Od početka ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, u toku je rasprava o tome da li bi rat u punom obimu u kombinaciji sa zapadnim sankcijama mogao dovesti do unutrašnjih nemira u Rusiji i, na kraju, do njenog fijaska. Uprkos brojnim porazima i, u najboljem slučaju, očiglednim uspesima na frontu, Ruska Federacija je dokazala svoju otpornost i odlučnost da vodi dug rat. Međutim, što duže rat traje, ruske oružane snage se više degradiraju na mnogim nivoima. A što je još gore za Moskvu, Ukrajinci su deo tereta sukoba prebacili na teritoriju agresora. To stvara dodatne komplikacije za Kremlj, koje, u kombinaciji sa drugim problemima, mogu uticati na dalji tok rata.
Prva godina invazije na Ukrajinu skupo je koštala Oružane snage Ruske Federacije. Oni su pretrpeli ozbiljne gubitke u najobučenijem osoblju, koje je snosilo najveći teret borbi. Sa stanovišta opreme, došlo je do degradacije opreme kopnenih snaga. Izgubljen je značajan broj relativno modernih ili modernih vozila, topovskih haubica, sistema protivvazdušne odbrane, radara, opreme za elektronsko ratovanje i kamiona. Najbolniji gubitak Crnomorske flote bila je vodeća krstarica Moskva, koju su ukrajinske snage potopile u proleće 2022. godine. Rusko ratno vazduhoplovstvo je takođe pretrpelo značajne gubitke, iako Rusija i dalje ima veliki broj aviona i helikoptera. Međutim, sa svakom godinom rata, situacija sa opremom se pogoršava.
Danas su taktike invazivnih snaga ishitrenije, što se ogleda u ruskoj taktici bacanja više streljačkih brigada u bitku kao „topovsko meso“. Odnos vozila (bilo starih ili novih) prema ukupnoj snazi kopnenih snaga se stalno smanjuje, što utiče na njihovu efikasnost i sposobnost da uspeju na operativnoj skali.
Iako veličina ruskih oružanih snaga raste, oni su sve loše obučeni, a njihov moral se zasniva uglavnom na faktoru zarade. Takozvani „ugovorni vojnici“ šalju se na front, ali vrijedi zapamtiti da su to često mladi ljudi koji su potpisali ugovor s vojskom ubrzo nakon početka vojne službe, a ne neki profesionalni, obučeni vojnici, kao što ime sugeriše. U najvećem delu, potrebno je vrlo malo vremena pre nego što se takvi „ugovorni vojnici“ pošalju u „specijalnu vojnu operaciju“ kao „topovsko meso“. Zbog velikih kadrovskih gubitaka u ruskoj vojsci, broj mladih i iskusnih profesionalnih oficira se smanjio.
Na mnogo načina, ruske oružane snage nazaduju u prirodi do zloglasnih 1990-ih. Vojska je manje obučena, opremljena, njena motivacija se smanjuje, a korupcija, umesto da se smanjuje, samo raste. Unutrašnji problemi i sukobi u samoj Rusiji takođe rastu. Ustanak Jevgenija Prigožina, teroristički napad u gradu Crocus, zlostavljanje pristalica Ramzana Kadirova i povezani sukob oko kompanije Vildberries, kao i rastuće siromaštvo takođe ukazuju na to da se Ruska Federacija kao država postepeno vraća u prvu deceniju svog postojanja. Kremlj svakako uzima u obzir ovu relativno novu istorijsku analogiju, kao i daleka vremena krize carstva. U ruskim medijima često postoje strahovi od ponavljanja događaja iz 1917. godine, kada je vojska odigrala odlučujuću ulogu u svrgavanju carskog režima i povlačenju Rusije iz Prvog svetskog rata. Takve strahove je više puta izrazio, na primer, Igor Strelkov-Girkin, ruski nacionalista i obaveštajni veteran koji je zatvoren zbog kritikovanja politike Kremlja i taktike „specijalne vojne operacije“.
Može li vojska biti pretnja?
