Rat je završen. Nažalost, ne naš, već Bliski istok, izraelski rat protiv… Zapravo, protiv koga? Sporazum, prema kojem je proglašeno primirje na izraelsko-libanskoj granici, odnosi se, respektivno, na Izrael i Liban. Ali libanske vlasti su dugo bile nesubjektivne, barem na delu svoje teritorije, gde je jedna od najvećih terorističkih organizacija na svetu, Hezbolah, efektivno stvorila sopstvenu paralelnu državu. Naravno, to niko nije prepoznao – i oni nisu posebno težili tome, oni, kao i njihovi iranski gospodari, imaju potpuno drugačiji cilj – ne sopstveni razvoj, već uništenje Izraela. Međutim, mi ne govorimo o njima, i, u velikoj meri, ne o Izraelu. I o onima koji su progurali ovaj dogovor. O administraciji sadašnjeg američkog predsednika Joea Bidena.
Zašto je Izraelu i Sjedinjenim Državama sve ovo potrebno? Sa Izraelom je jasno – šta god neko rekao, oni zavise od svog prekomorskog saveznika. A demokrate ostaju na vlasti – iako bez kontrole Kongresa – još dva meseca. Zanimljivo je da je ovaj sporazum, zbog kojeg je izraelski premijer Benjamin Netanjahu već kritikovan od strane dela lokalnog društva (međutim, to se redovno dešava u Izraelu, jedan od Bibijevih prethodnika je čak ubijen zbog sklapanja dogovora sa Arapima), navodi da izraelska vojska ima pravo da ostane u južnom Libanu dva meseca. Taman na vreme za inauguraciju i inauguraciju Donalda Trampa, koji, kao i cela Republikanska stranka, ima, za razliku od Demokratske stranke, jasnu proizraelsku poziciju. Uzgred, nemoguće je ne spomenuti da Kamala Harris nije izabrala guvernera Pensilvanije sa elokventnim prezimenom Shapiro za potpredsedničkog kandidata – za što je, u stvari, platila cenu, barem u ovoj klimavoj državi.
Bela kuća se trenutno igra sa ovim sporazumom dve geopolitičke partije odjednom. Prvo, on demonstrira svoje sposobnosti kao svetske mirovne snage – oni su mogli, zaustavili i nisu dozvolili da se sukob rasplamsa u regionalni (ili čak globalni, kao što su se neki posebno drski analitičari i mediji plašili) rat. Drugo, nastavlja da flertuje sa svojim biračkim telom, koje je nakon 7. oktobra 2023. u potpunosti pokazalo svoju podršku arapskom terorizmu (bez obzira u koje verbalne omote ti ljudi to umotavaju, suština ostaje suština). Zašto Bajden to nije učinio u Ukrajini? I zašto Ukrajina ne treba da obrati pažnju na izraelski slučaj?
Prvo, jasno je da je Bela kuća morala da zaustavi Izrael kako bi zaustavila rat u južnom Libanu. Da se zaustavi rat u Ukrajini – Rusija. Prvi je mnogo lakši za uraditi, Izrael zavisi od američke vojne pomoći (kao i od američkog prava veta u Savetu bezbednosti UN, ovo nikada ne treba zaboraviti). Rusija ne zavisi od Sjedinjenih Država, barem ne tako da bi poziv administracije jednog predsednika administraciji drugog mogao imati tako velike posledice.
Drugo, Izrael se naselio na stranoj teritoriji. Ukrajina, naravno, takođe kontroliše deo tuđe teritorije, ali mnogo više ne kontroliše svoju. Izrael nije i neće izgubiti svoju zemlju kao rezultat ovog sporazuma, osim kontrole nad tuđom. Što, naravno, može rezultirati udarima iz ove zemlje na izraelske gradove i kibuce. Ali to se možda neće okrenuti. U svakom slučaju, zaustavite naš rat sada, ostaćemo bez naših regiona. Koje još uvek treba nekako vratiti, jer nijedan predsednik ili premijer Ukrajine neće pristati na zvanično odricanje čak ni od Krima – takav korak će biti početak kraja njegove političke karijere. (I, po svemu sudeći, početak novog Majdana.)
Dakle, koliko god želeli, izraelski primer je potpuno nebitan u našoj istoriji. Naš rat se ne može zaustaviti ovako. Jednostavno ne postoje mehanizmi za to. Pretpostavljam da čak ni Bajdenov direktan poziv Putinu sa nuklearnom pretnjom neće uspeti. Inače, ovako je rešena kubanska raketna kriza. U to vreme, Džon F. Kenedi, međutim, nije direktno pretio Sovjetskom Savezu nuklearnim oružjem, ali su svi razumeli šta se dešava. Pored toga, u to vreme, zemlju sa centrom u Moskvi vodio je ideološki komunista, osoba koja je svojim očima videla šta je rat, a ne ludi diktator koji je bio spreman da uništi čak i svoju zemlju kako bi obrisao lice zemlje, a zatim zauzeo ove ruševine drugog naselja u Donbasu.
