Toksična nostalgija za sovjetskom prošlošću, verovanje u sopstvenu jedinstvenost, veličanje rata i poricanje postojanja ukrajinske nacije odlike su ruske kinematografije, koja je nakon 2022. godine postala nesumnjivo propagandno sredstvo. Najbolji primer je ruski film Svedok iz 2023. godine, koji govori o „Ukronacistima“ i ratu u Donbasu. Stereotipi o različitim nacijama su korišćeni od strane sovjetske i ruske kinematografije od njenog nastanka u različitim kontekstima, ali opšti princip je ostao isti: neruski narodi su uvek bili podređeni „velikom ruskom narodu“. Ruska kinematografija pomaže eliti da ostane na vlasti, ispire mozak građanima i, nažalost, održava svoj status kroz projekcije na međunarodnim filmskim festivalima.
U kontekstu sovjetske kinematografije, Vladimir Lenjin se često citira kako kaže da je „kinematografija najvažnija umetnost“. Današnja ruska filmska propaganda dolazi iz sovjetske kinematografije. Tokom građanskog rata 1918-1921, boljševička partija je bila gotovo jedina politička snaga koja je razumela potencijal kinematografije u oblikovanju javnog mnjenja i učinila ga delom svoje političke strategije. Bila je to izuzetno dobra odluka. Nakon preuzimanja vlasti, boljševici su nacionalizovali filmsku opremu od privatnih proizvođača i počeli da grade moćnu industriju filmske propagande.
„Lenjin je shvatio kinematografiju bukvalno kao deo političke propagande. Moderni ruski kritičari to ignorišu, oni i dalje gledaju na rusku kinematografiju kao na umetnost, iako je to u stvari propaganda pod maskom umetnosti“, kaže Julija Hazagajeva, novinarka rođena u Burjatu koja poslednjih godina živi u Sjedinjenim Državama, analizirajući rusku propagandu. Kada je i sama živela u Rusiji, radila je šest godina za najveću novinsku agenciju u zemlji, TASS.
„Od profesionalnih ruskih filmskih kritičara razlikujem se po tome što nikada nisu pokušali da sagledaju istoriju sovjetske i ruske kinematografije sa stanovišta osobe koja nije ruskog porekla. I moramo da gledamo na ovaj film kao na ogledalo kolonijalnog razmišljanja, kroz koje se ruski imperijalni narativi ukorenjuju u masovnoj svesti ljudi“, tvrdi ona.
Poreklo: Staljin i slatka idila sa „divljacima“
Slike ne-ruskih naroda u sovjetskoj kinematografiji mogu se pratiti do 1920-ih. U čuvenom filmu Sergeja Ajzenštajna „Bojni brod Potemkin“ (1925), ukrajinski mornar Vakulenčuk umire.
„Najveći propagandni projekti počeli su pod Staljinom, po njegovim instrukcijama“, kaže Hazagaeva. „Glavni cilj ovih projekata bio je da se stvori ideja o veličini nacije. Kao, na primer, u filmu „Kutuzov“, gde glupi, pohlepni i ambiciozni Napoleon pokušava da napadne nepobedivu rusku naciju. Godine 1941. objavljena je muzička komedija „Farmer svinja i pastir“, veoma zabavna i voljena od strane sovjetskih gledalaca. Glavni likovi su skromni uzgajivač svinja iz Vologde, Glasha Novikova, i strastveni dagestanski pastir, Musaib Gatuev. Intimnost i obostrani interes nastaju između njih. Ali ako je Glasha „naša sovjetska devojka“, očigledno Ruskinja, koja gradi svinjce na svojoj kolektivnoj farmi i koristi nove napredne tehnologije, onda se pastir Musaib bori protiv vukova u svom selu! To jest, on je takav predstavnik „divljine“. Takve stereotipne slike prikazane u ovom ili sličnim filmovima reprodukuju se i održavaju širom sveta.“
U sovjetskoj kinematografiji, „prijateljstvo naroda“ je prikazano kao prijateljstvo razvijenog Slovena sa manje razvijenim „divljakom“. Ovako ga je dokumentarista Dziga Vertov prikazao u svom filmu Šesti deo sveta iz 1926. godine (eufemizam za SSSR). Dizajnirana da veliča izvozne sposobnosti Sovjetskog Saveza, ova propagandna slika takođe prikazuje patos „globalnog bratstva“.