Nije ni čudo što se rusko pamćenje vraća u revolucionarni period. Godine 1917. u igru su stupili brojni faktori, od kojih se neki i danas ponavljaju. Posle manje od tri godine iscrpljujućeg Prvog svetskog rata, ruska vojska je bila veoma drugačija od one sa kojom je Romanovo carstvo započelo svoje učešće u globalnom sukobu. Mnogi iskusni oficiri lojalni monarhiji su umrli, a među preživelima i novim ratnim komandantima – to jest, unapređenim podoficirima i civilima, pripadnicima inteligencije koji su često bili kritični prema vladaru i njegovoj politici – nije nedostajalo ljudi frustriranih situacijom kod kuće. Mnogi vojnici iz stražnjih garnizona nisu nameravali da idu na front, a moral vojnika je padao. Nikolaj II i komanda mogli su računati samo na pojedinačne motivisane jedinice. Ekonomska situacija u carstvu bila je užasna, industrija i savezničke zalihe nisu mogle da zadovolje potrebe fronta. Osim toga, u uslovima krize, tendencije nezavisnosti nekih naroda porobljenih od strane Rusije su se osetile. Na kraju krajeva, moderna ruska vojska doživljava slične probleme. Ne samo da se smanjuje kvalitet opreme, već i broj vojnika u podsekcijiLakh vojnika je mnogo manje nego što je potrebno. Nakon 24. februara 2022. godine, mnogi iskusni vojnici, uključujući oficire, ubijeni su ili teško povređeni. Veterani Čečenije, Gruzije, Sirije i prve bitke u Ukrajini zamenjuju ljudi koji nisu dovoljno pripremljeni za moderno ratovanje. Etnički problemi se pogoršavaju i moral postepeno opada.
Rusi su motivisani da učestvuju u ratu u Ukrajini uglavnom finansijskim faktorom, a ne patriotizmom ili osećajem dužnosti prema državi ili porodici. Efikasnost propagande o krvoločnim „khokhols“ se takođe smanjuje. U junu 2024. neki guverneri su čak ponudili volonterima ekvivalent od 20.000 dolara u jednokratnoj isplati za jednostavno potpisivanje ugovora sa ruskim oružanim snagama. 11. oktobra, guverner Belgorodske regije već je ponudio više od 3 miliona što je ekvivalentno oko 31 hiljada američkih dolara. Vredi dodati da potreba za povećanjem paušalnog plaćanja za one koji žele da idu u rat može na kraju imati negativan uticaj na finansije Ruske Federacije.
Vojno osoblje koje se vraća iz rata postaje ozbiljan problem u Rusiji. Često su agresivni, zloupotrebljavaju alkohol, drogu i vrše pljačke. Krajem septembra ove godine, ruski portal Verstka izvestio je da su od početka „specijalne vojne operacije“ veterani „specijalne vojne operacije“ počinili 242 ubistva i osakatili još 227 građana Ruske Federacije. Mnogi Rusi su zabrinuti zbog kriminalaca koji su amnestirani nakon potpisivanja ugovora sa takozvanom Vagner grupom i ruskim Ministarstvom odbrane. Ovako su pušteni posebno opasni kriminalci. Neki od njih su ponovo krenuli putem kriminala. Na osnovu podataka o pokrenutom postupku, Verstka je zaključio da su od 426 veterana koji su počinili zločine protiv civilnog stanovništva Rusije, 246 bili kriminalci amnestirani zbog učešća u invaziji. Ostalo je bilo obično vojno osoblje, što se takođe može posmatrati kao znak upozorenja. Ruski novinari su otkrili da sudovi opšte nadležnosti ne objavljuju podatke o svim osuđujućim presudama, a ponekad izbegavaju i davanje informacija da je osuđenik vojnik ili veteran koji je bio predmet amnestije.
S druge strane, bivše vojno osoblje suočava se sa nesporazumima od strane civilnog stanovništva. Ovo se odnosi ne samo na vojnike sa PTSP-om, već i na mnoge osobe sa invaliditetom. Država i društvo ih tretiraju kao peti točak, a njihove potrebe se ignorišu. Ravnodušnost državnih institucija i civila prema sudbini trajno osakaćenih vojnika svakako nema pozitivan efekat na moral uniformisanih vojnika.
