Jedan od glavnih spoljnopolitičkih događaja na diplomatskom frontu rusko-ukrajinskog rata bio je poziv nemačkog kancelara Olafa Šolca ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Ovaj poziv je navodno imao za cilj da obavesti diktatora Kremlja da su sve njegove nade za kraj zapadne – pre svega evropske – podrške Ukrajini uzaludne.
„Pre svega“ zato što je, kako je kasnije postalo poznato, iza ovog poziva stajao i kanadski premijer Justin Trudeau. A mediji su tvrdili da je sam Džo Bajden navodno blagoslovio Šolčeve telefonske razgovore sa Putinom. Pa, već smo videli kako je agresor reagovao na poruku Šolca – snažnim (već dugo nije bilo takvog) raketnim i bespilotnim napadom na teritoriju Ukrajine. Još jednom smo suočeni sa problemom mogućeg nestanka struje – iako, naravno, Rusi se neće usuditi da pogode proizvodna postrojenja, jer su to uglavnom nuklearne elektrane u ovo doba godine. Ali, pored proizvodnje, električna energija i dalje treba da se transportuje do krajnjih potrošača. I tu nastaju problemi (za nas) i šanse (za okupatore).
Zašto je Šolc pozvao Putina – i zašto su mnogi Ukrajinci očekivali ozbiljne posledice od ovog poziva? Usudio bih se da pretpostavim da je to posebno zbog činjenice da Ukrajinci na društvenim mrežama ne čitaju knjige, već razne šarlatane i „stručnjake“ (razlika između ove dve kategorije se brzo približava nuli). I morate da čitate knjige. Čak i ako su napisani na jeziku zemlje agresora.
Ruski novinar Mihail Zigar je 2015. godine objavio knjigu pod naslovom „Svi ljudi Kremlja. Kratka istorija moderne Rusije“. Zapadni mediji su uglavnom kritikovali ovu publikaciju, pre svega zbog nedostatka izvora na koje se autor poziva u određenim situacijama. S druge strane, ruski kritičari – posebno Boris Akunin ili Svetlana Aleksijevič, hipotetička Beloruska, dobitnica Nobelove nagrade za književnost – ocenili su sve ljude iz Kremlja, naprotiv, prilično visoko, nazivajući je možda najozbiljnijom i najinformativnijom studijom Putinovog vremena pre rata.
Naravno, možemo dugo razgovarati o realizmu svega što je tamo opisano. Ali barem je vredno slušati osobu koja je znala temu o kojoj su pisali iznutra. I to je ono što možete pročitati u Zigarovoj knjizi. Ova priča se odnosi na Džordža V. Buša i njegovu pratnju, posebno američku državnu sekretarku Kondolizu Rajs. Kondoliza Rajs je naterana da ponižavajuće čeka u moskovskom hotelu, a zatim je dovedena sa još jednim američkim zvaničnikom ne u rusko Ministarstvo spoljnih poslova, već u neki moderni „dvorac“ na legendarnoj Rublevki, gde su kremaljski bonci sedeli za stolovima sa vinom i hranom. A tadašnji sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije, Sergej Ivanov, drsko se obratio Rajsu po imenu – Kondi, rekavši, sedi, popij piće sa nama.
Zašto je Putinova pratnja u Kremlju sebi dozvolila takav odnos prema predstavnicima najmoćnije zemlje na svetu? Razlog je bio taj što je Buš završavao svoj drugi predsednički mandat – on je bio takozvana „hroma patka“. U takvoj situaciji, oni više nemaju isti autoritet i uticaj kao kada su na vrhuncu svoje moći. Pored toga, Putin je tretirao Buša mlađeg 2001. godine, piše Zigar, kao „vojnog cara sveta“. I već 2006. godine, pre izbora za Kongres – a posebno posle njih, gde su republikanci pretrpeli težak poraz – otvoreno se rugao svom bivšem idolu. Inače, nakon toga se u februaru 2007. godine pojavio Putinov čuveni govor u Minhenu – stvarna objava rata od strane Zapada, rata koji je svet prvo video u Gruziji, a zatim u Ukrajini.
Situacija je bila slična 2000. godine, kada je na Generalnoj skupštini UN-a Putin neočekivano oštro odgovorio Klintonu, koji je trebalo da se politički povuče za nekoliko meseci. Ovi primeri pokazuju da Putin poštuje, ili barem tretira, kao jednake, one političare koji utjelovljuju snagu, moć i punoću moći. I šta vidimo u priči sa Šolcom, a ne samo sa njim?
Sam nemački kancelar – to je očigledno svima – penzionisaće se u februaru nakon vanrednih izbora. Predstavnici Hrišćansko-demokratske unije, koja pouzdano vodi u svim istraživanjima javnog mnjenja, već su izjavili da nisu protiv buduće „velike koalicije“ sa socijaldemokratima, već ako u njoj nema nijedne osobe. Olaf Šolc. Dakle, sasvim je očigledno da sadašnja kancelarka nema političku budućnost.
Kanadski premijer Justin Trudeau ostaće na dužnosti do oktobra sledeće godine. Ali već je jasno da njegova Liberalna stranka gubi izbore od konzervativaca. Štaviše, rejtinzi pokazuju da je udaljenost od liberala do Konzervativne partije Kanade veća nego od treće političke snage u zemlji, Novih demokrata, levog centra, koji trenutno uopšte nisu zastupljeni u Senatu, a u Donjem domu (donji dom kanadske savezne vlade) imaju 25 mandata od ukupno 338 mesta.