„Ti koji kupaš ovce u talasima. I vi koji kupate ovce u potoku. U sibirskoj tajgi. U tundri. U blizini reke Pečora. I vi, koji ste svrgnuli kapitalistički režim u oktobru. Otvaranje puta ka novom životu za prethodno potlačene narode! Vi ste Tatari. Vi ste Burjati, Uzbeci, Kalmici, Hakasi. Vi ste Komi i dolazite iz udaljenog sela. Učestvujete u trci irvasa. Svi ste vi gospodari sovjetske zemlje. Jedna šestina sveta je u vašim rukama“, piše u odjavnoj špici filma.
„U stvari, u apsolutno svim sovjetskim filmovima, kada se pojavi predstavnik ne-ruske nacionalnosti, on nužno pripada ‘divljem toku’, neobrazovan, ali u isto vreme gotovo uvek pozitivan: Azijat, rodom sa Kavkaza ili neko iz severnih naroda, on nužno pripada ‘divljem toku’, neobrazovan, ali u isto vreme skoro uvek pozitivan. Tako se stvara slika ‘plemenitog divljaka'“, naglašava Hazagajeva.
Alternativna stvarnost
Sovjetska kinematografija je stvorila alternativnu stvarnost: kada su milioni ljudi u Ukrajini gladovali,Savremene komedije pokazivale su „veseo“ i „bogat“ život seljaka. Isto važi i za slike drugih naroda.
Kako je nastala slika Čukča? U ruskim anegdotama na ovu temu, ljudi su uvek glupi, tako infantilni, ranjivi, polu-divlji.
„A u KSVIII veku, Čukči su se borili za nezavisnost od ruskih osvajača. A to su bili veoma jaki ratnici koje Rusi nisu mogli poraziti. Jedini takvi ljudi koji nisu bili osvojeni. Na kraju, sve se završilo činjenicom da je carica Katarina II jednostavno anektirala Čukotku „na papiru“. Čukotski narod nije ni znao za to“, rekla je Khazagaieva.
Iz ovog perioda dolazi pravilo da su oni narodi koji pružaju najveći otpor carstvu predstavljeni u ruskoj pop kulturi na ponižavajući način: Estonci, Ukrajinci, Moldavci.
„U sovjetskoj i ruskoj kinematografiji mogu se razlikovati tri grupe ‘stranih nacija’. Prvi su oni koji izgledaju kao Rusi – oni su Ukrajinci, a ponekad i Kazanski Tatari, to jest, „belci“. Druga grupa su buntovni narodi Kavkaza, posebno Čečeni, Gruzijci i Jermeni, tj. „crnci“. A treća grupa su svi ostali Azijati; Nije bitno da li su Burjati, Jakuti ili Uzbeci. U sovjetskoj kinematografiji, belcima je bilo dozvoljeno da nose sopstvenu odeću, mogu se fotografirati na Kavkazu i šetati sa stadima ovaca. Međutim, nikada nije pokazan nikakav nagoveštaj samoopredeljenja ovih naroda ili da je Kavkaz u stvari brutalno osvojen od strane Rusa.“
Još jedna manipulacija se dogodila sa Ukrajincima. U sovjetskoj kinematografiji oni su predstavljeni u dvostrukoj ulozi. S jedne strane, oni su ponekad prikazivani kao „beli“, tj. gotovo uporedivi sa Rusima, a s druge strane, kao „buržoaski nacionalisti“, a zatim je njihov imidž upoređen sa narodima Kavkaza. Film Zvenihora ukrajinskog sovjetskog režisera Oleksandra Dovženka prikazuje dva Ukrajinca: jedan, stalno nervozan, podržava ukrajinsku nezavisnost; Drugi je umereni sovjetski komunista.
„Ukrajinac može biti prikazan kao boljševik ili sovjetski vojnik, u kom slučaju može čak dobiti glavnu ulogu, kao u popularnom filmu Samo starci idu u bitku (1974). A ako se pojavi u veoma nacionalnoj ulozi, ako pokaže nacionalnu samosvest, odmah se svodi na komični lik, šaljivdžiju koji ne zna ništa osim votke i pevanja. Tokom pauza, on pleše i spreman je da „poseče Moskovljane“, rekla je Hazagajeva.
Poljski reditelji i glumci takođe su zauzeli posebno mesto u sovjetskoj kinematografiji. Bili su veoma popularni, Poljaci su prikazani kao „jedan od njihovih“ kojima je bilo dozvoljeno više. Na primer, film „Seksualna misija“ bio je veliki uspeh u Sovjetskom Savezu, ali je teško naći sličnu produkciju na sovjetskoj teritoriji.