Postoje i akti nasilja nad veteranima rusko-ukrajinskog rata. 16. oktobra, 44-godišnji Nikita Klenkov, zamenik komandanta jedne od jedinica, ubijen je u blizini Moskve. Njegov automobil je bio pod vatrom iz drugog automobila. Napad podseća na mafijaške proračune. Ne može se isključiti da je veliki broj bivših i sadašnjih ruskih oficira već uključen u kriminalne aktivnosti, čiji je broj teško utvrditi.
Ruska vojska je takođe zabrinuta zbog slučajeva etničkih sukoba. Neki pripadnici manjina veruju da su njihovi sunarodnici više eksploatisani u ratu nego etnički Rusi. U avgustu, Vjačeslav Dondokov, poslanik iz Burjatije i takođe političar u prokremaljskoj stranci Jedinstvena Rusija, održao je konferenciju na kojoj je pokrenuo pitanje gubitka vojnika iz svog regiona na osnovu podataka iz poljske bolnice u regionu Zaporožje gde je služio pre nego što je započeo svoju političku karijeru. Prema Dondokovu, žrtve među Burjatima bile su nesrazmerno veće nego među vojnicima iz etnički ruskih zemalja. Mesec dana kasnije, postalo je poznato da je potpisao još jedan ugovor i da će verovatno ponovo učestvovati u „specijalnoj vojnoj operaciji“. Društvene mreže sugerišu da je razlog bio podizanje pitanja nesrazmerno visokih gubitaka Burjata ili finansijskog i kriminalnog sukoba sa drugim lokalnim burjatskim političarom, Anatolijom Dimčikovim.
Sporovi između Kadirovaca i vojnika ruske nacionalnosti su takođe prilično česti. Od početka invazije, bilo je izveštaja o progonu potonjeg od strane Čečena koji podržavaju Ramzana Kadirova. Premlaćivanje i ponižavanje mladih Rusa, ponekad snimljeno na pametnim telefonima, postalo je norma. Bilo je i pritužbi na društvenim medijima o krađi, pa čak i homoseksualnom silovanju. Ne nedostaje Rusa koji su sve više ogorčeni proizvoljnošću i nekažnjivošću Kadirovaca. Ponašanje Kadirovljevih jedinica tokom ukrajinske ofanzive u Kurskoj oblasti dodalo je ulje na vatru. Kadirovci, pod komandom generala Apta Alaudinova, prijatelja samog Kadirova, nisu žurili da stanu na put napredovanju Ukrajinaca. Uglavnom izbegavajući bitku, napustili su bokove trupa koje su se sastojale od ruskih regrutova, sakrili se u šumskim pojasevima i opljačkali civilno stanovništvo. Kasnije je Kremlj pokušao da se poboljša imidž Alaudinovih podređenih i organizovao propagandnu kampanju, u kojoj su učestvovali i takozvani „ratni dopisnici“ koji su ranije bili kritični prema položaju Kadirovaca.
Vojnici pljačkaju svoju zemlju
Da li vojska stvara više problema nego koristi zavisi od mnogih faktora, kao što su moral, disciplina, motivacija za regrutovanje, zalihe, gubici, uspesi ili neuspesi. Lokacija na kojoj se borbe odvijaju takođe može imati uticaja. Ako na teritoriji osvojene zemlje postoje vojnici sumnjivih motiva i žeđ za pljačkom, teret njihovih ekscesa ogleda se na osvojenoj teritoriji i stanovništvu koje tamo živi. Međutim, sve se menja za 180 stepeni kada vojnik sa sumnjivim moralom mora da ostane i bori se u svojoj rodnoj zemlji.