Sa Bajdenom je sve jasno. On sam je dugo bio „hroma patka“, u svakom smislu te reči, a Demokratska stranka je katastrofalno izgubila izbore u novembru, dajući punu moć republikancima i lično Donaldu Trampu. Dakle, pitanje je: o čemu će Putin govoriti, o čemu će pregovarati, šta će obećati političkim penzionerima bez pet minuta? Sutrašnjica kolektivnog Zapada je desničarska moć u Sjedinjenim Državama, Kanadi i Nemačkoj (u Italiji je desnica već na vlasti, u Španiji ima još skoro tri godine do izbora, ali čak i tamo desni centar iz Narodne stranke vodi više od godinu dana). Sa ovim kolektivnim Zapadom, koji je već došao na vlast ili će uskoro doći na vlast, Kremlj će govoriti, kako veruje, ravnopravno.
Pa zašto je Šolc ipak pozvao Putina? Zar ne čita knjige koje objašnjavaju logiku Putinovih postupaka? Najverovatnije, da, iako je „Svi ljudi Kremlja“ preveden na nemački. Ali postoji još jedna stvar. Setite se kako je drugi političar, Redžep Tajip Erdogan, pre sopstvenih izbora, gde su njegove šanse ozbiljno potkopane od strane opozicije po prvi put posle mnogo godina, aktivno igrao mirotvorca, izjavljujući svoju želju da Rusiju i Ukrajinu stavi za pregovarački sto. Izbori su prošli – a gde je nestao taj diplomatski entuzijazam Erdogana?
A Šolc ima jedinstvenu situaciju. Današnja Nemačka, sa sopstvenim političkim sistemom, razvila se posle Drugog svetskog rata. Prvi izbori u demokratskoj, post-nacističkoj Nemačkoj održani su 1949. godine. Od tada i do sada – a tačno dvadesetak izbora za Bundestag je već održano – prva dva mesta u rejtingu preferencija nemačkog društva su uvek zauzele dve „narodne“ stranke: Hrišćansko-demokratska unija (njeni rezultati se tradicionalno broje zajedno sa savezničkom Hrišćansko-socijalnom unijom, koja deluje samo u Bavarskoj) i Socijaldemokratska partija. Dugo vremena postojala je samo jedna trećina sile – Slobodne demokrate, kasnije su se pojavili Zeleni, ujedinjenje Nemačke dodalo je nove igrače, 1900-ih pojavila se proruska Alternativa za Nemačku… Ali 1-2 mesta su uvek bila za CDU / CSU i SPD.
Ali šta vidimo u sociologiji tokom trenutnog izbornog ciklusa? Već u leto 2022. godine, neodlučna pozicija Esdeca u situaciji sa ratom u Ukrajini (ne samo u ovome, već ukrajinski faktor igra mnogo veću ulogu za Evropu nego za Sjedinjene Države) dovela ih je do pada na treće mesto – SPD su pretekli mnogo odlučniji Zeleni, predvođeni Annalenom Baerbock. Do nove 2023. godine, Šolc i saradnici donekle su ispravili situaciju, ali sledeće leto donelo je još jednog protivnika – Alternativu za Nemačku. I ovde je slika mnogo tužnija.
Rejting Esdeca se toliko smanjio da je početkom 2024. godine prednost AfD-a u odnosu na SPD merena skoro dvocifrenim brojem – to jest, približila se 10%. Nije bilo potrebe da se govori o CDU – desni centar, koji se konačno oslobodio merkelizma i prešao na odlučujuću poziciju Fridriha Merza (ovaj klasični konzervativac poput Helmuta Kola konačno je čekao svoje vreme, stekavši vlast u stranci nakon sramote na izborima 2021.), bio je ispred socijaldemokrata za skoro 20%.
Sada situacija nije toliko katastrofalna za stranku na vlasti, ali SPD je i dalje na trećem mestu – i ne može da uhvati korak sa Alternativom. Zeleni, naravno, više ne ugrožavaju rejting svojih partnera u trenutnoj koaliciji, nakon što su se vratili u svoju ulogu sekundarnih političkih igrača – ali…
Ali zamislite da će Olaf Scholz, koji je postao prvi nemački kancelar SPD-a od 2005. godine, ući u političku istoriju zemlje činjenicom da su pod njim Esdeci prvi put u istoriji završili ispod drugog mesta na izborima. A najupečatljiviji je, kao što znate, ovo drugo. Da li je ovo mesto na stranicama udžbenika koje rodom iz Donje Saksonije Osnabruk želi za sebe?
Dakle, on mora da se vrti kao veverica u točku, kao Erdogan malo pre toga, da demonstrira svoje mirovne pokušaje kako bi imao vremena u tri meseca pre izbora, da povuče svoju stranku na drugo mesto, barem sa minimalnom prednošću u odnosu na krajnje desničarske početnike sa istoka zemlje. Dakle, ovaj poziv Putinu – nije bio za Putina, a ne za Ukrajinu. Sve je to, možemo pretpostaviti, bilo neophodno za samog Šolca – da bi se povukao ne potpuno osramoćen.
Vladimir Putin
