Nakon što su okupatorske ruske trupe probile položaje ukrajinske vojske na jugu i istoku zemlje, koje su patile od bolnog nedostatka municije i ljudstva, ponovo su krenule ka svom glavnom cilju – zauzimanju Kijeva. Čak i ako je trajalo više od dva ili tri dana, ovaj put je uspešno sprovedena „specijalna operacija“ „demilitarizacije i denacifikacije“.
Predsednik Zelenski i njegova vlada su svrgnuti. U najboljem slučaju, ukrajinski lideri su uspeli da se evakuišu na Zapad. U najgorem slučaju, bili su uhvaćeni i zarobljeni ili eliminisani od strane specijalnih snaga iz Kadirovljeve vojske. Na njihovo mesto, milošću Moskve, imenovan je autoritarni marionetski vladar.
Ali čak i nakon pobede nad Ukrajinom, ruska država ne planira da počiva na lovorikama, već se priprema za sledeće pobede. Ekonomija i društvo nastavljaju da prelaze na ratnu osnovu. Već očvrsnuta ruska vojska završava svoje završne pripreme. Mobilizacija i regrutovanje se nastavlja. Veličina ruskih oružanih snaga raste na nekoliko miliona. Njeni redovi su takođe popunjeni ukrajinskim saradnicima.
A Generalštab Ruske Federacije je izvukao sve neophodne zaključke iz svojih grešaka napravljenih u ranoj fazi „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini. Pored toga, Kina, Iran i Severna Koreja nastavljaju da naoružavaju svoje ruske saveznike.
Istovremeno, Amerikanci, kao što je obećao Donald Tramp, u velikoj meri povlače svoje trupe iz Evrope. Vašington više nije zainteresovan za Stari svet. Bela kuća koncentriše sve svoje snage na rat sa Kinom, ne samo u kontekstu namera Pekinga da okupira Tajvan, već i u borbi za dominaciju u azijsko-pacifičkom regionu uopšte. Takođe je neophodno ući u sve žešću bitku sa DPRK, koja je, inspirisana pobedom nad Ukrajinom kao saveznikom Rusije, odlučila da lako može da ostvari svoj stari san o zauzimanju celog Korejskog poluostrva.
Nemačka i Francuska nisu uspele da stvore snažan evropski bezbednosni savez. Velika Britanija se bavi sopstvenim problemima i nada se da će je njen položaj na ostrvu ponovo spasiti od svih vojnih poremećaja na kontinentu.
A onda jednog prijateljskog martovskog jutra, na primer, 2028. godine, ruski tenkovi, jurišni avioni i bombarderi, podržani masovnom raketnom vatrom, prelaze granice baltičkih država. Lukašenkova Belorusija više neće moći da se „zamrzne“, moraće da ide u rat protiv Litvanije.
U sedištu NATO-a u Briselu vlada panika. Niko zapravo ne zna kako da se ponaša, kakvu odluku da donese …
Ovaj apokaliptični hipotetički scenario opisuje Karlo Masala, profesor političkih nauka na Univerzitetu Bundesver u Minhenu i jedan od najboljih vojnih stručnjaka u Nemačkoj, u svojoj knjizi „Ako Rusija pobedi: Scenario“ (Venn Russland gewinnt: Ein Szenario).
Gospodin profesor je jasno svestan šta je danas u pitanju. On shvata da budućnost Evrope zavisi od toga kako se događaji razvijaju na ukrajinskim bojištima. „Što dalje Rusija napreduje u Ukrajini, veća je verovatnoća da će evropski požar progutati Nemačku i Evropu u celini“, upozorava on. I zato je sada jedini izlaz da se pomogne Ukrajini i njenoj vojsci što je više moguće. Pomoć ne na rezidualnoj osnovi, već kao da su to sopstvene oružane snage svake zemlje NATO-a. Ne treba isključiti mogućnost da će u nekoj fazi zapadne vojske morati direktno da uđu u rat.
Karl Masala je podsetio nedavni program nemačko-italijanskog novinara Markusa Lanca na nemačkom društvenom kanalu ZDF. Politička emisija raspravljala je o pitanju rusko-ukrajinskog rata, vojnoj pomoći Ukrajini i umoru zapadnog društva od oba. Minhenskom profesoru suprotstavili su se mirovnjaci i Putinversteers. Tvrdili su da je Nemačka već previše pomogla Ukrajini, potrošila milijarde evra na nju, a niko u Evropi nije pružio tako veliku pomoć. „Koliko još mogu da radim?“ pitali su retorički.
„Koliko je potrebno za pobedu Ukrajine“, odgovorio je pažljivo gospodin Masala. I objasnio je da se ne radi čak ni o Ukrajini, bez obzira koliko je bila draga nemačkom srcu. Radi se o bezbednosti u Evropi, o globalnoj bezbednosti. Na kraju krajeva, Evropska zajednica je poslednjih decenija potpuno zanemarila ovo pitanje. A posebno zapadnoevropske zemlje, koje su sve svoje nade polagale u vojnu moć Sjedinjenih Država.