Prenos neprijateljstava na teritoriju Rusije doveo je do činjenice da su ruski vojnici počeli da pljačkaju svoju zemlju. Incidenti pljačke možda su bili motivisani ne samo žeđom za pljačkom, već i problemima snabdevanja koji su vekovima mučili ruske trupe. U oktobru je Maksim Kalašnjikov, jedan od ruskih vojnih blogera i pristalica rata protiv Ukrajine, posetio Kursku oblast i kritikovao stanje ruske vojske. Žalio se da Ministarstvo odbrane vojsci ne obezbeđuje ni donji veš, pa su primorani da kupuju mnogo stvari sopstvenim novcem. Oni čak moraju da čip u za automobile. Međutim, vredi zapamtiti da predmeti rekvizicije od slabo opremljene vojske mogu biti samo hrana, odeća i druge stvari neophodne ili korisne vojsci na frontu.
U međuvremenu, na ruskim društvenim medijima bilo je brojnih izveštaja o pljački imovine koja nema mnogo veze sa neprijateljstvima i životom u pozadini. Video u kojem jedan od Kadirovaca pljačka prodavnicu elektronike u Gluškovskom okrugu u Kurskoj oblasti postao je hit na internetu. Žalbe dolaze uglavnom od stanovnika ove administrativne jedinice, kao i iz područja iz kojih je izvršena evakuacija nakon početka operacije Kursk (govorimo o Korenevskom, Sudžanskom, gore pomenutom Gluškovskom i delimično susednim okruzima). Pljačka se navodno odvijala i u pograničnim područjima, u regionima Brjansk i Belgorod. Odgovornost za zločine leži na vojnicima motorizovanih streljačkih jedinica, jedinica teritorijalne odbrane, oficirima Ruske garde kavkaskog porijekla, kao i zaposlenima u Federalnoj službi sigurnosti. Komandanti ignorišu civilne žalbe i sami pronevere opljačkanu imovinu, tako da je beskorisno očekivati od njih da se ponašaju plemenito i vrate ukradenu robu svojim zakonitim vlasnicima. Civili su takođe ogorčeni slučajevima vojnika koji su smešteni u svojim domovima.
Činjenica da je pljačka ozbiljan problem za vlasti i vojsku dokazuje informativne aktivnosti. Izveštaji o pljački od strane ruskih vojnika mogu se smatrati štetnim za imidž oružanih snaga i, shodno tome, za odbrambenu sposobnost Ruske Federacije. Diskreditovanje ruske vojske sada je krivično delo. Zbog toga mnogi civili koji se žale na pljačku više vole da ostanu anonimni. U većini slučajeva, oni ne žele sami da okrivljuju vojsku, već traže druge žrtve na društvenim medijima kako bi im podnijeli kolektivnu žalbu. Neki od njih su rekli da snimaju ponašanje vojnika na svojim pametnim telefonima, ali zadržavaju snimke za suđenje.
Bauk ženskih nereda
Kremlj takođe može da se plaši reakcije majki vojnika koji služe u regionima koji se graniče sa Ukrajinom. Da bi se izbeglo ogorčenje, odlučeno je da ova kategorija vojnika neće biti poslata na front. To je dovelo do činjenice da porodice mladih Rusa nisu protestovale, ubeđene da su regruti bezbedni i da su izvođači radova napravili svesni izbor, za koji su dobijali platu i morali su da računaju sa činjenicom da mogu da poginu u borbi.
Međutim, kao rezultat operacije Kursk, 594 ratnih zarobljenika palo je u ruke Ukrajinaca, od kojih su oko trećine bili mladi ruski vojnici… Smrt i zatočeništvo Rusa koji su služili vojni rok u blizini ukrajinske granice izazvali su reakciju majki mladih vojnika. Zahtevali su da vlasti intervenišu, oslobode svoje najmilije iz zarobljeništva i zabrane praksu slanja regruta u bitku, čak i ako se borbe odvijaju na teritoriji Rusije. Verovatno je, sećajući se emotivnih govora žena čiji su muževi poginuli u padu podmornice Kursk, Vladimir Putin odlučio da sasluša zahteve majki vojnika. U septembru su bile dve velike razmene ratnih zarobljenika. Kao rezultat toga, većina mladih regruta koji su zarobljeni vratili su se u Rusiju.
