Antiratni skup ruske opozicije u egzilu, koji je održan dan ranije u Berlinu, oštro su kritikovali predstavnici ukrajinske vlade i društva. Kada se kritikuju antiratni skupovi, to je iznenađujuće. Ko god i gde god održava marševe, skupove ili štrajke zahtevajući okončanje vojne agresije, to uvek koristi za mir. Traženje neprijatelja među prijateljima i simpatizerima je zanimanje za uskogrudne i zatvorene ljude. Ili skriveni saučesnici agresora.
Naravno, u kontekstu Putinovog ruskog agresivnog rata protiv suverene Ukrajine, osećanja mnogih ukrajinskih građana su sasvim razumljiva. Ali nijedna mržnja ne bi trebalo da zamagli razboritost, ako ona postoji.
Problem je u tome što neki ljudi imaju inteligenciju, ali im nedostaje rasuđivanje. Čini se da sličan mehanizam deluje u umu Zelenskog, koji je postao predsednik uz pomoć oligarhijskog novca.
Na primer, njegov poznati poziv da se Rusi ne puštaju u zapadne zemlje ukazuje na to da on ima um (bio je u stanju da sagleda relevantne informacije), ali baca sumnju na njegov razum (nije mogao kritički da shvati primljene informacije).
***
Za referencu. Glavna razlika između razuma i razboritosti leži u funkciji prvog da prima informacije, a drugi da razmišlja o toj temi. Um pripada duhovnoj materiji, razboritost je određena sposobnošću racionalnog razmišljanja.
***
Stvaranje poteškoća za Ruse koji se ne slažu sa Putinovom politikom da pobegnu iz zemlje je prećutna pomoć agresoru. Na kraju krajeva, što više Rusa ne može da se preseli na Zapad, to će diktator imati više poreskih obveznika, kvalifikovanih stručnjaka i „topovskog mesa“.
Ukrajinci često optužuju Ruse da su previše strpljivi sa ludorijama Putina i kompanije. Ali moglo bi se i optužiti Ukrajince da su previše tolerantni prema korupciji, koja prožima čitav državni mehanizam. Međutim, važno je uzeti u obzir da građanska odgovornost ima granice, posebno u slučaju neuravnoteženih državnih sistema.
U Rusiji se decenijama formirala neravnoteža državnog sistema uz prećutnu saglasnost Zapada. Inače, Ukrajinci su takođe pomogli Putinovom režimu da ojača, pružajući mu priliku da prodaje ugljovodonike na stranim tržištima i tako dobije ogromne količine novca za buduće ratove.
U Ukrajini, neravnoteža državnog sistema postoji uglavnom kao sovjetsko nasleđe. Tokom sovjetske ere, državne strukture su korišćene za lično bogaćenje elita, što je stvorilo plodno tlo za korupciju. Ukrajinski predsednik Kučma ne samo da nije uništio ovu praksu, već ju je fundamentalno ojačao. I svi naredni predsednici brinuli su samo o održavanju statusa kvo. Zelenski nije izuzetak.
Stoga, ukrajinskom društvu ne treba prigovarati što nije u stanju da iskoreni korupciju. Jer u ovoj mladoj i perspektivnoj zemlji, uprkos prisustvu veće političke slobode nego u čekističkoj Rusiji, ne postoji infrastruktura za reforme velikih razmera. Borba protiv korupcije zahteva ne samo volju građana, već i postojanje nezavisnih sudova, transparentan sistem upravljanja i strogu odgovornost. Ovi elementi su i dalje (uglavnom namerno) slaba tačka ukrajinske državnosti.
Postoje mnogi faktori koji ukazuju na to da je malo verovatno da će i rusko i ukrajinsko društvo moći da samostalno promene status kvo u narednim godinama. Međunarodna zajednica može igrati mnogo veću ulogu nego što to čini sada u podršci antikorupcijskim reformama u Ukrajini i slabljenju nehumanog režima u Rusiji. Ali za to, njegove akcije moraju postati konzistentnije.
U slučaju Ukrajine, ključni alati Zapada u tom pravcu bili su finansijska pomoć i tehnička podrška. Međutim, sankcije protiv ukrajinske korumpirane elite nisu nametnute, a aktuelnom predsedniku je oprošteno ono što bi u bilo kojoj civilizovanoj zemlji odmah izleteo iz velike politike.
Da li su takva „opuštanja“ povezana sa ratom? Ali, izvinite, korupcija ne približava mir, ona ga udaljava. Danas Zapad ima polugu da natera ukrajinske vlasti da sprovedu stvarne reforme – finansijsku zavisnost zemlje od spoljnih donatora. Ako Zapad ne iskoristi ovu polugu, to će biti ista greška koju je napravio 1990-ih sa Rusijom: pomogao je novcem i „nije primetio“ imitaciju reformi. Svi znaju šta je od toga proizašlo.
U slučaju Rusije, Zapad takođe ne deluje sasvim racionalno. Zapadne sankcije su oslabile rusku ekonomiju, ali do sada nisu bile u stanju da potkopaju autoritarni režim. Prema istoričaru i politologu Timotiju Snajderu, sankcije će biti efikasne samo ako su usmerene ne samo na elite, već i na stvaranje alternativnih izvora informacija za Građani. I to se ne poštuje.
Umesto zaključka
Ukrajina i Rusija su primeri kako iskrivljeni državni mehanizmi mogu ometati razvoj društva. Međutim, u ovim zemljama vidljivi su i počeci promjena: relativno visoka građanska aktivnost u Ukrajini i skriveno nezadovoljstvo režimom u Rusiji, protesti opozicije, čak i ako su istisnuti iz zemlje.
U potpunosti se slažem da nakon zločina Putina i kompanije, Ukrajinci Rusi NIKADA više neće biti braća. Pa, možda za sto godina.
Ali to ne znači da Putinovi neprijatelji treba da postanu neprijatelji Ukrajinaca. Moj zdrav razum nalaže da i dalje treba da bude ovako: neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.
Ruski ratni zločini