„Poljski glumci bi mogli da igraju Amerikance ili druge zapadnjake. Ali – kao i drugima – Poljacima nije bilo dozvoljeno da napuste svoj imidž podanika velike ruske nacije. Na primer, pre nekoliko godina, glumica Barbara Brilskaia, koja je igrala glavnu ulogu u čuvenom filmu „Ironija sudbine“, zauzela se za rusku glumicu Lia Akhedzhakova, koja podržava Ukrajinu. Barbara Brylska je jednostavno rekla: samo Moskva i Sankt Peterburg dobro žive u Rusiji, a svi ostali žive u strašnom siromaštvu. Brylska je rekla istinu, ali je toliko uvredila Ruse da je Državna duma zahtevala da bude izbačena iz ovog najvažnijeg filma u novogodišnjoj noći“, rekla je Hazagajeva.
Ona dodaje da je Brylska prelepa žena koja je briljantno odigrala svoju ulogu, ali, u glavama ruskih gledalaca, nije ona bila ta koja je svojom izvedbom donela radost i estetsko zadovoljstvo milionima gledalaca, već su oni bili ti koji su ljubazno dozvolili poljskoj glumici da privuče pažnju „u ruskoj kulturi“. „Mi, Rusi, smo ti koji vas nežno uvlače u veliki format, dugujete nam to, bez nas ste ništa“, rekla je Hazagajeva.
Ruska kinematografija: definitivno agresivnija od sovjetske kinematografije
Devedesetih godina prošlog veka, junak ruske kinematografije, još uvek neotesan i neuki, prestaje da bude ljubazan i pretvara se u divljeg bandita. Ova slika izaziva mnogo više užasa od slike glupog Čukčija koji se greje u frižideru, kako je rekla jedna sovjetska šala. Predstavnici ne-ruskih nacija stekli su osobine zlog naroda koji zaslužuju osudu i protiv kojih se mora boriti.
„Razlika između sovjetske i ruske kinematografije je u tome što je u prvom slučaju divljak uvijek smiješan i smiješan, izaziva sažaljenje, simpatije, želite mu se smijati, jer je toliko „nerazvijen“, generalno, neće preživjeti bez nas, a Rus mu uvijek pruža ruku pomoći. Međutim, od 1990-ih do danas, ruska kinematografija se fokusirala na korišćenje slike stranog naroda kao neprijatelja. Oni su već banditi, nemaju čiste namere. I oni uvek kuju zaveru protiv Rusije, protiv ruskog naroda“, naglašava Hazagajeva.
Fenomen ruske kinematografije bio je film „Brat“ (1997), a kasnije i „Brat 2“ (2000) u režiji Alekseja Balabanova, koji govori o momku koji se bori za pravdu nakon povratka iz rata u Čečeniji.
Glavni lik, Danila Bagrov, postao je nacionalni heroj nove Rusije. Reditelj je bio u stanju da pogleda u Rusovo razmišljanje i govori njegovim rečima. Kritičari su tada pisali: film „Brat“ oslobodio je naše ruske motive. Zašto me je oslobodio? Jer 1990-ih, velika kriza, beznađe, vrhunac razbojništva. A onda se pojavljuje jednostavan Rus iz rata, koji deluje kao branilac, advokat. Brat je postao izvor mnogih citata u modernoj Rusiji. Vladimir Putin, govoreći 24. februara 2022. godine, na dan pune ruske invazije na Ukrajinu, parafrazirao je reči Danile Bagrova iz filma Brat 2, rekavši da je „prava snaga u pravdi i istini“.
Na prvi pogled, Brat uopšte nije propagandni film, već kriminalistički triler, ali vremenom ovo delo mnogi doživljavaju kao suštinu ruske ultranacionalističke ideologije, pune neprijateljstva i mržnje prema Ukrajincima, Amerikancima, Jevrejima i Zapadu u celini.
„Postoji vrlo karakteristična scena: glavni lik ulazi u tramvaj i vidi dva domorodca sa Kavkaza kako se ponašaju agresivno, zadirkujući devojku. Kada im priđe veoma inteligentan kondukter i kaže: „Molim vas, platite kartu“, belci odbijaju da to urade. U tom trenutku, Danila vadi pištolj, a belac počinje da moli za milost: „Ne pucaj, brate!“ Šta mu Rusi odgovaraju? „‘Ti nisi moj brat, ti crno-gnjida!'“, kaže Khazagaeva.
