Hitler, prestani da ubijaš!“. U tom smislu, inicijatori planiranog događaja pogodili su, kako kažu, metu: na kraju krajeva, paralele između ruskog diktatora Putina i podstrekača Drugog svetskog rata su apsolutno očigledne.
Svrha deklarisane akcije je takođe nesumnjiva: skrenuti pažnju na ruski zločinački rat protiv Ukrajine i unutrašnju represiju u zemlji. Ovaj poziv ima živopisan i emotivan izgled, koji bi, čini se, trebalo da odjekuje sa svetskom zajednicom i podrži duh otpora među onima koji se protive Putinovom nehumanom režimu. Međutim, uprkos svoj svojoj spoljnoj razmetljivosti, slogan je izazvao kritike čak i među nekim opozicionim ličnostima u Ruskoj Federaciji. Tako je poznati ruski sociolog i publicista Igor Eidman primijetio da preterana emocionalnost i neizvjesnost ovog poziva čine ga ne samo beskorisnim, već i opasnim, posebno u kontekstu trenutne političke situacije i globalne stvarnosti.
„Oni sami nisu smešni da pozivaju serijskog ubicu da prestane da ubija“, ironično je napisao Eidman na društvenim mrežama. „Čikatila, kako se stidiš, dovoljno je da ubiješ!“ Hitler, boj se Boga, prestani da ubijaš! Staljine, imajte savest, prestanite da ubijate! Putine, prestani da ubijaš! Ovce su otišle na demonstracije sa plakatima: „Vuk, prestani da ubijaš!““.
Gledajući Putinovo ponašanje kao najvišeg zvaničnika ogromne zemlje, teško je sa sigurnošću reći da je ta osoba mentalno zdrava. Stječe se utisak da on, poput pomenutog krvavog manijaka, uživa u masovnim ubistvima ljudi i nanošenju patnje. Sasvim je očigledno da u odnosu na ovu osobu, reči „dovoljno da se ubije“ izgledaju previše apstraktno i slabo.
Važno je razumeti da se sadašnji lider Kremlja, bivši špijun pod nadimkom „Mil“, odveo u ćorsokak. Već je počinio mnoge zločine, uništio čitave gradove u Ukrajini i ostavio za sobom milione žrtava. Zbog svega toga, on svakako zaslužuje međunarodno suđenje i najstrožu kaznu – verovatno je da će to biti pogubljenje vešanjem. Zbog toga sikće i pukne kao vođeni pacov. U trenutnoj situaciji, tako jednostavan poziv kao što je „prestanite ubijati“ nije u stanju da zaustavi „pacova“, jer on više ne vidi druge opcije osim da šištaju i žure na druge. Ovaj slogan ne može da promeni tok događaja, jer ne nudi jasan plan akcije.
Čitav tok istorije dokazao je da zlonamerni prekršitelji međunarodnog poretka poput Putina ne reaguju na emocije, mirne proteste ili čak diplomatske napore. Povelja UN je za njih nepotreban komad papira. Takvi neadekvatni vladari mogu biti zaustavljeni samo jezikom sile, a ne moralnim apelima.
„Oni koji misle da možemo zaustaviti Putina rečima greše. On razume samo snagu“, kaže ruski politolog Andrej Piontkovski.
Ove reči u potpunosti odražavaju kritičko gledište o pristupu nekih ruskih opozicionara i zapadnih političara, koji se nadaju da će njihovi apeli moći da promene nešto u ponašanju Kremlja. Prema Piontkovskom, „Putin doživljava proteste kao slabost i samo pojačava represiju“.
