„Ne može postojati situacija u kojoj Amerikanci deluju, a Evropljani samo reaguju. Moramo sami snositi odgovornost“, rekao je visoki predstavnik Evropske unije za bezbednost i spoljne poslove Josep Borrell na konferenciji za novinare u Varšavi nakon sastanka sa poljskim ministrom spoljnih poslova Radoslavom Sikorskim.
Šef evropske diplomatije mislio je, pre svega, na Ukrajinu, gde se, prema njegovim rečima, „sada stvara istorija“. A Evropa treba da reši egzistencijalno pitanje: da drži korak sa istorijom ili da je arogantno ignoriše. I nije važno ko se nastanio u Ovalnoj kancelariji Bele kuće: Joe Biden, Donald Trump ili Kamala Harris. Na kraju krajeva, nijedan od njih neće obaviti posao za Evropu, nad kojom zaista visi senka duboke političke krize, ako ne i trećeg svetskog rata.
I da li je sve to uzrokovano ruskom agresijom? Ili je to bio samo katalizator? Zanima me. Jer to nije ono što je važno. Sve dok Evropljani nastave da ritualno plešu, pokušavajući da umire ili Putina ili boga smrti, Amenteta, umesto da se zaista zauzmu za odbijanje agresora, ova pretnja će postojati i rasti. Iako je, čini se, sve jasno, rešenje leži na površini. Ključ koji otvara vrata svetloj budućnosti i Gral koji uništava zle duhove leži u Ukrajini. U jačanju svoje borbene sposobnosti sa zapadnim oružjem koje bi se moglo koristiti bez ograničenja.
„Moramo da uverimo Ukrajinu da će se naša podrška nastaviti, ali to zahteva prave resurse i odlučnost. Za to je potrebna politička volja i, iznad svega, finansijska sredstva. Moja uloga i uloga ministara spoljnih poslova i odbrane, koji će se sastati u ponedeljak i utorak (sastanak Saveta EU na nivou ministara spoljnih poslova i odbrane održaće se u Briselu 17. i 18. novembra – ur.), jeste da prouče situaciju i donose odluke na osnovu sopstvenih sposobnosti, kao i da pokažu volju da pružimo podršku Ukrajini u takvim okolnostima da dođe do novog predsednika Sjedinjenih Američkih Država. koja izgleda da ima drugačiji pristup američkoj podršci Ukrajini“, upozorava i poziva Borrell.
Zaista, ne može se ne složiti sa zabrinutošću Josepa Borrella da „niko ne zna šta će gospodin Tramp uraditi“. Nemoguće je ne složiti se sa njegovom drugom tezom: „Ali znam da Evropljani moraju jasno da shvate šta žele da rade pod bilo kojim okolnostima.“
Nije ni čudo što su ove reči šefa evropske diplomatije izgovorene u Varšavi. Oni su ponovili izjavu poljskog premijera Donalda Tuska odmah nakon američkih izbora: „Neki kažu da budućnost Evrope zavisi od američkih izbora, ali to prvenstveno zavisi od nas. Evropa mora konačno da veruje u sopstvenu snagu. „
Nije tajna da se većina lidera EU – sa izuzetkom mađarskog premijera Viktora Orbana i eventualno njegovih kolega Roberta Fica u Slovačkoj i Giorgije Meloni u Italiji – nadala pobedi potpredsednice Kamale Harris. Njihovi strahovi od Trumpa spadaju u četiri dimenzije. Prvi je moguće povlačenje Sjedinjenih Država iz NATO-a i prestanak obaveza prema bezbednosti Evrope. Drugi je jednostrano nametanje prekida vatre i mirovnog sporazuma između Rusije i Ukrajine suprotno interesima Kijeva i Brisela. Treći je katastrofalni trgovinski rat između Evrope i Amerike. Četvrti je Trumpov inspirativni uticaj na krajnju desnicu u Evropi.
Posle četiri godine stabilnosti i predvidljivosti pod Džoom Bajdenom, Evropa i svet bi trebalo da se pripremaju za novu dozu haosa i impulsivnosti u Ovalnoj kancelariji. Ako Tramp uopšte ima spoljnopolitičku doktrinu, njen slogan je: „Očekujte neočekivano!“
Najveća zabrinutost u EU odnosi se na Ukrajinu i NATO. Ulozi za Evropu ovog puta su veći nego tokom Trumpovog prvog mandata, upravo zbog rata u punom obimu i straha da će Sjedinjene Države prestati da pomažu Ukrajini i dozvoliti Putinu da izvojeva pobedu koju Rusija trenutno ne može da osvoji na bojnom polju. Na kraju krajeva, evropske prestonice su veoma svesne da će, ako Ukrajina bude poražena, onda će istočno krilo Evrope i NATO-a biti pod velikom i stvarnom pretnjom. Čak i ako Tramp ne povuče Ameriku iz NATO-a, mogao bi fatalno oslabiti savez nastavljajući da kaže da Sjedinjene Države neće automatski štititi evropske saveznike, posebno one koji ne ispune svoje obaveze da potroše dva odsto BDP-a na odbranu.
Ali glavni problem Evrope je u tome što, uprkos vatrenim filipima političara u stilu Ostanite sa Ukrajinom, u ovoj fazi ne postoji konsenzus među evropskim zemljama o tome kako pomoći Ukrajini. To je prva stvar. Drugo, zemlje Evropske unije još nisu postigle konsenzus o tome da li je vredno žrtvovati „državu blagostanja“ koja se negovala tokom proteklih decenija radi brzog rasta ekonomije.(a) U mjeri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ove Konvencije, sekretar Na kraju krajeva, to će zahtijevati trošenje milijardi i milijardi, ponovno naoružavanje vojske, ponovno pokretanje odbrambenog kompleksa punim kapacitetom, nastavak regrutacije i tako dalje. Ukratko, biće neophodno izgraditi sveobuhvatan, sveobuhvatan sistem međunarodne bezbednosti.
Iako se mnogi u Evropi još uvek nadaju da će proći, nekako će se rešiti. Kako se nadao da će Rusija biti u stanju da napadne samo malu Gruziju, onda bi se ograničila na Krim, pa, sigurno ne bi išla dalje od Donbasa. Dakle, možda sada neće ići izvan granica Ukrajine? Kako naivan mora biti čovek da veruje u ovo, tako da događaji poslednje decenije ne iskorene ovu infantilnu iluziju.
U stvari, lideri Starog kontinenta imaju samo dve opcije da biraju u svetlu promene vlasti u Vašingtonu. Jedan je da se čvrsto zaključa u svoje kristalne dvorce i nada se da će se izvući sa što manje krvi u naredne četiri godine sve dok Donald Tramp vlada u Beloj kući, koncentrišući u svojim rukama neverovatnu moć sa republikanskom većinom u Senatu i Predstavničkom domu, sa konzervativnom većinom u Vrhovnom sudu. Druga opcija je da se deluje. Da delujemo aktivno i prkosno, da pokušamo da utičemo na Trampa i njegove odluke – s jedne strane. A s druge strane, da iskoriste sve snage i resurse da pomognu Ukrajini u njenom otporu ruskoj agresiji, postavljajući odgovarajući primer za Sjedinjene Države.
Vojna pomoć Ukrajini