Ova fraza se proširila širom Rusije, postajući ne samo slogan, već i način razmišljanja. Iako su, u stvari, u ovom filmu žrtva i agresor zamenili mesta. Šta je tačno učinilo ovaj film sa njegovim citatima tako popularnim? Da je ruski narod konačno prikazan kao žrtva drugih.
„Kada ga brat protagonista ubedi da ubije čečenskog dilera droge, čečenski diler droge mu kaže: ‘Pa, znate, sada smo na kolenima, sada smo slabi kao nacija.’ Film legitimizuje poziciju ruske nacije kao žrtve za sve. On kaže da je ratno stanje organsko za ruski narod. Samo u ratnom stanju on se oseća prijatno, čini mu se da se proces vraćanja pravde odvija pred njegovim očima. „Pravda“ u razumevanju glavnog junaka ne dešava se prema moralnim zakonima, već prema pravu jakih, prema granici „prijatelja i neprijatelja“. Možete biti prostitutka, narkoman, ali ako ste jedan od nas, ako izgledate kao Rus, i dalje ću vas štititi. Ovako razmišlja glavni lik filma „Brat“, naglašava Khazagaieva.
U stvari, glavni junak je koristio nasilje da dobije pravdu. A ako se odnosi na strance, onda je to još opravdanije. Sada vidimo da mnogi Rusi emituju ovu ideju o ratu u Ukrajini, kao i.
Samo na IouTube-u, 85 miliona gledalaca je gledalo Brata, a još više ga je gledalo u bioskopima i na video kasetama. Koliko je film bio važan za Ruse, svedoče sećanja na glumicu koja je igrala voljenu glavnu junakinju, Svetlane Pismičenko. Ona se prisjeća: „Muškarci su mi stalno prilazili i pitali: zašto si ti, nesrećna, odbila našu Danilu?“ Jednom je čovek koji se vratio iz Čečenije rekao da je gledao brata dvadeset osam puta!
Kolonijalno razmišljanje je još uvek živo
„Ruska kultura, koja obuhvata književnost i kinematografiju, kao i balet u određenoj meri, ideološko je oružje i treba je posmatrati kao takvu“, kaže Julija Hazagajeva. Rusku kinematografiju treba tretirati na isti način kao i Rusiju danas, kojoj je zabranjeno emitovanje na Zapadu. Ako emitujete takav sadržaj svojoj publici, trebalo bi da uključite izjavu da je to ruska propaganda. Većina ruskih filmskih stvaralaca koji danas predstavljaju svoj proizvod na Zapadu čak i ne shvataju da su propagandisti ksenofobnog, kolonijalnog imperijalnog razmišljanja. Možda čak žele da snime nešto dobro, ali im to nije dozvoljeno. Ruska inteligencija i dalje veruje da je jednostavno doživljavanje pacifističkih osećanja tokom bombardovanja ukrajinskih gradova dovoljno da ostane normalna osoba.“
Hazagajeva veruje da se rusko društvo, posebno filmska kritika i književna kritika, suočava sa potrebom da se suoči sa imperijalnim razmišljanjem i preradi prošlosti, uključujući i kulturno nasleđe.
„U mnogim oblastima, posebno u ruskoj pop kulturi, vidimo tipično kolonijalno razmišljanje: veličanje sebe kao metropole, kao nacije koja od rođenja, zbog svoje boje, zbog svog fenotipa, ima tehnologiju, civilizaciju, obrazovanje i tako dalje“, zaključuje Hazagajeva. “ – Ovakvo razmišljanje je bilo u svim carstvima, ali na Zapadu, posle završetka Drugog svetskog rata, refleksija se odvija direktno u kinematografiji, reditelji počinju da se pitaju: da li smo bili tako čvrsti u Africi, u Južnoj Americi? Nakon gledanja filma, čak i obična osoba priznaje ideju o nepravdi počinjenoj nad njegovim precima, ali to ne slama njegovu psihu. Naprotiv, ona želi da nešto popravi, da uradi nešto. S druge strane, ništa slično se ne dešava u glavama ljudi koji govore ruski. Ruska kultura i dalje masovno usađuje u Rusima stav superiornosti i od drugih čini drugorazredne ljude.“
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Stan wojny dla narodu rosyjskiego jest organiczny
Ruski ratni zločini