Uslovne parole u ovom kontekstu su takođe opasne jer, ako se oslanjamo samo na njih, međunarodna zajednica će samo simbolično osuditi postupke ruskih vlasti, ali neće pružiti odgovarajuću praktičnu kontraakciju agresoru. To se već dogodilo uoči Drugog svetskog rata, za vreme Hitlera, i svi znaju kako se završilo…
Plodovi verbalnog ubeđivanja ruskog agresora tokom rata koji je u toku su takođe dobro poznati. Zapadni lideri moraju imati hrabrosti da priznaju da je pomoć Ukrajini u suočavanju sa agresorom pružena sa znatnim zakašnjenjem i daleko od potrebnog iznosa. U prvim fazama rata, zapadne zemlje su Ukrajinu snabdevale šlemovima, pancirkama, priborom za prvu pomoć, zastarelim oružjem, humanitarnom pomoći… Hvala vam, naravno, u uslovima rata, postoji i potreba za ovim. Ali u to vreme, Ukrajini su bili potrebni pre svega tenkovi, raketni sistemi, sistemi protivvazdušne odbrane, moderni borbeni avioni… Zapadni partneri nisu obezbedili najneophodnije stvari. Skoro čitavu prvu godinu rata u zapadnim zemljama vodile su se čudne rasprave o nekoj vrsti „crvenih linija“ u pružanju vojne pomoći Ukrajini, koju je napao agresor naoružan do zuba. Kao rezultat toga, Ukrajina, koja je tada imala veoma realnu priliku dagurnuo neprijatelja sa svoje teritorije, nije uspeo da razvije kontraofanzivu, a Putin je dobio vremena da izgradi rusku ekonomiju na vojni način i postao još zlobniji.
Ova greška Sjedinjenih Država, Nemačke, Francuske i niza drugih zemalja nije u potpunosti prevaziđena do danas. U međuvremenu, Putinova vojska juri napred sa divljim besom, uopšte ne štedeći živote svojih vojnika, uništavajući i zauzimajući nova naselja i napadajući gradove Ukrajine.
Nešto nije u redu sa verbalnim ubeđivanjem Putinove nepopravljive moralne nakaze. Ako razmislite o tome, oni samo odvlače pažnju od poslova pružanja punopravne vojne pomoći Ukrajini i povećanja međunarodnog pritiska na Rusiju.
Ukrajina je sada u situaciji u kojoj uspjesi Oružanih snaga Ukrajine na bojnom polju mogu odrediti i budući ishod rata i njenu poziciju u predstojećim mirovnim pregovorima na kojima Zapad insistira. Da bi bila u povoljnom položaju, Ukrajina mora da obezbedi vojnu nadmoć na frontu. Ovo nije samo pitanje odbrane, već pitanje Rusije koja se našla u situaciji u kojoj ne može nastaviti rat istim tempom, trpi velike gubitke i prisiljena je da pristane na mirovni sporazum koji bi bio pravedan prema Ukrajini.
U tom kontekstu, uloga ruske opozicije nije u banalnim parolama, već u praktičnoj opoziciji Putinovom režimu svim raspoloživim sredstvima: od pružanja praktične pomoći zatvorenicima Kremlja i žrtvama ruskih sadista u uniformama do prikupljanja sredstava za kupovinu bespilotnih letelica, automobila i drugih neophodnih stvari za jedinice Oružanih snaga Ukrajine.
Pomaganje žrtvama režima u Rusiji i prisilnim izbeglicama iz zemlje takođe slabi Putinov režim. Neophodno je učiniti sve što je moguće kako bi što više mladih ljudi, naučnika i stručnjaka prestalo da radi za vojnu mašineriju Kremlja i nadoknadilo gubitke „topovskog mesa“ vojske osvajača.
Svi oni koji žele da zaustave ovaj rat i privedu pravdi njegovog podstrekača i druge ratne zločince moraju uložiti sve napore kako bi osigurali da Ukrajina može zauzeti jaču poziciju za mirovne pregovore. To je moguće samo ako se Putin oslobodi resursa koje koristi za sprovođenje agresije. Ruski političari, ekonomisti, umetnici i novinari koji se nađu u egzilu takođe mogu da daju svoj izvodljiv doprinos ovom cilju. Među njima ima ljudi koji uživaju zasluženi autoritet u zapadnim zemljama, a ne samo zapadnim. Njihov glas je takođe važan. Samo ne tražite znake savesti u Putinu i saradnji i vičite na razum onih koji ga ne mirišu.
Hitne parole za sve pristalice mira sada bi trebalo da variraju, mislim, oko sledećih poziva: „Ošamarite agresora u lice!“, „Dovedite Putina na suđenje!“, „Zapad, dajte Ukrajini svo oružje koje joj je potrebno da pobedi!“, „Crvene linije su samo za Kremlj!“.
Vladimir Putin
