Pre nekoliko dana, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Jake Sullivan rekao je da nedavni problemi Ukrajine na frontu nisu nastali zbog nedostatka oružja, već zbog nedostatka ljudstva. Mnogi ukrajinski političari, zvaničnici i novinari nisu se složili sa ovom izjavom. U ukrajinskim medijima pojavio se niz publikacija, podsećajući na kašnjenja u isporuci oružja koje je obećao Zapad i njegovo predugo oklevanje u vezi sa ukrajinskim udarima duboko u teritoriju agresora. Ova kritika je u velikoj meri opravdana, ali ideja o slabom osoblju Oružanih snaga Ukrajine takođe nije nastala ni iz čega.
Sada nema smisla davati određeni broj ljudi koji je potreban ukrajinskoj vojsci. Kada je sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Oleksandr Litvinenko nedavno objavio cifru od 160 hiljada, predsednik mu je odmah ukorio.
„Ne slažem se sa brojkama“, rekao je Volodimir Zelenski. – Ne možemo govoriti o tačnoj cifri, jer postoji pitanje zadatka. Ako vidite da nema dovoljno ljudi na frontu, ovo je odgovor na vas da li su stotine hiljada ljudi mobilisane ili ne. Ako kažem iskreno, koliko ih je mobilisano nakon ovog zakona… Da li znam? Da. Da li je to dovoljno? Ne. Zato što su najvažniji ljudi. „
Osoblje mnogih jedinica Oružanih snaga Ukrajine je daleko od sto posto. Ponekad je veoma daleko. Na internetu postoji mnogo video snimaka u kojima ukrajinski vojnici ogorčeno govore o neverovatnom umoru ljudi na frontu. Niko ne plače, ne. Samo se svi branitelji zemlje nadaju da se tempo najavljene mobilizacije ne samo da neće smanjiti, već će se čak i povećati. Da li su ove nade predodređene da se ostvare je, nažalost, otvoreno pitanje.
Sudeći po redovnim medijskim izveštajima o skandalima u TCC-u i pritvaranju na granicama mladića koji su ilegalno pokušali da napuste zemlju, problem izbegavanja regruta od mobilizacije u Ukrajini dostigao je razmere epidemije. Da bi se prevazišla ova bolest zemlje, potrebni su napori ne samo vlasti, već i čitavog društva. Ovu situaciju veoma pažljivo pratim od 2022. godine. U početku je čak primio na znanje incidente vezane za kupovinu potvrda o nepodobnosti za službu i dokumenata za putovanje u inostranstvo. Zatim je napustio ovu okupaciju jer je shvatio da se izbjegavanje mobilizacije, sudeći po medijima i društvenim mrežama, ne smatra velikim moralnim grehom u ukrajinskom društvu.
Zaista, ukrajinski informativni resursi su prepuni beleški o tome koje kazne prete onima koji se ne prijavljuju za vojnu službu, ne ažuriraju svoje podatke ili ignorišu pozive. Pitanje se razmatra samo sa stanovišta zakonodavstva. Moralni aspekt je obično u senci.
U međuvremenu, izbegavanje mobilizacije pred spoljnom invazijom je najteži moralni greh. To je bio slučaj u svim vremenima i u svim zemljama sveta. Zdravi muškarci moraju braniti teritoriju svoje matične države, svoje domove, svoje žene, sestre, djecu i starije roditelje. Beg radno sposobnih ljudi u inostranstvo, kada omraženi okupator vlada u svojoj domovini, isto je što i izdaja. Stoga, pored nabrajanja novčanih kazni i kaznenih mera, ukrajinski mediji bi trebalo da stalno, iz dana u dan, podsećaju građane da je bežanje od mobilizacije u ratu jedan od najvećih moralnih prekršaja osobe. On će je ocrniti za ceo život.
Ali postoji i druga strana problema. Država, koja je obavezala svoje građane da služe, mora im obezbediti odgovarajuće uslove za to. Štaviše, to bi trebalo da se desi, kako kažu, a priori, a ne samo pod pritiskom ogorčene javnosti.
Evo tipičnog primera. Nedavno se broj slučajeva neovlašćenog napuštanja jedinice značajno povećao u Ukrajini. To je, da budem iskren, krajem oktobra najavio predsednik Vrhovnog suda zemlje Stanislav Kravčenko. „Još nismo analizirali, ne mogu da navedem brojke, ali postoji značajan trend ka povećanju neovlašćenog napuštanja vojnih jedinica“, rekao je glavni advokat zemlje.