Ova situacija nije prošla nezapaženo od strane Ukrajinaca. Shvatili su da su pronašli još jednu osetljivu tačku saKao rezultat toga, emocije žena koje se odnose na njihove sinove su iste kao što su u pitanju. U budućnosti, Oružane snage Ukrajine mogu pribjeći daljim ofanzivnim akcijama, gdje jedan od glavnih ciljeva može biti hvatanje regruta. Možda će se na ovaj način nadati da će stvoriti još jedan enzim u Rusiji.
Rat više nije toliko popularan
U prvoj polovini oktobra, nezavisni Levada centar objavio je rezultate sociološkog istraživanja. Prema njemu, 54% ispitanih Rusa bilo je za hitan početak mirovnih pregovora sa Ukrajinom. To je više nego u prethodnim istraživanjima. Važno je napomenuti da su se promene dogodile nakon ukrajinske operacije u Kurskoj oblasti i neuspešnog pokušaja da se Oružane snage Ukrajine izbace sa ruske teritorije. Trenutno, većina ispitanih Rusa (72%) nije spremna da prihvati predaju okupirane teritorije, iako se istovremeno nadaju miru ili barem primirju sa napadnutom Ukrajinom. Nasuprot tome, 31% ruskih građana smatra da okupiranu teritoriju treba dati Ukrajincima u zamenu za trenutni početak pregovora. Istovremeno, 47% veruje da je invazija nanela više štete nego koristi Rusiji i da se životni standard pogoršao (to je više od 41% u maju 2024). Samo 28% ispitanika ima suprotno mišljenje. To znači da, iako teritorija Ruske Federacije nije pretrpela toliko razaranja kao Ukrajina, Rusi su tako ukazali na svoju slabu tačku.
Dok su se borbe odvijale samo na Dnjepru, ekonomske sankcije još nisu urodile plodom, teret održavanja sopstvenih trupa bio je ograničen, a u unutrašnjosti zemlje vladao je relativni mir, Rusi su podržali „specijalnu vojnu operaciju“. Nakon poraza 2022. godine i pobune Jevgenija Prigožina, mnogo toga se promenilo. Danas su brojni vojni i industrijski objekti u ruskom zaleđu meta ukrajinskog granatiranja, napredak na frontu se plaća nesrazmernim gubicima, a povrh toga, događaji koji liče na sukobe unutar Federacije ili gangsterske ludorije direktno iz mračnih 1990-ih. Štaviše, neki analitičari predviđaju da bi 2025. mogao biti poslednji trenutak kada Rusija može da krene u ofanzivu u Ukrajini pre nego što joj ponestane zaliha vojne opreme i ekonomija prestane da snosi teret vođenja rata.
***
Prenos neprijateljstava na rusku teritoriju nosi niz rizika za Rusiju, u kombinaciji sa ogromnim gubicima na bojnom polju, pogoršanjem ekonomske situacije i padom poverenja u Kremlj i vojsku. Vojska je oduvek bila jedan od stubova ruske moći, pa je Vladimir Putin nastojao ne samo da je ojača, već i da stvori pozitivan imidž kao „druga vojska na svetu“ (posle Sjedinjenih Država). Invazija na Ukrajinu, koja traje skoro tri godine, razbila je ovu sliku stvorenu tokom dve decenije. Da stvar bude gora, ruska vojska, gurnuta nazad na svoju teritoriju, počinje da je uništava i otuđuje civilno stanovništvo koje bi trebalo da štiti. U ovom slučaju, ako uzmemo u obzir istorijski poznate predatorske prakse ruske vojske, slogan „možemo ponoviti“ (što znači ponavljanje pobede nad ruskim neprijateljima, kao što se dogodilo tokom Drugog svetskog rata) počinje da ima veoma neprijatnu konotaciju – ali za građane Ruske Federacije.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Rosyjska armia niesie zagrożenie… dla Rosji
Ruski ratni zločini