Kako se dogodilo da je Zapad, koji je donedavno držao Rusiju čvrsto na uzročnim mestima, sada zapravo zamenio uloge sa njom? Evo šta je Karlo Masala rekao, objašnjavajući trenutno loše stanje stvari na polju globalne bezbednosti u pozadini rusko-ukrajinskog rata: „Da sam teolog, rekao bih da smo uzeli veliki greh na naše duše. Kao politolog, reći ću da je ovo veliki neobjašnjivi skandal. Da smo sa tim ekonomskim kapacitetima, koji posedujemo, dozvolio je ovaj rat, koji, budimo realni, predstavlja pretnju čitavom evropskom sistemu bezbednosti i stabilnosti. Ovo se već dugo ne govori o pitanju ukrajinske teritorije i uništenja Ukrajine. Na kraju dana, radi se o činjenici da Rusija i njeno sadašnje rukovodstvo potpuno uništavaju evropsku bezbednosnu arhitekturu izgrađenu nakon 1990. godine. Nismo bili u stanju da mobilišemo našu ekonomsku moć na takav način da stvorimo industrijsku bazu za trajnu podršku Ukrajini. Nismo bili u stanju da stvorimo strategiju koja ne pretpostavlja da počinjemo da podržavamo Ukrajinu tek kada je u opasnosti od kolapsa. Dakle, sve ovo mi izgleda kao neobjašnjiv skandal ne samo Nemačke, već i celog zapadnog sveta. Nismo mogli da se nosimo sa tim i ne možemo sada da se nosimo sa tim. „
To je sramota zapadnom svetu. Fer? Sa stanovišta Ukrajinaca, čak i veoma. Nismo zaboravili kako je Moskvi oproštena invazija na Gruziju 2008. godine, aneksija Krima i hibridni rat u Donbasu. I ranije, tokom predsedavanja Borisa Jeljcina, Abhazijski rat, rat u Moldaviji, Ičkerija, izazvan od strane Rusije… Zapad je generalno ravnodušno posmatrao kako Kremlj uspostavlja kontrolu nad susednim državama stvaranjem „buntovnih“ enklava. A oni politolozi koji su upozoravali na uništenje bezbednosnog sistema u Helsinkiju bili su izloženi samo podsmehu.
Tek nakon Putinove „krimske operacije“ Zapad je počeo da sumnja da nešto nije u redu. Međutim, većina je ostala mišljenja da se ništa strašno ne dešava – sve je bilo u okviru tradicionalnog koncepta sfera uticaja. Prilično ciničnu modernu verziju ovog koncepta formulisao je 2015. godine britanski politolog, pisac, profesor na Univerzitetu u Kembridžu Anatole Lieven: „Nismo se borili za Ukrajinu 2014. godine (kao ni za Gruziju), ali Rusija nije u potpunosti zauzela jug i istok Ukrajine, iako je to lako mogla učiniti. Vrlo zgodan neizgovoreni sporazum je potajno formiran: mi ne štitimo one koji su napadnuti od strane Rusije, a Rusija ne napada one koje ćemo zaštititi. „
Zaista, takav koncept je prilično pogodan za ciničnog zapadnog laika. Iako ne, to više nije „jeste“ – bilo je. Aktuelizovana. Malo je verovatno da će se bilo razumni ljudi, čak i kockari, kladiti u kladionici da će se Rusija ograničiti na Ukrajinu i da neće ići dalje. Do sada svi shvataju da su Evropska unija i NATO u opasnosti.
Zato je knjiga Karla Masale, objavljena u martu, i dalje iznenađujuće popularna. Stoga je koncept morao biti brzo i radikalno preformulisan. Kako to sada zvuči? Gore pomenuti talk show Markusa Lantza, gde su ovaj koncept više puta izrazili „mirovnjaci“, omogućiće nam da odgovorimo na ovo pitanje. Generalno, može se formulisati na sledeći način: Rusija je opasna, ne može biti ograničena na Ukrajinu i post-sovjetski prostor uopšte, pa je bolje da je ne ljutite. I ne treba da nazovemo smirivanje agresora „novom minhenskom zaverom“. Na kraju krajeva, u to vreme Hitler još nije imao oružje sposobno da uništi celu zemlju. A Putin ima takvo oružje. Stoga je neophodno biti strpljiv sa njegovim željama, činiti mu ustupke kad god je to moguće. Da, verovatno, on blefira, shvatajući da bi i sam mogao da umre u nuklearnoj apokalipsi. Ili možda ne. Ne želimo da ga testiramo.
Dakle, takva nuklearna ucena Kremlja zaista funkcioniše i nastaviće da funkcioniše. Do sada jedan od dva scenarija nije sproveden. Ili će Putin konačno saviti ceo Zapad i konačno moći da proglasi svoju pobedu nad njim, ili će Zapad konačno pljunuti na ucenu i oštro igrati protiv Kremlja.
Vojna pomoć Ukrajini