Ali glavni razlog uglavnom leži na površini. Mobilisani su često poslati na žarišta rata bez odgovarajuće obuke. Mesec dana (donedavno je to bio period osnovne obuke), ljudi, često opterećeni bolestima vezanim za starenje, koji su izgubili vojne veštine, jednostavno nisu imali vremena da postanu kvalifikovani i fizički pripremljeni vojnici. Njihove šanse da brzo umru bile su prevelike. Protiv toga su građani „glasali nogama“. Sada su počeli da ga popravljaju. Pre neki dan, period osnovne obuke mobilisanih je povećan za jedan i po puta. Ali zar ovo pitanje nije moglo biti promišljeno od početka? I da li je dovoljno povećan?
Naravno, problem čestog izbegavanja mobilizacije leži mnogo dublje od uskogrudnosti pojedinih generala koji sede u pantalonama pozadi. Tokom svoje nezavisnosti, Ukrajina se suočila sa izazovima koji su potkopali poverenje između državnih institucija i naroda. Neredi 2004. i 2013. godine jasno su pokazali: zahtjevi naroda PrPravda i poštovanje njihovih prava su ignorisani, tako da su ljudi morali da idu na Majdan.
Danas su mnogi građani zabrinuti da je borba protiv korupcije previše spora. Ali još veći problem je socijalna nepravda, ona je postala neizgovorena „norma“. Da, kosmičke plate mnogih državnih službenika toliko su u suprotnosti sa siromaštvom većine stanovništva da se samo pitamo: kako Volodimir Zelenski sve to toleriše, jer se tokom predizborne kampanje pozicionirao kao vatreni šampion socijalne pravde? Gde je sve to nestalo?
Mnogo veći socijalni jaz među stanovništvom nego u mnogim zapadnim zemljama bio je svojstven Ukrajini čak i pre početka rata u punom obimu. Ali tada to nije bilo tako destruktivno kao što je sada. U uslovima rata, korupcije, koja se uopšte ne smanjuje, nesrazmjerno visoke plate državnih službenika i poslanika polako stvaraju atmosferu nezadovoljstva i stvaraju želju da se distanciraju od svojih građanskih dužnosti.
Između ostalog, socijalna nejednakost dovodi do činjenice da teret rata, po pravilu, pada na ramena običnih ljudi. Rođaci i deca „elite“, izbegavajući mobilizaciju, često pokazuju dvostruke standarde, razmećući se svojim lepim životom u zapadnim zemljama. Ovo takođe u velikoj meri iritira društvo.
Pored toga, treba dodati da izjave ukrajinskih vlasti često nisu odgovarale stvarnosti. To je bio slučaj, na primer, pre početka ruske invazije u punom obimu: zapadne obaveštajne službe oglasile su uzbunu, a predsednik Zelenski je uverio stanovništvo da ne postoji takva opasnost … Sličan incident dogodio se uoči ruskog lansiranja rakete, koju je diktator Putin kasnije nazvao „Hazel“. Suočeni sa takvom opasnošću, brojne strane ambasade u Kijevu privremeno su obustavile svoj rad, i to je bilo sasvim razumno. Ali Ministarstvo spoljnih poslova Ukrajine nazvalo je ovaj korak ambasada „pumpanjem informacija“. Takve dobrovoljne ili nevoljne „probijanja“ povećavaju nepoverenje građana u domaću vladajuću elitu. Njeni predstavnici bi trebalo da još pažljivije prate šta im leti iz usta. Na kraju krajeva, reč u ustima zvaničnika, političar je takođe posao.
Naravno, da bi ljudi bili spremni da brane svoju zemlju, potrebne su nam ne samo reči, već i stvarne akcije koje potvrđuju brigu države za svakog građanina. Posebnu pažnju treba posvetiti migrantima iz ratnih zona – oni su već platili veoma visoku cenu za greške onih na vlasti. Vlasti bi takođe trebalo da pokažu povećanu brigu za velike porodice, starije osobe, decu i osobe sa invaliditetom. To bi uvek trebalo da bude slučaj u bilo kom normalnom stanju. Ali u ratnim vremenima, cena takve pažnje se višestruko povećava: ko želi da plati crnu nezahvalnost svojoj rodnoj zemlji u takvom stanju stvari?
Nažalost, sada u Ukrajini postoji potpuno drugačija slika. Bez odgovarajuće podrške države, ljudi su prisiljeni da se vrate čak i na okupirane teritorije. To je, naročito, dan ranije najavio narodni zamenik „Sluge naroda“ Maksim Tkačenko. Prema njegovim rečima, takvih „povratnika“ već ima oko 150 hiljada. Konkretno, oko trećine stanovnika vratilo se u Mariupolj, okupiran od strane neprijatelja. Ali to je strašno. To može ukazivati na to da ukrajinske vlasti ne brinu o svojim građanima … Želim da verujem da to nije slučaj, inače Ukrajinu čekaju još teži testovi.
Oružane snage Ukrajine