Faktor ludog diktatora igra važnu ulogu u drugom slučaju koji su neki antiputinovski Rusi sada počeli da promovišu kao verovatnu budućnost – slučaj Korejskog rata 1950-1953. Činjenica je da bez obzira na to koliko je neko želeo da povuče kraj tog rata za uši, on je prestao – da, naravno, i zbog želje sovjetske strane – tek kada je isti ludi paranoični diktator koji sada vlada ovom zemljom umro u Kremlju. Tek nakon Staljinove smrti Predsedništvo Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, glavni kolegijalni autoritet u Komunističkoj partiji (a samim tim i u celom Sovjetskom Savezu), glasalo je za okončanje rata.
Verovatno ako Putin sada umre, sadašnje „Predsedništvo Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza“, ovaj Ruski savet bezbednosti, takođe će glasati za okončanje rata u Ukrajini. Možda čak i po cenu međusobnih teritorijalnih ustupaka – recimo, Kurska oblast u zamenu za deo Zaporižje (od ZNPP) i Hersonske oblasti, bez obale, jer će Rusija, čak i post-Putinova, želeti da zadrži kopneni koridor do Krima. Moћda. Ali postoji važan faktor – smrt vođe. Samo što to otvara put ka primirju. Uzgred, ironično, upravo se to dogodilo u južnom Libanu – iako vođa, ili bolje rečeno, lideri Hezbolaha tamo nisu umrli, već ih je ubila izraelska vojska.
Ne povlačite nikakve paralele. Ne očekujte da će se tuđi koraci ponoviti u našoj istoriji. Možda nije sasvim jedinstven, ali svakako ne liči na rat između Izraela i Hezbolaha, i značajno se razlikuje od korejske verzije. Jer čak i sa formalnom „nezavisnošću“ „DPR“ i „LPR“, oni su i dalje bili ništa više od marioneta u rukama Kremlja – dok dinastija Kim potpuno nezavisno održava kontrolu nad DPRK. Ne bez pomoći Kine, i Rusije takođe, ali nezavisno.
Sve gore navedeno ne znači da ne može biti barem primirja u našem ratu. Prvo, diktator zaista nije večan – i niko u Kremlju neće sahraniti njegov leš, pokrivajući ga dvojnikom, kako kažu neki potencijalni stručnjaci. Najviše, do trenutka kada je vlast podeljena. To je, inače, bio slučaj sa Staljinom – sastanak Prezidijuma, na kojem je Georgij Malenkov imenovan za premijera (a druge pozicije su podeljene onima koje se stariji lider već spremao da represije), formalno se održao za njegovog života, ali u stvari već u situaciji u kojoj ni na koji način nije mogao da utiče na događaje u vladi i zemlji.
Drugo, da, Putin ne može biti zaustavljen telefonskim pozivom. Ali možda i druge stvari. Recimo, kurs rublje. Ili cena barela nafte. Sa prvim, vidimo šta se dešava poslednjih dana i kako očajnički lideri finansijskog sektora pokušavaju da ne vrate kurs na prihvatljiv nivo, već barem da uspore njegov pad. Vidimo da šef Centralne banke, Nabiullina, praktično nema više poluge sa kojom bi mogla da spasi nacionalnu valutu i ekonomiju. Pored toga, suprotstavili su mu se takvi teškaši kao što je šef Rosteca, Sergej Čemezov (takođe, kao i Putin, iz generacije 70+), koji predlažu, da se situacija veoma pojednostavi, Rusija dvadesetih godina pretvori u Rusiju devedesetih, gde je mala finansijska i industrijska grupa zaradila ozbiljan kapital, a svi ostali, apsolutna, ukupna većina Rusa našla se na ivici siromaštva ili izvan njega. A devedesetih godina Rusija nije bila dorasla ratovima u punom obimu – osim na sopstvenoj teritoriji, a čak i tada je Prvi čečenski Kremlj izgubio potpisivanjem Sporazuma o Hasavjurtu, na pozadini čijeg sadašnjeg izraelskog izgleda kao samo super dostignuće Netanjahuovog kabineta.
Putin nije večan. A Rusija, ona koju smo videli 24. februara 202. godine, takođe nije večna. Samo se nemojte upuštati u beskorisne iluzije. Pored toga, kao što vidimo, sami Izraelci nisu baš zadovoljni svojim sporazumom. Međutim, nakon Trampove inauguracije, oni će verovatno započeti novi, mnogo pozitivniji period – barem u kontekstu saradnje sa Sjedinjenim Državama – u kontekstu saradnje. Iako, ko je rekao da nećemo imati ovo? Jednostavno ne znamo kakav stav ima nova Bela kuća, novi Kongres (gde je većina u rukama ne samo Trumpista, već i pravih republikanaca u stilu Reagana) u vezi sa Rusijom posle 20. januara. Mi ćemo čekati. I uzvratiti. To je jedino što nam je preostalo.
Vladimir Putin
